U videu o anarho-kapitalizmu fantazirala sam o tome kako bi bezbednost na ulicama mogla da obezbeđuje uber-policija.
Naravno, upravo sada takva usluga ima malo perspektiva da bude realizovana, jer država pažljivo čuva svoj monopol na policijske funkcije. Ništa ne bi sprečilo policijske provokatore da urade DDoS napad na servis lažnim pozivima, ili čak da koriste paramilitarne jedinice kako bi se rešili dobročinstvenika koji žure u pomoć na poziv – bilo da je to poziv srca ili poziv koristi. Takođe, sama usluga teško da će uspeti da privuče dovoljan broj korisnika dok je u ilegalnom položaju.
Međutim, određene anarho-kapitalističke usluge privatne proizvodnje bezbednosti mogu se organizovati već danas u okviru čistih agorističkih praksi. I pre svega reč je o uber-odmazdi.
Zamislite mobilnu aplikaciju sa sledećom funkcionalnošću.
Korisnik pokreće aplikaciju i anonimno putem nje šalje informacije o određenoj nepravdi, prateći ih odgovarajućom dokaznom bazom: fotografijama, video zapisima, linkovima ka nezavisnim svedočanstvima i tako dalje. Zatim navodi koju tačno kaznu smatra prihvatljivom za krivca, kao i iznos koji je spreman da ponudi onome ko će preuzeti obavezu da tu kaznu sprovede.
Drugi korisnik ima mogućnost da u ovoj aplikaciji vidi kojom nepravdom svet obiluje, i po želji doda svoja sredstva onima koji su već obećani za određene slučajeve.
Treći korisnik ima mogućnost da, izabravši slučaj po volji, izvrši zahtevanu odmazdu – i priloži dokaze. Nakon toga, bilo ko može nezavisno proveriti da li se odmazda zaista dogodila i ostaviti svoje mišljenje o tome. Oni koji su rezervisali svoj novac za sprovođenje pravde mogu ili sami izvršiti proveru, ili se uzdati u mišljenje stranih stručnjaka, ili dati pravo upravljanja nagradnim fondom nekom drugom, na primer autoru prvobitnog opisa nepravde – ali ne mora nužno njemu, o čemu će biti reči u nastavku.
Kako svi koji su uložili svoj novac u nagradni fond postanu sigurni da se osveta zaista izvršila, oni puštaju svoj novac, a njihovi bitcoini odlaze u novčanik onoga ko se prijavio kao taj koji je izvršio tu istu osvetu. Ovde se može razmotrati korišćenje pametnih ugovora, višestrukih potpisa, može se koristiti princip rada openbazaar-a ili običan mehanizam centralizovanog esroua, iako je ovo poslednje nepoželjno, jer bi značilo da se nagradni novac čuva na novčanicima servisa, što je potencijalno nesigurno. Nisam toliko kompetentna u kriptotehnologijama da jednoznačno ukazem na najbolju željenu implementaciju ovog konkretnog mehanizma.
I kao dodatnu funkcionalnost, aplikacija bi mogla uključivati mogućnost privatne prepiske između korisnika servisa, sistem rejtinga za one koji vrše osvetu, sistem raznih medaljica i drugih pohvala za one koji pomažu u sufinansiranju obnavljanja pravde, pretragu putem mape, po kategorijama zločina, i tako dalje.
Kao što se lako može videti, servis je prilično univerzalan i uz odgovarajući kvalitet izvođenja omogućava očuvanje anonimnosti svima, osim objektu osvete, kao i žrtvi (koja, međutim, može tvrditi da uopšte nije ni sanjala o tome i da nije naručila nikakvu osvetu, što može potpuno odgovarati stvarnosti). Takođe, objekat osvete može, otkrivši oglas u kojem se na njegov račun pozivaju razne kazne, anonimno stupiti u kontakt sa podnosiocem prijave i pokušati da se dogovori mirnim putem. Ipak, ne mogu se isključiti ni pokušaji dogovora na loš način ili potpuno uklanjanje podnosioca prijave – i upravo je za taj slučaj korisno da se putem aplikacije može delegirati pravo vršenja uplate nekom trećem revizoru – tada dodatno nasilje nad oštećenim neće nikako osigurati agresora, jer oštećeni više nema pravo da zaustavi pokrenuti mehanizam odmazde.
Napokon, ništa ne sprečava ni bilo kog službenika zakona da, otkrivši informaciju o nekom zločinu, smatra da je to prijava zločina – i da se povadi šala. To bi bilo sasvim u duhu agorističke doktrine kvarenja državnih službenika, kako bi se navikli da rade za ljude, a ne za zvanično rukovodstvo.
Istovremeno, prema zakonu će biti izuzetno problematično krivično goniti bilo koga iz lanca korisnika aplikacije, osim ako, naravno, ne budu uhvaćeni na delu.
Naravno, ovakvu aplikaciju je teško postaviti u zvanične prodavnice, pa će se morati ograničiti na krug Android korisnika i nuditi preuzimanje APK fajla sa sajta projekta – ali to je mala nepogodnost. Takođe, sva funkcionalnost se može odlično pružiti i preko sajta, kako se uopšte ne bi vezivali za telefon.
Preostalo je smisliti naziv. Ne bi previše naprežući maštu, nazvala bih ga jednostavno i jasno za sve potrošače holivudske produkcije, odnosno za sve stanovnike Zemlje: Wanted.
Pored servisa koji omogućava organizovanje decentralizovane odmazde, korisno je takođe imati funkcionalnost koja omogućava prikupljanje dokaznog materijala: imati način da bukvalno jednim klikom počnete da snimate video u oblak, a po mogućstvu i da strimujete, i to sve u pozadinskom režimu sa isključenim ekranom. Naravno, važno je pritom beležiti vreme snimanja i geolokaciju, kao i imati mogućnost slanja signala za uzbunu putem SMS-a grupi kontakata. Bile bi korisne razne obmane koje omogućavaju simulaciju brisanja informacija sa telefona, lažni lozinke, tajni disk prostor i tako dalje. Slične aplikacije postoje, i upravo njima ništa ne smeta da budu izložene u prodavnici – ali da je sva takva funkcionalnost prikupljena u jedan praktičan proizvod, još uvek nisam čula. Sličnu aplikaciju bih koloristički nazvala: Naše tuku!
Ako ste čuli da neko razvija nešto slično, molim vas javite. Ako imate ideje za implementaciju – možemo diskutovati.
Oleg Tarakanov (Laxy Catal) – prilično poznati teoretičar libertarijanizma u Rusiji, na koga sam već više puta morao da se pozovem na svom kanalu, dok konačno nismo uspeli da stupimo u lični kontakt. Intervju je rađen tokom nekoliko večeri putem dopisivanja na Fejsbuku, pa je kasnije morao dugo da se „pročišćava“ od sporednog oftopika i nekih neizbežnih ponavljanja teza koje su se javljale u tako dugom dopisivanju. Predstavljam vam ono što je na kraju ispalo.
