Ukratko

Demokratija je najhumanajniji i najpravičniji politički sistem koji ideologija kolektivizma može ponuditi ljudima. Međutim, tokom mnogo vekova postojanja demokratija, ovaj sistem je imao brojne neizbežne nedostatke: tromost, nemogućnost pouzdane usaglašenosti grupnih interesa, rasipnost, sklonost ka klizanju u autoritarizam ili nekontrolisani populizam, i još mnogo toga. Problem je u kolektivizmu kao takvom; upravo zbog njega je demokratija organizovana na taj način i ima nedostatke koje ima.

Pojava ideologije liberalizma dovela je do nastanka tako čudnog i nestabilnog hibrida kao što je liberalna demokratija. Uspela je da ispravi neke ekstremne aspekte demokratije, ali je igranje sa pravima manjina stvorilo sopstvene probleme. Protivna ostaje osnovna konstrukcija bilo kog političkog sistema: nametanje jedinstvenog poretka svima.

Ljudima jednostavno nije potrebno da ulaze u prokrustovoću države kako bi uspešno koordinisali svoje postupke. Bilo koji pravni odnosi mogu ih sami uspostavljati, bez nametanja od strane trećih lica, i tačno na onaj period dok je to potrebno.

A sada o svemu ovome detaljnije

Kao što je poznato, nemoguće je živeti u društvu, a biti slobodan od njega. Podela rada donosi prevelike koristi da bi se od nje odustalo. Zbog toga su ljudi, tokom razvoja civilizacije, успели da nagomilaju veoma mnogo razmišljanja o tome kako bi se u društvu mogli pametnije organizovati, kako bi izvukli maksimalne koristi od kooperacije, a trpjeli minimalne troškove od toga. Jedno od centralnih mesta u svim tim razmišljanjima zauzima fenomen kao što je demokratija. Ovaj način organizacije društva ima mnogo teorijskih branilaca i jedan je od retkih koje su neka društva dobrovoljno i svesno pokušavala da nametnu drugima radi njihove koristi. Još su drevne Atine tokom Peloponěžkog rata u 5. veku pre naše ere, zauzimajući sledeći protivnički grad, obavezno uspostavljale demokratsku vlast, jer su smatrale ovaj sistem najboljim, tako da ideja izvoza demokratije nipošto nije nova. Više o tome možete pročitati kod Tukidida. Kod njega se u njegovom slavnom prepričavanju Periklovog poglavnog govora može pročitati najslikovitiji od ikada napisanih panegirika demokratiji.

Demokratija kao način upravljanja – to je sasvim prirodan razvoj ideje pravne jednakosti. Svaka zajednica pravno jednakih lica prirodno teži tome da nastoji da donosi kompromise na manje ili više demokratski način. To uključuje, prvo, pravo svakoga da iznese svoje mišljenje i zastupa ga, a drugo, obavezu da se pokori mišljenju koje podržava većina, i da zastupa to mišljenje isto kao da je njegovo sopstveno. Zar zbog čega bi manjina, čije mišljenje nije prihvaćeno demokratskim putem, sprovodila u delo odluku većine, umesto da, na primer, udari većini u leđa u trenutku njene slabosti? Zbog nade da će dobiti nadoknadu za svoju saradnju, kao i računajući na to da će sledeći put oni, sa svojim mišljenjem, postati deo većine, i da će njihova odluka isto tako biti sprovedena u delo od strane cele zajednice. Ako nada deluje utopično, demokratija se pretvara u tiraniju većine, a manjina ili trpi, ili po iscrpi granica strpljenja protivi njenim odlukama, od napuštanja granica zajednice i sabotaže do direktnog rata.

Pošto je reč o tiraniji većine, hajde da pričamo malo o njoj. Čini se kao odličan sistem! Manjina se progoni, fizički istrebljuje, lišava prava – generalno, prestaje da smeta većini, većina se pretvara u jedinstvo, jedinstvo znači harmoniju interesa, visok nivo poverenja u kolektivu, što znači da se odluke sprovode u delo brzo i efikasno, šta još treba? Samo neka dobri ljudi ubiju sve loše, i živćemo. Ili, dobro, ne treba čak ni ubijati, dovoljno je podići zid, uvesti vize, cenzuse, sprovesti lustracije, pa razumete već.

Problem je u tome što se uspešne prakse učvršćuju i postaju navika. Uspešno se rešivši unutrašnjih neprijatelja, društvo ne dostiže harmoniju, već sa neugasivim entuzijazmom kreće u potragu za novima. Zašto pokušavati da se dogovorite oko bilo koje sitnice, ako onaj ko ne deli mišljenje većine jeste neprijatelj? Kako se može dogovarati sa neprijateljem? I zaista, revolucije počinju da jedu svoju decu, pobednici u građanskom ratu kreću da sastavljaju sve nove proskripcione liste, crkve se bore sa sve novim jeresima – i nema mira ljudima za koje je ceo svet borba. Opet, izgon unutrašnjih neprijatelja množi broj spoljnih neprijatelja, što znači da treba još čvršće stegnuti redove i trošiti sve više resursa na odbranu, a bilo bi bolje preventivno napasti, naravno… Čini se da višak netolerancije ne ide u korist društvu.

