Često se može pročitati da agorizam ne samo da ne pomaže u ukidanju države, već i direktno šteti libertarijanskom pokretu. Glavni argument protiv agorizma svodi se na to da crno tržište ni na koji način ne doprinosi nestanku države. Naprotiv, smanjujući udeo legalno zaposlenih, rastuće crno tržište povećava poresko opterećenje belog tržišta, kao i broj i strogoću raznih provera. Na taj način se konkurentnost državne ekonomije smanjuje, ljudi siromaše, a siromašni su skloni socijalističkim stavovima. Dakle, upravo poštovanje zakona i civilizovano političko delovanje omogućavaju postepeni napredak ka slobodi, dok svako bunovništvo samo daje državi povode za stezanje šrankova.
Svim onima koji se duboko interesuju za ovo pitanje, preporučila bih da pročitaju „Novi libertarijanski manifest“ Konkina, kao i diskusiju Konkina i Rotbarda o ovom manifestu. Pa, radi simetrije, vredi pogledati i „Ka novoj slobodi“ Rotbarda, koja predstavlja manifest Libertarijanske partije SAD – iako je poslednje delo već znatno obimnije od prva dva.
Obe strane su u svojoj diskusiji, održanoj početkom osamdesetih godina prošlog veka, iznosile različite zanimljive argumente. Međutim, od tada je prošlo skoro četrdeset godina i možemo videti šta se promenilo u SAD.
Libertarijanska partija nastavlja polako da povećava svoju elektoralnu podršku, dobila je skoro 5% glasova birača na predsedničkim izborima 2016. godine i ostvarila je nekoliko malih elektoralnih pobeda. Međutim, trend pretvaranja SAD u socijalističku državu nije prekinut, odvija se neverovatna monetarna emisija i povećanje državnog duga, proširuju se ovlašćenja službi bezbednosti – generalno, država širom napreduje.
Agoristi su u međuvremenu izumeli bitcoin, nesmetano deluju u darknetu, štampaju oružje na 3D štampačima i usvajaju biohacking. Na spoju sa panarhistsima pokreću Bitnation.
I, na kraju, postoji fenomen Nju Hempšira, gde su agoristi i pristalice političkih metoda udružili svoje snage, iako se nisu previše trudili oko koordinacije akcija. Politički aktivisti se tamo aktivno biraju u zakonodavne organe i bave se deregulacijom. A agoristi organizuju akcije direktne akcije kroz demonstrativno kršenje idiotskih zakona – i to takođe pokreće društvene kampanje za njihovo ukidanje. I upravo su istovremene akcije na dva fronta dovele do toga da Nju Hempšir postane najslobodnija od svih pedeset država.
Slična taktika se primenjuje kod gruzijske partije Girči. S jedne strane, to je politička partija, učestvuje na izborima i naizgled je legalni politički subjekt. A sa druge strane – to je banda besramnih agorista koja je direktno u svom centralnom officesu otvoreno uzgajala marihuanu, a zatim javno prodavala džointove na trgu u prisustvu policije. To je dovelo do toga da je marihuana u Gruziji legalizovana. Sada su organizovali bordel u svom centralnom officesu – sve ide ka tome da će uskoro u zemlji biti legalizovan i rad sa seksom. Na taj način vidimo da koordinisane akcije političara i agorista daju još delotvorniji rezultat nego da su radili odvojeno.
U međuvremenu, agorizam sam po sebi polako delegitimizuje državu i povećava udeo ljudi koji su nekako izmakli njenom kratkovidnom oku. A politički proces sam po sebi doprinosi tome da sve šire mase upoznaju reč „libertarijanstvo“. I jedno i drugo je veoma korisno, ali se ne može porediti po efektu sa zajedničkom primenom ova dva recepta – agorizma i minarhizma. A nismo još skoro ni videli primenu ideja panarhizma, sa njihovim funkcionalnim ugovornim jurisdikcijama. Sumnjam da bi napad na tri fronta odjednom bio još efikasniji.
U Rusiji su pozicije Libertarijanske partije protekle godine prilično značajno ojačale. Voleo bih da i agoristi ne zaostaju, inače će biti kao u Ukrajini, a voleo bih da bude kao u Gruziji. Ruska Libertarijanska partija ima svog Rotbarda – to je Mihail Svetov. Ostalo je samo pronaći svog Konkina.