Laxy Catal
Ankap-tjan
U ruskojezičnom internetu ste, koliko mi je poznato, prvi koji je počeo da propagira ideju ugovornih jurisdikcija, iako pod drugim nazivom. Smatra se da je prvi na tom polju bio Pol Emil de Puid. Na koji način ste došli do ove koncepcije?
Da, verovatno sam prvi u modernoj Rusiji koji je sve do kraja osmislio u glavi, ali je Aleksej Šustov ipak pretekao pisanjem teksta, gde je, po mom mišljenju, opisan čudan i nedovoljno razrađen hibrid obične teritorijalne države sa ugovornim jurisdikcijama unutar nje. Šustov tekst je malo ubrzao pisanje mog teksta, koji je dosledniji u oslobađanju od tradicionalne države i, što je najvažnije, koji unutar sebe ima „osiguravajuću paradigmu“ države. Šustovu nedostaje osiguranje. Pored toga, ja sam mnogo oštriji u terminima, ne stidim se da nazovem zaštitu za iznadu zaštitom i ostavljam klasičnu ideju „država je rezultat institucionalizacije reketa“ netaknutom, samo dodajući uz to osiguranje i nuklearno oružje, koje teritorijalne formacije čini velikim nepomičnim metama (inače, ova fraza je iz Hajnlajnovog „Petka“).
Termin „ugovorne jurisdikcije“ sam prvi put sreo u maloj članku Anatolija Levenčuka „Pružaoci mobilne državnosti“ u časopisu Kompjuterra. Takođe sam bio upoznat sa stavovima Gustava de Molinarija preko malog članka na Libertarijumu „Proizvodnja bezbednosti“. Takođe sam malo znao kako je bio organizovan reket devedesetih, i to da je dazda „krovu“ često bila manja od poreza, pri čemu je krov obezbeđivao zaštitu od poreske uprave i stvarno štitio one pod krovom. Dakle, ideja ugovornih jurisdikcija nije samo stara kao ideja, već je i mnogo puta sprovedena u praksi. Moja zasluga je u tome što sam je osmislio kao uslugu osiguranja i interpretirao „krovove“ kao konkurentne države na zajedničkoj teritoriji.
Možete li detaljnije opisati tu intelektualnu zajednicu u kojoj ste tada komunicirali? Koje su ideje bile u trendu, kako je vaša ideja prihvaćena, kakvi su bili prigovori i alternativne koncepcije?
Još početkom dvehiljaditih bio sam običan demokratsko-liberal u duhu Gajdara-Čubajsa. Ali, generalno nisam bio naročito zainteresovan za politiku, udaljivši se od nje nakon pobede nad komunistima 1991. godine. Određenim prekretnim trenutkom bio je neuspeh SPS-a na izborima za Dum u jesen 2003. (izgleda). Tada sam tokom zime skrenuo ka čistom ankapu, i nakon što sam ga pročešljao po glavi, nisam mogao da povežem sve delove. Može se reći da sam u tom trenutku počeo da razmišljam o ugovornim jurisdikcijama, iako nisam znao kako se to zove. Suštinski, želeo sam da izgradim u glavi takav politički svetski poredak koji se ne protivreči. Sve je to krčalo u glavi nekih pet-šest godina, verovatno, pre nego što se spojilo. Tokom tih pet godina mnogo toga je prihvaćeno, mnogo toga odbaceno. Ugovorne jurisdikcije, osiguranje, zaštita, nuklearno oružje – to je glavno, naravno. Moje podsvesno je samo sve prebiralo i kombinovalo, na kraju je sve došlo do izražaja (ali ne se sećam tog trenutka), ostajalo je samo da to izložim rečima. Svoj tekst „Osiguravajuće države“ poželeo sam da napišem do Lebedevskih čitanja, koja su se održala u maju 2009; tamo sam prezentovao tekst, detaljno ga ne prepričavajući, jer je prilično dug. Ljudi na čitanjima su obrazovani, „libertarijanska scena“, starije generacije ruskih libertarijanaca. Ideje koje sam pronašao objavljivao sam u svom ŽŽ-u kako ih bih pronalazio. Pronađena „osiguravajuća paradigma države“ veoma je impresionirala Anatolija Levenčuka, i on je o njoj napisao belešku, a nju su skoro svi čitali. Godinu ranije ideju ugovornih jurisdikcija na čitanjima je izlagao Šustov, tako da na samim čitanjima nisam izazvao nikakvu senzaciju, osim što je moju prognozu da je do realizacije ideje preostalo od sedam do petnaest godina narod impresionirala.
Inače, od te prognoze se ne odričem, iako je prošlo deset godina, mislim da će sve početi da se ruši za nekoliko godina.
Da li primećujete neku intelektualnu kontinuitet između onih starih libertarijanaca iz nultih godina i sadašnjih aktivista koji masovno dolaze u libertarijanski pokret? Ko od lidera mišljenja od pre deset godina nastavlja da bude aktuelan za novu generaciju, po vašem mišljenju?
Bojim se da nisam neko ko može kompetentno da odgovori na ovo pitanje. Loše sam upoznat sa mladom generacijom koja dolazi u libertarianizam. Smatram sebe delom srednje „generacije“ koja je došla u libertarianizam tokom nula tih. Starija generacija je došla u devedesetima, mlada u dve hiljade desetih. I dok stariju generaciju poznajem dobro, mlade loše. Kod starije generacije sam blago razočaran, mada ne previše. Oni koji nisu minarhisti (minarhista ima veoma malo u starijoj generaciji), u privatnim razgovorima, u pojedinačnim komentarima na FB i LJ, gotovo uvek eksplicitiraju sebe (coming out :)) kao pristalice EKU, eksteritorijalnih država. Ali! Niko od njih to nikada nije rekao javno, makar ne u posebnoj objavi. Vidim u tome neku dvostrukost, licemerje, kao da je biti pristalica EKU nešto sramotno ili nešto o čemu nije običaj govoriti. U suštini, libertarijanci nemaju nikakve konstruktivne ideje o tome šta treba graditi (a ne šta razarati), osim EKU. Naravno, ako ne žele da budu zebre u točku istorije. Dakle, vidim praktično potpunu pobedu ideje EKU, ali neku poluvanjeću, tako reći.
Spomenuli ste da minarhista u starijoj generaciji ima malo, međutim, otprilike u isto vreme koje opisujete, u Rusiji se pojavila libertarijanska partija, sa čisto minarhističkom programom. Dakle, kao da je ideja o tome šta se želi izgraditi bila sasvim dovoljna, tamo su očigledno bili inspirisani gruzijskim reformama i drugim liberalnim konceptima. Da li ste kontaktirali LPR u bilo kojoj fazi njenog nastanka i razvoja, ili se vaš krug intelektualaca politike izbegavao?