Kao zaštita od ovog kolektivističkog ludila može poslužiti koncept poput liberalizma. Liberalizam proizilazi iz jednostavne ideje da su privatni interesi važniji od zajedničkih. Zato liberalne demokratije više ne podrazumevaju proizvoljnost u formulisanju odluka većine, već ograničavaju takve odluke određenim neotuđivim ljudskim pravima. Glavni nedostatak ideje o postojanju neotuđivih ljudskih prava, međutim, leži u tome koliko se lako ta prava oduzimaju, pa ono što na papiru izgleda kao liberalna demokratija, u praksi može ispasti bilo electoralna autokratija (to jest, ista ona diktatura većine), bilo neki drugi politički hibrid. Ali pretpostavimo da su ljudi čvrsto nastrojeni da brani prava manjina. Šta iz toga proizilazi? Uspešne prakse se umnožavaju i ubrzo se ispostavlja da boravak u sastavu ugnjetavane manjine daje privilegije. Eto. Toliko smo se trudili da ne dozvolimo diktaturu većine, da smo na korak od diktature manjina koje međusobno utvrđuju koja je od njih najugnjetavanija i, shodno tome, najzaslužnija za pozitivnu diskriminaciju. Većina se ispostavlja kao primorana da poslušno glasa u interesu manjine, strahujući da će je inače optužiti za sve grehe. Čini se da višak tolerancije u društvu takođe daje neke jezive rezultate.

Inače, o diktaturi manjine. Stalni problem demokratija je sumnja u to da se odluke zaista donose uzimajući u obzir volju većine građana. Tako je, na primer, u 19. veku u SAD tokom izbora glasalo oko tri četvrtine građana koji imaju pravo glasa, a u 20. već oko polovine. Nije važno da li je to povezano sa smanjenjem izbornih cenzusa ili sa smanjenjem opšteg nivoa poverenja u demokratski izabrana vlast. Važno je da na vlasti završe ljudi koji predstavljaju manjinu birača, ali koji tvrde da govore u ime većine, i to deluje protiv legitimnosti donesenih odluka.

Ali čak i ako je na izborima, recimo, pod pretnjom kazne za nepojavljivanje, kao u Australiji, apsolutna većina, čak i tu, u prisustvu više od dve alternative, stupa na snagu Arrowov paradoks, koji govori o nemogućnosti ispravnog definisanja izbora većine. Jedini način da se izbegne dejstvo paradoksa je svesti izbor na dve alternative, odnosno odustati od izbora između više kandidata za predstavnike, a ograničiti se na referendume sa jednostavnim opcijama „da“ ili „ne“, što relativno dobro funkcioniše u Švajcarskoj.

Takođe se ne može ne pomenuti meritokratski argument protiv demokratije, koji se u vulgarnom obliku može formulisati kao „glas profesora Preobraženskog jednak je glasu Šarikova“. Sistem „jedan čovek – jedan glas“ u društvima sa velikim brojem Šarikova brzo i pouzdano pretvara Rodeziju u Zimbabwe. Dugoročno gledano, to nije ispravno ni za Šarikove, ali oni nisu jaki u razmišljanju na dugoročnu perspektivu. Na taj način, ni cenzusi nisu dobri, jer krše princip pravne jednakosti, ali ni opšte pravo glasa nije bolje.

Inače, o dugoročnom planiranju. Bilo bi čudno ne pomenuti u tom kontekstu argumente protiv demokratije Hansa-Hermana Hoppea. U svojoj knjizi „Demokratija – srušeni bog“, on razmatra postepenu evoluciju društava od prirodne aristokratije (rešavanje pitanja se delegira onima koji konstantno demonstriraju svoju sposobnost da ih reše) preko monarhije (pravo rešavanja pitanja uzurpira suveren, ali sistematska nekompetentnost suverena vodi do njegovog svrgavanja) ka demokratiji (pravo rešavanja pitanja uzurpira bezlični birokratski sloj, a na mesto suverena formalno se postavlja ceo narod u celini). Monarh ima horizont planiranja uporediv sa svojim životnim vekom, pa čak i duži, jer računa da će preneti imovinu svojim potomcima. Demokratski izabrani lider, pak, ne misli dalje od perioda izbora i najviše je zabrinut za ponovni izbor, što se lako vidi po porastu socijalnih troškova u budžetima demokratskih zemalja tokom predizbornih godina. Upravo skraćivanje horizonta planiranja i razvodnjavanje odgovornosti za donošenje odluka kod demokratije dovodi do toga da demokratske zemlje neumereno povećavaju svoje socijalne obaveze i imaju ogroman državni dug u vreme mira. Monarhi su ipak obično upadali u dugove barem zbog ratova.

