Čovek bira. Apsolutno svaka ljudska delatnost svodi se na to da čovek sebi postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo postizanje. Diskusija o bilo kojoj ljudskoj delatnosti svodi se na to koje ciljeve čovek postavlja, koja sredstva bira, koje je imao alternative, šta je postigao i šta je mogao da postigne. Da čovek ne pravi izbor, nema bi bilo smisla o tome diskutovati, a kamoli osuđivati. Instinktivno ponašanje životinje ili niz radnji kompjuterskog programa nisu predmet moralne procene životinje ili programa – već samo ljudi koji stoje iza tih radnji, ako su oni otkriveni.

Sve dok čovek vrši svoj izbor ne interagujući sa drugim ljudima, sve je jednostavno: on vodi ciljnu delatnost sa nekim ili drugim uspehom, šta nas briga? Ali kada počinje interakcija, izbor jednog čoveka dotiče interese drugog. Čovek postavlja cilj, a kao sredstvo bira već ne sopstvene radnje, već radnje drugih ljudi. Za to je potrebno da ti drugi ljudi postave sebi ciljeve, čije će izvršenje postati upravo ona radnja koja se od njih i zahteva. Na primer, moj cilj je da dobijem čašu kafe, za to mi je potrebno da radnik kafića postavi sebi cilj da dobije moj novac, a kao sredstvo za njihovo dobijanje izabere da mi posluži čašu kafe.

Ako umesto da mi posluži kafu, radnik kafića pokaže na tablicu „samo za muškarce“ i odbije da uzme moj novac, to znači da naša interakcija nekako nije uspela, i standardno sredstvo dobijanja kafe, koje se nalazilo u mom arsenalu sredstava, ovde ne funkcioniše. Može se pokušati sa drugim sredstvima, poput ubeđivanja, skandala ili nasilja, ali ću najverovatnije radije izabrati drugi cilj. Tako ili drugačije, osetiću određenu frustraciju, i da bih smanjila iritaciju, mogu izabrati različita sredstva, od toga da slamim vratima jače, do besne objave na Fejsbuku na temu toga šta ti muškarci sebi dopuštaju.

Čovek ima ogroman, moćan mozak za rešavanje složenih zadataka modelovanja stvarnosti i planiranja u okviru izgrađenih modela. Tako resursno zahtevne zadatke čovek rešava kako bi uskladio svet oko sebe sa izgrađenim modelima, i kako ne bi više morao da rešava zadatke tog tipa, već da koristi gotovo rešenje. Predvidljivost okruženog sveta omogućava mu da sebi postavlja složenije ciljeve i koristi složenija sredstva za njihovo postizanje. Zato u interakciji sa drugim ljudima čovek teži da razvije određene protokole koji čine ponašanje ljudi predvidljivim, a samim tim i podložnim planiranju. Tabletica „samo za muškarce“ u kafiću ruši tu predvidljivost. Suočavajući se sa ovom diskriminacijom, neko vreme ću očekivati da u drugim objektima vidim tablete o nekim drugim ograničenjima koja se tiču mene, tako da čak i pojedinačni čin diskriminacije može izazvati značajno pogoršanje kvaliteta života. Posebno ako je to diskriminacija koja se izražava frazom tipa „devojko, vi biste u tom izgledu trebali da prodajete semenke, a ne da obilazite klubove“, koju izgovori obezbeđenje kluba.

Na taj način, prilikom obavljanja svakodnevnih interakcija sa drugim ljudima, čovek bi radije voleo da ga okružuju bezdušni automati, ili da barem ljudi postupaju u skladu sa jednostavnim unifikovanim protokolima. Ali pritom ne smemo zaboraviti da čovek ima moćan mozak namenjen rešavanju složenih zadataka, i u njihovom odsustvu se javlja dosada. Da bi se oslobodio dosade, čoveku nije dovoljno samo pridržavanje jednostavnih unifikovanih protokola, potrebni su mu kreativni zadaci, a jedan od načina da ih sebi obezbedi jeste interakcija sa drugim ljudima izvan standardnih banalnosti. I eto, jedan klijent kafića od dosade počinje da pravi skandal oko sitnice, a drugi od iste dosade počinje da flertuje sa baristom. Pri tome unapred nije jasno koja će od tih zabava biti prihvaćena od strane bariste sa većom spremnošću.