Ja, kao srednja generacija libertarijanaca, komuniciram i sa starima i sa mladima, poznajem osnivače LPR, to nisu oni koji sada tamo upravljaju, to su ljudi iz Sankt Peterburga, sada nisu u LPR, Moskovčani su im odveli partiju, što je bilo očekivano. Stanovnici Peterburga sasvim simpatišuuju EKU, takođe i Moskovčani. ALI! Opet niko to ne govori otvoreno. Paradoks! ))
LPR su stvorili Oleg Hrienko i još nekoliko ljudi iz Sankt Peterburga, oni su kasnije osnovali radio RLN, gde je sada glavni Aleksandar Kitčenko. Oleg je u početku predvodio LPR i, čini se, finansirao ga je, ali se kasnije fokusirao na biznis, povlačeći se iz politike. Svi tim ljudima su simpatični EKU, što znam iz ličnih razgovora. U trenutnom LPR-u poznajem Bojka, Šalnjeva, Svetova, još par ljudi. Šalnjev je previše praktičar, on gori željom da nešto radi, nije važno šta, ne razmišljajući o uzaludnosti praznog truda; mislioci poput mene su mu strana. Sergej Bojko je ipak balansiraniji u tom smislu. Bojko i Svetov su pristalice EKU. Svetova sam prošle jeseni na čitanjima Adama Smita pitao da li zna za nerešive probleme minarhizma i ankap-a, na šta se on, ne znajući s kim razgovara, odmah pozvao na EKU kao razumnu alternativu, šaljući me nazad mojim sopstvenim tekstovima. To je bilo zabavno. Tako smo se lično upoznali. Izgleda kao čista pobeda EKU, ali ljudi na mreži, poput zebri u krugu, nastavljaju da žvaću minarhizam i ankap, kao da ne postoje moji „terminalni tekstovi“ o njihovim fundamentalnim problemima.
U slučaju sveta ugovornih jurisdikcija, kako vidite položaj čoveka koji nije želeo da sklopi takve ugovore, i, shodno tome, nema zaštitu (krov)?
Položaj takvog čoveka je kao položaj životinje u šumi. Životinja je, naravno, slobodna, ali može biti upucana. Takvi ljudi neće imati prava, ali i pravo je uopšte sumnjiv koncept koji se seče Ockinom britvom. Kako Svetov voli da kaže, „gde nema zakona, nema ni zločina“. Pošto ljudi bez zaštite nisu sebe obavezali nikakvim ugovorima koji bi ih terali da se ponašaju pristojno, s njima se može ponašati kako god želite. Ali, mislim da će zaštitnici zabraniti svojim klijentima da maltretiraju one bez zaštite, brinući o minimiziranju broja osiguravajućih slučajeva, ali oni bez zaštite će sami među sobom moći da organizuju pucnjave i slično bez posledica po pobednika. Uostalom, i Ber je upucao Hamiltona na duelu bez posledica, kada su u Sjedinjenim Državama još postojale slobode. Upravo ti ljudi, nalazeći se u Lokovom „prirodnom stanju slobode“, mogu graditi čist ankap bez eksteritorijalnih država. Nadam se da ih neće biti malo, baš kao što ima mnogo malih zemalja koje bi mogle biti osvojene od strane velikih suseda, ali žive svoja života jer nikome nisu zanimljive.
Tako, ispostavlja se da osiguravajuće krošnje mogu biti kako tržišno tražene, u slučaju da su ljudi u društvu dovoljno agresivni (na primer, osećaju ozbiljan nedostatak resursa) – tako i ne baš tražene u uslovima relativno mirnih praksi (što je obično u korelaciji sa materijalnim obiljem). Zar se neće desiti da porast obilja učini osiguravajuće krošnje jednostavno nepotrebnim, i da čisti ankap postane održivi model odnosa?
Osiguravajuće krošnje, odnosno ekstrateritorijalne države – mogu postati međufazni korak na putu ka kvazi-čistom ankapu, ali mi je teško da zamislim da se taj korak može nekako zaobići. To je povezano sa neizbežnošću bolnog kolapsa trenutnog svetskog poretka, u procesu kojeg će pakao i haos biti veoma ozbiljni, a krošnje će u tom haosu biti centri nastanka novog poretka.
Dakle, problem nije u tome što je ankap uopšte nemoguć (svakodnevna situacija može izgledati kao ankap i običan čovek može misliti da živi u ankapu) – već u tome što će negde u pozadini, o kojoj malo ko razmišlja, negde na nivou reosiguranja ili čak preosiguranja, uvek postojati silovni igrači sa nuklearnim oružjem, nosičima aviona i satelitskim grupacijama, i njih je teško ne smatrati ekstrateritorijalnim državama. Upravo će oni činiti velike konflikte malo verovatnim, preteći da nanesu neprihvatljivu štetu agresoru. Takvi igrači će se odvojiti od tradicionalnih država i biti samostalni, kao što su nekada bile pirate flote ili trgovačke gildije. „Kroševanje“ takvog obima je dobar posao, privatna lica će ga osvojiti.
Može se zamisliti još najmanje dva puta ka kvazi-čistom ankapu. 1. Putem minarhizma, odnosno postepene privatizacije državnih funkcija putem reformi odozgo, ali bez odricanja od teritorijalnog suvereniteta države sve dok od države ne ostane samo ime, i iza kojeg se više neće nalaziti ništa. 2. Putem agorizma, kada ankap izrasta kroz državu sve dok ona ne umre od obične netraženosti – i opet, zaobilazeći fazu višestrukih ekstrateritorijalnih krošnji koje ljudi primoravaju štapom ili šargarepom na manje ili više stalne odnose. Minarhizam je put uslovnog donosioca odluka, a agorizam je put uslovnih Zolotoreva i Šerstnjeva.
Ha, nasmejali ste me. Nikada ovako nije bilo, i evo opet – kao što je Černomirdin govorio. Nisam naročito poznavalac istorije, ali, barem u 20. veku, nije bilo nikakvog značajnog pada uloge države bez prateće katastrofe. Poraz u ratu, kolaps imperije – vodili su ka smanjenju države. I to je verovatno sve. Zamisliti da se tiho, bez katastrofe, može deetatizovati – ne, to je neki utopizam, to nije za mene, ja ne verujem u bajke.
Povodom kretanja ka minarhizmu, čak i čisto iz sajbernetičke tačke gledišta, nemoguće je daleko napredovati putem gde se kako se kreće napred, smanjuju stimulansi za dalji napredak, a povećavaju stimulansi za kretanje unazad. Putem reformi ka minarhizmu ne može se doći, samo preko katastrofe.
U zasićenom društvu obilja, ljudi su lojalniji svim projektima pomoći bližnjima i pljački u te svrhe. Obilje je odlično tlo za izgradnju socijalne države, a nimalo za ankapa.