Takođe, pristalice diktatura vole da zovu demokratiju sporom, što je posebno aktuelno u periodu rata. Zapravo, sam institut diktatora, poznat nam od vremena Rima, predstavlja zakrpu dizajniranu upravo da ispravi taj bag. Ali na primeru Rima takođe vidimo kako privremeno rešenje (diktator je biran samo na godinu dana) teži da postane stalno: diktatorska ovlašćenja se neprestano produžavaju, a republičke osnove propadaju.

Umesto demokratije

Razmotrili smo mnoštvo različitih argumenata o tome na koji način ne bi trebalo uređivati društvo, ali hajde da ipak pokušamo da odgovorimo na upit postavljen na početku članka: kako se ljudi treba organizovati u društvo da bi imali maksimalne koristi od kooperacije uz minimalne troškove.

Maksimum koristi znači mogućnost udruživanja u grupama bilo koje veličine, u zavisnosti od obima zadatka. Minimum troškova znači slobodu da se ne udružujete sa onima koji realizuju zadatak na koji čovek ne namerava da troši vreme, snagu i resurse. Takođe, minimum troškova znači što skromnije troškove za pronalaženje zajednice koja se bavi rešavanjem potrebnih zadataka, i jednostavnost pridruživanja istoj. Drugim rečima, recept za prijatnu, ali produktivnu interakciju sastoji se u tome da se svima ne nameću rešenja koja su tebi lično potrebna, već da svoja rešenja sprovodiš samo među ljudima koji misle isto. Mesto demokratije zauzimaju preduzetnička inicijativa i mirna konkurencija alternativa.

Na taj način, umesto zajednica ujedinjenih teritorijom, dobijamo zajednice ujedinjene zadacima i potrebama. Čovečanstvo se ispostavlja ne kao teritorija podeljena državama, već kao konglomerat komercijalnih kompanija i društvenih organizacija. Komercijalne kompanije mogu, udružujući se u konzorcijume, razvijati određene industrijske standarde, zajednički diskutovati o problemima koji se javljaju i, po potrebi, stvarati organe unutrašnjeg arbitraža. Društvene organizacije se mogu udruživati u lige, asocijacije, konfederacije i tako dalje. Unutar ovih krovnih udruženja takođe će se razvijati neka zajednička pravila, protokoli interakcije i druge dobre tradicije. Ali pritom će u svakoj konkretnoj komercijalnoj kompaniji ostati svoja ekipa, svoj stil upravljanja, svoju struktura, svoje tehnologije, svoje tržište. I u svakoj društvenoj organizaciji sačuvaće se svoja jedinstvena atmosfera, svoji konkretni zadaci i dostignuća u njihovom rešavanju, svoji načini samoorganizacije.

Na taj način, svaki pojedinačni čovek pri takvoj organizaciji društva, postavljajući sebi cilj, ima bogat izbor sredstava. Prvo, on može postići svoj cilj u potpunosti sopstvenim snagama (na primer, da napravi salatu od povrća koje je sam uzgajao). Drugo, on može nabaviti rešenje na slobodnom tržištu od komercijalne kompanije (na primer, da ode u restoran). Treće, on se može obratiti društvenoj organizaciji koja rešava taj zadatak i ili iskoristiti njenu pomoć (tražiti besplatnu supu), ili joj pristupiti i rešavati zadatak zajednički (baviti se deljenjem besplatne supe). U svakoj od varijanti poštuje se dobrovoljnost odnosa i čuva se pravna jednakost među ljudima, ali se istovremeno ostvaruju i sve koristi od podele rada, zahvaljujući kojoj je uopšte moguće bilo kakvo značajno povećanje blagostanja ljudi.

Takvo stanje društva moglo bi se nazvati nekako moderno, poput „sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija“, samo što to nisu čak ni jurisdikcije, već jednostavno spontani poredci, koji prirodno nastaju u razvijenoj slobodnoj ljudskoj zajednici. U slabo razvijenom, neslobodnom društvu, svi ti spontani poredci takođe nastaju, ali je njihov razvoj potisnut, pa se zato odvija sporije, ali ga je nemoguće potpuno zaustaviti.

Ostalo je formulisati poslednje: šta učiniti da ovaj način organizacije društva postane dominantan. U suštini, pitanje već sadrži veći deo odgovora. Potrebno je više praktikovati dobrovoljne interakcije, izbegavati prisilne; više ulagati u delatnost društvenih organizacija, truditi se da se manje hrani država i drugi banditi; kupovati od onih koji proizvode najbolji proizvod, a ne od onih od kojih je propisano kupovati. I, naravno, inspirisati druge na sličnu delatnost, kako rečima, tako i ličnim primerom. I to je ništa manje veliki i mesijanski zadatak od promovisanja ideje demokratije.