Na kraju krajeva, ljudski život u društvu svodi se na
stalno održavanje individualne ravnoteže između težnje ka
predvidljivosti (odnosno ka bezbednosti) i bekstva od dosade. Želje prema
drugim ljudima će se neprestano varirati, od zahteva za maksimalno impersonalnom
automatskom uslugom do nade u zanimljivu i nepredvidivu
individualnu interakciju. Na taj način, svaka osoba od nekih ljudi i u
određene trenutke očekuje potpuno odsustvo diskriminacije, a od drugih računa
na to da dobije individualnu pažnju, odnosno pozitivnu diskriminaciju, kada je
iz svih mogućih opcija protivnik izabrao da komunicira na željen način upravo
sa njim. Ovi principi važe za apsolutno svaku ljudsku
zajednicu sa apsolutno bilo kakvim redom. Nijedan čovek ne može živeti u
društvu gde diskriminacija potpuno izostaje, i nijedan čovek neće želeti
da živi u društvu gde je pravo na diskriminaciju apsolutno, nepoznaje izuzetke i
potkrepljeno neograničenom upotrebom sile.

Ipak, svako bi radije živeo u svetu gde bi lično njegovo
pravo na privatnu diskriminaciju bilo neosporno, a pravo svih ostalih
bilo ograničeno nekim jasnim mehanizmima osporavanja. Kao rezultat toga, u
društvu koje je prepušteno samom sebi, bez spoljnih regulacija, upravo će se
uspostaviti određeni okviri u kojima je diskriminacija dozvoljena, manje ili
više zajednički za sve. Koji će to okviri biti?

Ovde nam u pomoć dolazi opštepoznata piramida vrednosti.
Što više protivnik smatra vašu potrebu životno neophodnom, to je manja
verovatnoća da ćete biti diskriminisani od strane njega, i da će vaša potreba
ostati nezadovoljena, čak i ako protivnik ne vidi ozbiljnu korist za sebe
od vaše interakcije. I, obrnuto, ako vaša potreba za protivnika deluje
kao nepametna, besmislena kaprija, onda će on prilično lako odlučiti se
da na neki način izbegne saradnju, ako mu to, naravno, sama po sebi nije
životno neophodna.

Primer. German Sterligov, široko poznat po svojoj privatnoj diskriminaciji, ne samo da je zabranio ulazak pederasima u svoje prodavnice, već je takođe naredio da se besplatno iseče hleb i posluži, ne sećam se, čini mi se, kvas — svakome ko zamoli za ime Hristovo. To jest, jasno je naveo da njegova privatna diskriminacija ustupa pred zaista ozbiljnim slučajevima. Možda nisam tačno zapamtila činjenice, i prema njegovim naredbama pederasima nije dozvoljen hleb čak ni za ime Hristovo, ali čak i u tom slučaju, pravac Sterligovljeve misli ilustruje kriterijum prirodne produkcije normi privatne diskriminacije koji sam pretpostavila.

U suštini, jasno je zašto će kriterijum biti upravo takav.
Jer čovek poseduje čuveni moćni mozak, odlično prilagođen
modelovanju zamišljenih situacija. Videvši čoveka koji se obraća sa molbom u
ekstremnoj nevolji, pojedinac lako preslikava situaciju na sebe, razmišljajući nešto
poput „ja bih na njegovom mestu u slučaju odbijanja mogao i da ubijem“ (ili, što je
verovatnije, modeluje moguće moralno osuđivanje od strane komšija) — i
odlučuje da odustane od ideje diskriminacije čak i prema osobi koja mu je veoma neprijatna.

Sama po sebi privatna diskriminacija ne ugrožava tuđu samoidentifikaciju, ne krši NAP, nije kršenje ugovora – kraće rekeno, kako god da se gleda, ne protivreči libertarijanskim principima. Privatna diskriminacija ne može biti predmet pravne regulacije u minarhizmu, gde se sud bavi samo pitanjima zaštite privatne svojine, tumačenja ugovora i sličnim stvarima. Isto tako, nema mesta pravnoj regulaciji privatne diskriminacije ni u okvirima ankapa – ili određeno pravilo u vezi sa obavezama prema nediskriminacionom režimu usluga postoji u ugovoru, ili to nije predmet sudskog postupka. Posebno se izdvaja panarhija, naročito u „bubačkoj“ verziji, gde se pod osiguravajući krov može upasti i nevoljno, a taj isti može po sopstvenoj volji regulisati i neke aspekte privatne diskriminacije. Takođe, klasična dobrovoljna panarhija može uključivati socijalističke jurisdikcije gde je čoveku obezbeđen niz pozitivnih prava, drugim rečima, zaštita od određenih vrsta diskriminacije. Ali panarhija je pre verovatna prelazna faza na putu ka ankapu, nego direktno željeno libertarijansko društvo. Ona omogućava slobodnu konkurenciju sistema upravljanja, rušeći teritorijalni monopol, i to već nije loše.

U suštini, naravno, privatna diskriminacija u libertarijanskom društvu se reguliše sredstvima moralnog i reputacionog pritiska – drugim rečima, pretnjom uzvratne i kompenzatorne privatne diskriminacije. Sve je logično: agresivno nasilje se reguliše pretnjom uzvratnog i kompenzatornog nasilja, i sa diskriminacijom važi potpuno isti mehanizam.