—
U agorizam kao taktiku kretanja ka ankapu verujem malo više, jer istorija poznaje primere pobeda neformalnih praksi nad državnim zabranama. Nemogućnost pobeđivanja droge je na kraju dovela do njene postepene legalizacije u mnogim zemljama, a ranije se isto desilo sa prohibicijom. Ali to su sve bile probleme koji nisu bili kritični za postojanje države, a prohibicija je uopšte bila štetna za državne finansije, izvodeći ogromne količine novca iz budžeta. Ne bih podcenjivao sposobnost države da se bori protiv pretnji koje su kritične za nju. Činovnici različitih zemalja lako pronalaze zajednički jezik kada je reč o novcu: pobedili su ofšore koji nisu bili pod kontrolom velikih država, pa su čak i Švajcarsku primorali da ukine bankarsku tajnost, iako se činilo da je to nemoguće. Ako bitcoin postane ozbiljno opasan, države će fizički uništiti infrastrukturu koja ga podržava, sve do raketnih napada na rudarske farme ili presecanja komunikacionih linija. I bilo šta, to je u mnogim zemljama – dogovoriće se o zajedničkim akcijama. Takođe, ne može se potpuno povući u mrežu: dokle god ste bar malo u stvarnosti – ranjivi ste za državu, posebno u delu posedovanja oružja. Ovde mi optimizam uliva „doktrina odvraćanja“, koja nije deo agorizma. Ali predstavimo da su uspesi agorizma doveli do totalnog bankrota države: osam miliona ruskih „silovika“ ostalo je bez ičega. Šta će oni raditi? Mirno će se razići kućama? Ne, ne svi, ali deo njih će napraviti pakao u stvarnosti, jednostavno će se baviti pljačkom, moraćemo da im plaćamo otkup, i ponovo dolazimo do „krova“.
Ukazujete na to da ne treba dugo čekati. Možete li u grubim crtama skicirati kako će se odvijati prelazak na sistem EKU?
Da, dobro. U mom tekstu „Osiguravajuće države“ ovaj odeljak postoji, ali nije završen i verovatno je zastareo nakon 10 godina, trenutno, ukratko, moje misli o tome su sledeće:
1. Tradicionalne teritorijalne države imaju mnogo beneficijera: obaveštajne službe, vojsku, policiju, uopšte ceo odbrambeno-industrijski kompleks, političare, državne službenike, zaposlene u državnom sektoru, penzionere – nemoguće je zamisliti da će se oni „predati bez borbe“. Zato svi realistični scenariji izgledaju katastrofalno, odnosno praćeni su haosom – iz kojeg će se već pojavljivati novi poredak. Kako se pojavljuju „krovovi“ (zaštitnici), kako među njima dolazi do „prirodne selekcije“, kako raste njihova razmera i kako se pojavljuje hijerarhija krovova – apsolutno je jasno. Krovovi višeg nivoa će verovatno biti nuklearni nosači aviona, u neprekidnom kretanju, sa palube koji upravljaju satelitskim grupacijama. To će biti „krovovi krovova“, koji rade preko Lloyd-a, privatna lica neće imati posla sa njima, često čak neće ni znati za njihovo postojanje. Nama preostaje da saznamo kako i zašto će doći do „klizanja u haos“.
2. Na najopštijem nivou, razloge klizanja u haos nije teško opisati. U sva vremena elite pokušavaju da „zgrabu sve materijalne vrednosti do kojih mogu da dohvate, a zatim skupe prostor, zamotaju se i zaustave vreme“ (Strugacki). To jest, zadovoljni svojim položajem, oni pokušavaju da zamrznu situaciju u kojoj su postigli uspeh, odnosno da zaustave progres. Progres, međutim, ne želi da se zaustavi, jer je on nusproizvod preduzetničke delatnosti, odnosno večnog i neuništivog desejo bogatstva. Uz to, želja da postanu elita, plus nevolja da predaju vrednosti. To je sve.
3. Đavo je u detaljima. Tehnologije produžavanja života i uopšte uspesi medicine uništiće državne penzione sisteme, koji ionako pucaju pod teretom odlaska u penziju bebibumera. Alternativni izvori energije, posebno obnovljivi, termonuklearni, ali i nove konstrukcije nuklearnih elektrana (za sada suprimirane regulatorima) i šelf/gorski slemen – obaraju cene na naftu i gas, spuštajući zemlje koje ih proizvode (posebno je važno Bliski istok, potencijalno veoma konfliktna regija). Nove (bez centrifuge) tehnologije obogaćivanja uranijuma (laserska separacija izotopa, nanotehnologije).
4. Ne samo tehnologija. Teritorijalne države pretpostavljaju određenu uniformnost podređenog naroda, u idealu: jedan jezik, jedna nacionalnost, jedna kultura, jedna religija. Takvog skoro da nije ostalo. Nacionalne dijaspore, zemljaci, etnički okrugu i čak gradovi. Levi, podstičući drugačijost – ukinuli su koncept „topljenog kotla“. U svetu raste raznolikost, prema kojoj tradicionalne države nisu prilagođene. Neredi u Britaniji i Nemačkoj pokazali su da vlasti već teško mogu da se nose sa muslimanima, a ponekad se jednostavno predaju (setimo se masovnog silovanja Nemica u Kolnu od strane migranata i Merkelinog poziva da se ne provociraju „gosti“). To jest, država je već diskreditovala sebe kao zaštitnika reda, ostaje da diskredituje sebe kao „izvor dobara“ (penzija, naknada itd.) i postaće nikome nepotrebna, osim političarima i vojnicima.
5. Dakle, najblaži realistični scenario: muslimani na Zapadu, kroz masovne nerede i uz podršku levijaca, teže ukidanju nad njima jurisdikcije lokalnih država, stvaraju svoje sudove i policiju, ne plaćaju porez državi, nakon čega lokalni belci pod sloganom „a čemu smo mi lošiji?“ počinju da se bore za nešto slično za sebe, i od toga sve krene u raspad. Predvodnik ovoga je bio arčibiskup Kenterberijski, koji je predložio da se muslimanima omogući suđenje na njihovim sudovima – primorali su ga da ode u penziju, on je bio ispred svog vremena.
6. Nešto verovatnije je da će pojedinačne negoveštarske bliskoistočne grupe (tamo su državne granice uopšte slučajne, tamo su sve grupe transgranične), uz pomoć novih tehnologija, braneći se „režimu neširenja“, nabaviti nuklearno oružje i početi da zahtevaju svoj „komad vlasti“ (najverovatnije reviziju granica, ali ne nužno). Tamo su svi protiv svih, šiiti protiv sunita, svi protiv Jevreja i SAD – sigurno će negde puknuti, naročito u pozadini smanjenja prihoda od izvoza nafte i gasa. Dalje, milioni izbeglica u Evropi i vidi tačke 4 i 5.
7. Malo drugačije u SAD. Naravno, tamo ima mnogo Latinoamericana i Crnaca koji samo čekaju povod za masovne nemire (setimo se poplave u Novom Orleanu). Ali glavni konflikt sazreva između demokrata i republikanaca. Društvene mreže stimulišu klasterizaciju ljudi prema uverenjima, svako traži podršku svojoj tački gledišta i pronalazi svoju „echo chamber“, mesto gde mu masa uzvraća istim tim stavovima, što povećava sigurnost u sopstvenu ispravnost, što vodi ka polarizaciji društva. Po bilo kojim spornim pitanjima, svi su podeljeni u kampove, ljudi su kao u rovovima, dijalog je praktično nemoguć, svako je uveren u svoju ispravnost i smatra protivnika ili budalom ili zlonamernim skotom. I ti ljudi plaćaju porez jednoj vladi. Može li to dugo da traje? Ovde sledi ili građanski rat, ili pod različite krovove – neću predviđati detalje, ali haos je neizbežan. Za sada situaciju spasava izobilje, svima ima dovoljno. Ako počnu problemi sa penzijama i socijalnim davanjima – svaka strana će optužiti drugu za to, i tako počinje. Haos u SAD će trenutno dovesti do kolapsa „režima neširenja“. Države su trenutno glavni čuvari vestfalskog mira, bilo koje njihovo ozbiljno oslabljivanje dovešće do kolapsa trenutnog svetskog poretka. Ali i njihovi nosači aviona su spremni krovovi višeg nivoa. Ako izgube finansiranje u krizi, nadam se da će otići na slobodu i postati okosnica novog svetskog poretka.
Mogu li reći nešto optimistično? Da. Današnje teritorijalne države su odvratne, one porobljavaju ljude na kontrolisanim teritorijama i pripitomljavaju ih kao stoku, šiškaju ih, a ponekad i kolju. Široka proliferacija oružja masovnih uništenja učiniće teritorijalne formacije nemogućim, jer niko ne želi da bude velika nepomična meta. Eksteritorijalne države barem neće porobljavati, i nemaju razloga da masovno nekoga istrebljuju, to je skupo i odvratno za klijente. Budući svet neće biti tako odvratan kao današnji. Neće svi preživeti, ali prestati će da budu robovi. To je dobro.
To je bilo moćno)
U svoje vreme marksistima je upućivana primedba: ako istorijom pokreću objektivni ekonomski zakoni, zašto se mučite pokušavajući da preteknete svoje vreme i organizujete revoluciju tamo gde društvo još nije sazrelo za nju. Slično pitanje se nameće i libertariancima, koji pretpostavljaju da će se radikalno preuređenje društva dogoditi samo od sebe, pod dejstvom objektivnih kontradiktornosti sadržanih u konstrukciji teritorijalne države koja ne odgovara savremenim realnostima. Zašto onda uopšte voditi bilo kakvu propagandu libertarijanskih vrednosti i razvijati teoriju, ako je dovoljno pratiti promene i prilagođavati se njima?
Bravo! Sami ste odgovorili na pitanje zašto skoro uopšte ne pišem nove tekstove i skoro nikome ne diskutujem. Ne vidim u tome smisla. Potrebno je biti potpuno oduševljeni romantični optimista da biste verovali da tih nekoliko hiljada pametnih, delatnih libertarianaca koji postoje u svetu (pasivnih je mnogo više, ali od njih nema nikakve koristi) mogu ozbiljno nešto da promene u tako moćnim i fundamentalnim istorijskim procesima. S druge strane, Rusija je dno sveta, ne može se isključiti da je na periferiji možda nešto posebno. Na kraju krajeva, postoji Somalija. Dakle, ne isključujem varijante da libertarianci negde sa strane, izvan ostatka sveta, mogu nešto da postignu. Boljevizici ovde nisu analogija, jer je tada Rusija pripadala trojci svetskih sila i nije bila dno sveta.
Još jedan razlog zašto teorijska i praktična saznanja mogu imati smisla jeste taj što, kada iz haosa počne da se formira novi poredak, troškovi će biti manji ako igrači znaju ka čemu teže, šta bi na kraju trebalo da se dobije, i neće praviti nepotrebne pokrete.
Ako biti potpuni optimista, može se pretpostaviti da će iskustvo periferije pokazati svetu put kojim se može izbeći katastrofa. Ja u to ne verujem, ali to ne isključujem, šansa od jedan prema hiljadu ipak postoji.
Zar nije u tome tajna što vašu teoriju ljudi radije javno ne priznaju? Priznaš i to je to, intelektualna poštenost te primorava da prestaneš da se boriš i počneš mirno da čekaš kada nuklearni nosači aviona stignu i preuzmu tvoj krov pod svoj krov. A ako ne priznaš, ostaje ti stimulans za aktivno delovanje i propagandu svojih stavova. Minarkistima je to potrebno za vođenje glasnijih političkih kampanja, agoristima za širenje mreže poverenja i uređivanje života oko sebe u skladu sa principima ankap-a – a panarkiste moraju da se oslanjaju na EKU iz mašine…
A činjenica da li će EKU doći same ili se za njih treba boriti nije deo EKU teorije. Deo teorije je analiza stabilnosti, analiza stimulansa koji deluju na aktere, analiza evolucije. To je teorijsko-sociološko istraživanje mogućeg sveta. Minarkizam, pak, ne sadrži teoriju o njegovom postizanju. Kao ni ankap. Agorizam, inače, nije zasebna grana libertarijanizma, već taktika postizanja ankap-a. Dakle, hipoteza o povezanosti javnog nepriznavanja i navodno iz njega proisteklog nedelovanja je netačna. Pogotovo što se možeš jednostavno ne slagati sa mnom da će EKU same pasti na nas i da se za njih ne treba boriti. Doktrina obuzdavanja je sasvim simpatična sama po sebi, čak mislim da je izvodljiva negde na periferiji. Ponoviću, postoji Somalija, tamo postoji sasvim eksteritorijalno pokrivanje, evo Zolotorev opisuje otprilike u mojim terminima.
Poslednjih godina postali ste mnogo manje aktivni. Možda je to povezano sa tim što ste već formulisali i objavili većinu onoga što ste imali da kažete. Nažalost, ispostavlja se da ste svoje misli preneli svojoj generaciji, a sa onima koji su se nedavno zainteresovali za libertarijanizam, stari libertarijanci imaju određeni prekid u komunikaciji.
Možda prekid postoji, ne znam baš najbolje čime mladi dišu. Ali moj veliki krug poznanstava ne pokazuje prekid. Pa, ne znam, administratori desetogodišnjeg pablika Freedom Pride znaju ko sam ja, lideri LPR-a znaju da sam ja „glavni za tanjiriće“, Svetov me ponekad citira skoro doslovno, iako me ne pominje. Moji „Osiguravajuće države“(objavljujem selekciju svih tekstova na ovu temu iz autora ŽŽ-a – Ankap-tjan, formatiranu u jedan fajl) su najdetaljniji ruski tekstovi o EKJ-u, i svi koji se zanimaju za tu temu nailaze na njih. Ili mi se tako čini. Iskreno govoreći, ne zanima me, ravnodušan sam prema slavi, a i EKJ nije jedina stvar čime se bavim. Ja sam, verovatno, glavni ruski kritičar demokratije sa desničarske strane. Napisao sam „terminalne“ tekstove o problemima minarhizma i ankapizma, nakon kojih ih je teško shvatiti ozbiljno. Imam još desetak omiljenih tema. Zanimaju me istina, a ne slava ili broj čitalaca.
A što se tiče smanjenja aktivnosti… Znate li ko je Leonid Nikonov?
Sad sam ga našla na Fejsbuku, na zidu nema ničeg zanimljivog.
Pre oko sedam godina bio je jedan upečatljiv libertarijanac iz Barnaula, proleteo je kao meteor u našim krugovima. Organizovao je prva čitanja Adama Smita u Piteru, izvukao me je tamo, u Moskvi je održavao događaje, pisao tekstove, a onda je nekako izgoreo, recimo, za par godina, prestao je sa aktivnošću i posvetio se akademskoj karijeri. A ja pišem već oko petnaest godina, makar par tekstova godišnje, ali pišem, nisam izgoreo. Kao ja, niko neće napisati, ukratko, po stavkama, da zatvori temu. Glavni junak „Zubra“ je govorio da se o nejasnim stvarima pišu knjige, a kada sve postane jasno, dovoljan je kratak članak. I ja tako mislim. Neke teme mi u glavi kruže pet do sedam godina dok ne postanu jasne. Možda sam samo spor.
Ne razumem zašto pisati tekstove bez novine, duge, koji ne zatvaraju temu. Propaganda ideja? To nije moj stil. Dosadno je, verovatno, baviti se propagandom mnogo godina, dosadiće, ruke će opasti, državni sistem indoktrinacije (škole i mediji) se ne može nadmašiti. U Rusiji je uopšte nemoguće nikoga u bilo čemu ubediti, jer su svi uvereni da su sami spoznali istinu. Zemlja onih koji su uhvatili Boga za jaja. Mada nije samo Rusija takva, to je posledica egalitarne ideologije i demokratije, mišljenje Vase Pupkina nije manje važno od Ajnštajnovog mišljenja. Gledam mnoge previše aktivne i sumnjam da neće izgoreti za par godina kao Leonid.
Što se tiče sagorevanja, meni je lakše, ja sam anoniman. Kada izgubim interes za projekat, jednostavno ću ga predati nekom drugom.
Mnogi cene panarhiju (pre u šustovskom smislu, nego u vašem) zato što omogućava mirno razgraničenje po vrednosnom kriterijumu, umesto pokušaja da se svojoj grupi obezbedi dominacija i potčini opozicija. U vezi sa tim, čak se počinje nazirati i približavanje sa levčarskim anarhistima (da, prijavljujem se u komi) – upravo oko ideje o protokolima horizontalne interakcije, bez pokušaja da jedno drugo pojede. U vašoj ideji osiguravajućih krovova ni na koji način se ne naznačava mogućnost ideološkog različitosti, oni izgledaju kao homogeni objekti, jednostavna skupina firmi na tržištu. Nedostatak ovog sloja u opisu je pojednostavljenje, ili postuliranje da će preživeti samo jedna vrsta jurisdikcija?
Negde sam već dodirivao ovo pitanje. Naravno, između krovova će biti konkurencija, kao rezultat čega će početi da se šire po nišama, odnosno da se specijalizuju za klijente različitih religijskih i sličnih uverenja.
Citiraću svoje „Osiguravajuće države“: Neću se upustiti u raspravu o tome kakvi će „tarifni planovi“ krovovi imati i kakvi će im „paketi usluga“ pripadati – mislim da će biti najrazličitiji, i da će ih određivati mašta proizvođača, preferencije potrošača i nivo konkurencije. Trenutno u zemljama sa razvijenim osiguranjem na kupovinu osiguranja odlazi do četvrtine prihoda porodice, plus porezi državi, tako da će novac u ovom poslu biti znatan. Po kojim „nišama“ će se osiguravajuća društva razdvojiti – takođe ne znam, ne isključujem čak ni da će to biti po religijskim ili „ideološkim“, i da ćemo moći da posmatramo izgradnju, recimo, komunizma ne u pojedinačnoj državi, već u pojedinačnoj ugovornoj jurisdikciji. (Prema mojim osećanjima, razlike neće biti toliko velike, ali ne mogu da negiram ni postojanje ekstremnih primera koji će verovatno biti podjednako marginalni kao kibuci u Izraelu ili komune panaka u SAD).
Timu Libertarian band, sa kojim sarađujem, izašao je na YouTube-u ciklus video snimaka o uvođenju u libertarijanstvo. Možete pogledati pet kratkih videa, od po oko pet minuta svaki?
U scenarijima za njih pokušala sam da pokažem da postoje tri različita puta ka ankapu, i da nema potrebe ograničavati se samo na jedan, odbacujući ostale. Volela bih vašu recenziju ove koncepcije, koja, po mom mišljenju, razvija i vaše ideje i mnoge druge.
Sjajni video snimci, pogledao sam svih pet komada. Ali ja sam u toj temi, nisam ciljna publika, ne znam kako će ih ljudi koji su daleko od teme doživeti. Mislim da bi u marketinške svrhe češće trebalo pominjati termine „eksteritorijalna država“ i „ugovorne jurisdikcije“, kako bi se ljudi navikavali i pretraživali na Guglu. Takođe, osiguravajuće kuće sposobne da zaštite od Vove P. nisu samo obične kompanije. Nuklearno oružje nije ni jednom pomenuto. Nema poređenja sa Crkvama, koje su takođe nekada izgubile termo-monopol, i ništa se nije desilo, svet nije propao. Ali generalno, sve je dobro, sve važno ne može da stane u četiri minuta.
U svojim starim objavama pišete da se kritikom demokratije bavi Hoppe u knjizi „Demokratija – svedeni sa 얼마ta“, ali knjiga nije prevedena i niste je čitali. Od tada je knjiga prevedena. Da li ste je već uspeli pročitati, i ako jeste, šta biste mogli reći o njoj?
A ja sam baš tokom naših razgovora, čitajući uvod za svoje „Osiguravajuće države“, setio se da je Hoppe preveden, i odlučio da ga pročitam, tako da ga trenutno čitam, ali ide polako, po 10 stranica dnevno. Za sada je u redu, ali ću recenziju napisati kasnije.
Ove jeseni Hoppe dolazi u Moskvu. Šta biste želeli da ga pitate?
Razmisliću šta da pitam Hoppe-a, izgleda da dolazi na Smitova čitanja?
Sviđa mi se što sam prošli put odgovarao ne jednim velikim tekstom na jedno pitanje, već kratkim odgovorima na seriju pitanja. U redu se upravo nakupilo određeno количество takvih tema koje ne zahtevaju opširne odgovore.
Ankap-či, mislim da je bolje promovisati naziv „polidržava“, a ne „panarhija“, jer poslednje po zvuku previše liči na „anarhiju“, a mislim da obične ljude ta reč veoma trigeruje.
Ovde je stvar navike. Prema legendi, prve libertarijance u Rusiji su često mešali sa vegetariancima. Minarhište, naravno, mnogi pogrešno čitaju kao monarhiste. Što se tiče mogućnosti da se panarhiste pomeša sa anarhistima, to je barem ne uvredljivo, jer je panarhija jedan od puteva ka anarhiji. Čini mi se da ima smisla termine poput polidržave za sada koristiti kao pomoćne. Na primer, „ja sam panarhista, to jest zastupam polidržavu, tačnije, višestruke vlade unutar jedne zemlje“ (kao što ispravno primećuje Aleksej Šustov u jednom od intervjua, u ruskom jeziku država je subjekt, a ne sistem, što unosi nezgodnost u politološke diskusije, pa je bolje umesto previše neodređenog „država“ u zavisnosti od konteksta koristiti „zemlja“, „vlada“ ili „režim“).
Video sam ovde reklamu agorista, imaju članak o dobijanju anonimne debitne kartice preko falsifikovanja izgleda i pasoša. Za to izgleda da postoji samo administrativna odgovornost i kazna do 80 hiljada, ali možda znate bolje načine da ostanete anonimni pri kupovini u fiatu?
Reč je o ovoj objavi, gde sam se na kraju pozvala na članak sa kanala Kriptoagora. Inače, u objavi, opisujući kriptomate, pisala sam da oni rade samo u jednom smeru: za kupovinu bitkova za fiat. Kasnije, u Gruziji, uverila sam se, da je moguće i obrnuto, tamo sam baš morala da prodam bitkoin. Želim samo da napomenem da se, radi veće anonimnosti, prilazeći kriptomatu, vredi obući tamne naočare, staviti na glavu nešto sa širokim obodom, podići kragnu – kraće rečeno, maksimalno sakriti lice kako bi se zaštitili od kamera. Kamere mogu biti kako u samom kriptomatu, tako i oko njega. Takođe, naravno, kada idete ka kriptomatu, ima smisla uzeti telefon sa levom SIM karticom. Sve ove paranoične mere imaju za cilj da otežaju operativno-istražne radnje, ako odjednom iz nekog razloga postanete njihova meta.
A da li je istina da kod anarho-kapitalizma nije predviđeno intelektualno vlasništvo?
Maksim
Svaki čovek ima pravo da monetarizuje bilo koju svoju nematerijalnu imovinu bilo kojim nenasilnim načinom. Pravo na upotrebu nasilja ima samo u slučaju kada pokušavaju da ga potpuno liše te imovine, ali ne i kada se kopiraju informacije kojima on raspolaže. Čak i ako neko kopira privatni ključ od njegovog bitkoin novčanika, to još uvek nije krađa. Krađa je korišćenje ključa za odvođenje bitkoina iz tog novčanika.
Nikako ne mogu da razumem ko će nastupiti kao garant poštovanja pravila? Šta raditi ako neki uslovni Ramzan Ahmatovič u ulozi noćnog čuvara odluči ne samo da čuva mir, već i da malo počne da objašnjava ljudima kako treba da žive?
Nub
Svaki stražar je sklon tome da poveća svoj značaj na račun onih koje, po ideji, treba da uslužuje, odnosno rezidenata zaštićenog objekta. Jedini argument koji ga može odvratiti je pretnja novčanih sankcija, a u krajnjem slučaju – otkaz. Da bi pretnja otkazom bila stvarna, moralo bi da se iza kapije stoje i čekaju zaposlenje Ivan Petrovič, Ravšan Džamšutovič, Džet Li i Sigurd Olafson. Upravo zato panarhizam deluje kao zdravija ideja od minarhizma, u smislu mogućnosti ograničavanja vlasti.
Libertarian band je objavila novi video iz serijala „za bake“, ovog puta o agorizmu. Obavezno pogledajte, mislim da je ispalo prilično živopisno. A za one koji žele da pogledaju malo dublje, podsećam da sam o agorizmu već pričala na svom kanalu. U januaru odgovorila sam na pitanje Klasičnog libera, gde sam navela da ipak nije samo agorizam u pitanju i da ne treba u potpunosti zanemariti političke metode, a u junu sam, naprotiv, odgovorila na kritike upućene agorizmu da kontreconomija ni na koji način ne oslabljuje državu.
seminar doktora Zoidberga o koristi ilegalne medicine
Često se može pročitati da agorizam ne samo da ne pomaže u ukidanju države, već i direktno šteti libertarijanskom pokretu. Glavni argument protiv agorizma svodi se na to da crno tržište ni na koji način ne doprinosi nestanku države. Naprotiv, smanjujući udeo legalno zaposlenih, rastuće crno tržište povećava poresko opterećenje belog tržišta, kao i broj i strogoću raznih provera. Na taj način se konkurentnost državne ekonomije smanjuje, ljudi siromaše, a siromašni su skloni socijalističkim stavovima. Dakle, upravo poštovanje zakona i civilizovano političko delovanje omogućavaju postepeni napredak ka slobodi, dok svako bunovništvo samo daje državi povode za stezanje šrankova.
Svim onima koji se duboko interesuju za ovo pitanje, preporučila bih da pročitaju „Novi libertarijanski manifest“ Konkina, kao i diskusiju Konkina i Rotbarda o ovom manifestu. Pa, radi simetrije, vredi pogledati i „Ka novoj slobodi“ Rotbarda, koja predstavlja manifest Libertarijanske partije SAD – iako je poslednje delo već znatno obimnije od prva dva.
Obe strane su u svojoj diskusiji, održanoj početkom osamdesetih godina prošlog veka, iznosile različite zanimljive argumente. Međutim, od tada je prošlo skoro četrdeset godina i možemo videti šta se promenilo u SAD.
Libertarijanska partija nastavlja polako da povećava svoju elektoralnu podršku, dobila je skoro 5% glasova birača na predsedničkim izborima 2016. godine i ostvarila je nekoliko malih elektoralnih pobeda. Međutim, trend pretvaranja SAD u socijalističku državu nije prekinut, odvija se neverovatna monetarna emisija i povećanje državnog duga, proširuju se ovlašćenja službi bezbednosti – generalno, država širom napreduje.
Agoristi su u međuvremenu izumeli bitcoin, nesmetano deluju u darknetu, štampaju oružje na 3D štampačima i usvajaju biohacking. Na spoju sa panarhistsima pokreću Bitnation.
I, na kraju, postoji fenomen Nju Hempšira, gde su agoristi i pristalice političkih metoda udružili svoje snage, iako se nisu previše trudili oko koordinacije akcija. Politički aktivisti se tamo aktivno biraju u zakonodavne organe i bave se deregulacijom. A agoristi organizuju akcije direktne akcije kroz demonstrativno kršenje idiotskih zakona – i to takođe pokreće društvene kampanje za njihovo ukidanje. I upravo su istovremene akcije na dva fronta dovele do toga da Nju Hempšir postane najslobodnija od svih pedeset država.
Slična taktika se primenjuje kod gruzijske partije Girči. S jedne strane, to je politička partija, učestvuje na izborima i naizgled je legalni politički subjekt. A sa druge strane – to je banda besramnih agorista koja je direktno u svom centralnom officesu otvoreno uzgajala marihuanu, a zatim javno prodavala džointove na trgu u prisustvu policije. To je dovelo do toga da je marihuana u Gruziji legalizovana. Sada su organizovali bordel u svom centralnom officesu – sve ide ka tome da će uskoro u zemlji biti legalizovan i rad sa seksom. Na taj način vidimo da koordinisane akcije političara i agorista daju još delotvorniji rezultat nego da su radili odvojeno.
U međuvremenu, agorizam sam po sebi polako delegitimizuje državu i povećava udeo ljudi koji su nekako izmakli njenom kratkovidnom oku. A politički proces sam po sebi doprinosi tome da sve šire mase upoznaju reč „libertarijanstvo“. I jedno i drugo je veoma korisno, ali se ne može porediti po efektu sa zajedničkom primenom ova dva recepta – agorizma i minarhizma. A nismo još skoro ni videli primenu ideja panarhizma, sa njihovim funkcionalnim ugovornim jurisdikcijama. Sumnjam da bi napad na tri fronta odjednom bio još efikasniji.
U Rusiji su pozicije Libertarijanske partije protekle godine prilično značajno ojačale. Voleo bih da i agoristi ne zaostaju, inače će biti kao u Ukrajini, a voleo bih da bude kao u Gruziji. Ruska Libertarijanska partija ima svog Rotbarda – to je Mihail Svetov. Ostalo je samo pronaći svog Konkina.
Može li se to nazvati radikalnim anarho-kapitalizmom? Njegova kombinacija sa kriptoanarhizmom i taktikom kontrekonomije ima poznatu snagu, posebno u ranoj fazi takvih naprednih tehnologija kao što su opensource p2p tržišta. Napiši, molim te, svoje mišljenje o ovoj vrsti ankapa. Agora! Anarchy! Action!
Insurgent
Agorizam nije vrsta ankapa. To je skup metoda za njegovo postizanje. U svom prilično starom postu o ankapu i minarhizmu spomenula sam dva različita pristupa izgradnji ankapa: politički i kontrkulturalni. Taj kontrkulturalni pristup je upravo agorizam. To je veoma dosledno uverenje da državu nije moguće uništiti kao institut metodama države. Reformama se može značajno smanjiti uticaj države na društvo uopšte, a naročito na ekonomiju. Ali što je država više oslabljena, to manje smeta, i što je manje motivacije da se posao završi, a samostalno nedovršeni parazit će uginuti samo u slučaju da ga organizam na neki način odbacuje. Zato će, na neki način, poslednja etapa iscrpljivanja države kao kompleksa institucija biti agoristička.
Oni koji nazivaju agorizam nekom posebnom varijantom levog anarhizma, očigledno pristupaju svojoj tipologiji sa drugog kraja. Postoje levi anarhisti koji praktikuju izgradnju komun i akcije direktne akcije, a postoje agoristi koji praktikuju neformalne tržišne zajednice i akcije direktne akcije – kao da su to srodni pravci. Ali ono što ih povezuje je anarhizam, a ne levostranost.
Razlika između ankap-a i agorizma je prilično jednostavna. Ankap je stanje društva u kojem nedostaje institucionalizovano prisiljavanje, a agorizam je strategija za postizanje ankap-a. U jednom od svojih ranih postova „Ankap ili minarhizam?“ nazvala sam ovu metodu kontrakulturnom, nasuprot političkoj, ali spremna sam da se složim da je taj termin loš, da se jezik na njemu slomi, te ću u daljem tekstu koristiti upravo reč „agorizam“.
Agorizam podrazumeva da je jedina delotvorna strategija za postizanje ankap-a direktna akcija. Ako ti treba ankap – živi po ankapu, ne pokušavaj da pregovaraš sa državom i da primenjuješ od strane države odobrene mehanizme interakcije sa državom, jer ova praksa, upitna u pogledu zaštite prava, jača same te mehanizme, a državu zajedno sa njima.
Agorizam je crno tržište, privatno obrazovanje, kriptoekonomija, horizontalne veze, dobrovoljna uzajamna pomoć. Kao što se lako može videti, agoristi su poslednjih godina postigli priličan uspeh u razvoju neophodne infrastrukture i ne planiraju da stanu.
Samo što se lako može videti da najveći intelektualni doprinos razvoju agorističkih mehanizama ipak daju ljudi koji žive u relativno slobodnim državama, dok agoristi u nekoj Kini sede tiho kao miševi. Dakle, da bi agorizam uopšte munculio kao ideološki pravac i stabilno se razvijao, a ne predstavljao spontane, lako suzbijive akte neposlušnosti nasilju, neophodan je određeni osnovni nivo političkih i ekonomskih sloboda, a taj nivo se postiže upravo političkim metodama.
Sa druge strane, recimo, ekonomska transformacija iz planirane u tržišnu ekonomiju u Rusiji dogodila se u velikoj meri zahvaljujući već razvijenom crnom tržištu u kasnom Sovjetskom Savezu; da nije bilo njega, privatnu svojinu bi trebalo stvarati bukvalno od nule, i to bi bilo neuporedivo teže.
Napokon, primetiću da je za pojavu tržišta neophodan određeni minimalni nivo poverenja u društvu, bez kojeg troškovi obezbeđivanja sigurnosti jednostavno pojedu svu korist od većine transakcija, što čini tržišne odnose marginalnim, dok na prvi plan izlaze prirodna privreda i različite vrste prisile. Najbolji mehanizam za pojavu poverenja je uspešno iskustvo zajedničkog delovanja. I ovde su podjednako pogodni i političko delovanje, i neka vrsta kooperativne ekonomije, i filantropija, pa čak i sportska takmičenja ili masovni praznici.
Dakle, i agorizam i političko libertarijanstvo uspešno rade na isti cilj. Što je više političkih prava uz nerazvijena ekonomska, to je agorizam aktuelniji. Što je više ekonomskih prava uz nerazvijena politička, to je političko delovanje aktuelnije, iako ono takođe može poprimiti prilično neobične oblike – i kako ne, ako partije ne registruju niti uključuju u listiće. A u situaciji kada nema ni političkih ni ekonomskih prava, izvini, ali najdirektniji put je bekstvo iz ovog pakla ili oružani ustanak.
Još jedna prepreka agorizma: sličnost metoda sa levim anarhistima može pokrenuti migraciju ka njihovoj ideologiji. Budite oprezniji sa tim.
