Тег: privatizacija

Sa koje strane gristi Temesek?

Nakon objavljivanja jučerašnje objave, susrela sam zanimljiv prigovor Antona Epihina, voditelja kanala RLN.Today. Tvrdio je da moja ideja o privatizaciji profitabilne državne kompanije nije najbolja stvar koja se može uraditi za ukidanje države. Ukratko, razmišljanje je sledeće. Ljudi su navikli na to da postoji određeni skup javnih dobara koja obezbeđuje država, i odbijanje države da ih isporučuje izazvalo bi široko ogorčenje, pa bi se situacija brzo vratila unazad. Zato je čisto politički prilično teško oduzeti od države neke uobičajene funkcije poput policije ili sudova, čak i ako ona te usluge pruža skupo i veoma niskog kvaliteta. S druge strane, može se pokušati prodati građanima ideju da te usluge pružaju akcionarska društva, gde su akcionari svi građani. Ali AD „Sud“ takođe nije baš očigledna ideja. Međutim, ako početi od državne investicione kompanije, zašto da ne, takav oblik državnog vlasništva svakako nije obavezan, i ideja prenošenja istog na građane bi imala uspeha. Umesto da je prodate na aukciji privatnim licima, sa naknadnom raspodelom prihoda među građanima, akcije kompanije se mogu ravnomerno raspodeliti među građanima. Kompanija će nakon promene nominalnih vlasnika nastaviti da radi u istom režimu, samo će umesto isplate dividendi jedinom akcionaru — državi — isplaćivati njih novim akcionarima — građanima.

Na to sam razumno prigovorila da zar nije svejedno. Ljudi će, nakon što dobiju akcije, svakako i dalje sami odlučivati šta će sa njima – držati ih, prodavati ili otkupovati od drugih kako bi stekli veliki paket. Sa istim uspehom moglo se prvo prodati onima koji žele, a onda neka prihode troše gde god žele. Ali ne, – odgovara Anton, – razlika postoji. Uverivši se na primeru visoko likvidnih državnih imovina da se one mogu preneti u vlasništvo građana, građani će se upecati i sa većom verovatnoćom će nakon nekog vremena zahtevati da se ova operacija ponovi i sa drugim imovinama, uključujući vojsku i policiju. A da je investiciona kompanija samo prodata i novac podeljen, bilo bi mnogo lakše reći za druge državne strukture da ne razumete, to je nešto drugo, i to drugo ćemo finansirati iz poreza.

I dalje mi se čini da nema naročite razlike. Preciznije, nema je sa tačke gledišta ekonomije, a koja će se odluka, sa tačke gledišta psihologije i političke retorike, lakše „prodati“ ljudima, i nakon koje će sa većom verovatnoćom uslediti dalji koraci ka deetatizaciji društva – to mi je teško reći. Tako da samo opisujem ovu tačku gledišta, možda je ona zaista opravdana, i tada bi Singapurci koji se nalaze među mojim čitačima, naravno, trebalo da insistiraju upravo na takvoj varijanti reorganizacije Temasek Holdings.

Ako nastupi ankap, kako će se odvijati prodaja zemljišta u državi i kome će novac prelaziti? Prethodnim vladarima?

Ilidžin

Već sam morala da odgovorim na srodno pitanje u postu o kontinuitetu penzijskih isplata prilikom prelaska na bezdržavno društvo. Tamo sam napomenula da će mehanizam tranzicije biti drugačiji u zavisnosti od toga kako će se tačno formirati ankap.

Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.

Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.

Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.

Kada je tragedija zajednica dobra?

U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.

Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.

Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.

Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.

Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.

Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.

Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju

Ovo pitanje me je dovelo u ćorsokak u raspravi. Čemu je potrebno privatizovati državno preduzeće ako je ono profitabilno?

Bvl72

Hajde da razjasnimo odakle je ovo preduzeće došlo.

Prvo, država je mogla prikupiti poreze od građana, potrošiti na potrebe građana manje nego što je prikupljeno (ili uzeti novac u dug, ili odštampati novi novac) – i kupiti preduzeće koje donosi profit. Na taj način dolazi do neplaniranog trošenja sredstava: novac je prikupljen pod izgovorom pružanja usluga građanima, a umesto toga je potrošen na vođenje posla. Pravna logika diktira rešenje: preduzeće prodati, prihod podeliti među građanima – i ubuduće preduzeća ne kupovati preko budžeta.

Drugo, država je mogla obezbediti državnim kompanijama preferencije, zahvaljujući kojima one i napreduju. Na primer, državno preduzeće izvršava državne naloge, ili trguje bez carine, ili ima povoljne kredite, ili koristi insiderske informacije, ili je jednostavno monopol. Na taj način imamo nepoštenu konkurenciju, kao rezultat čega konkurenti državnog preduzeća ostvaruju manju dobit ili čak trpe gubitke. Pravna logika zahteva ukidanje ovog sukoba interesa i uklanjanje sudije sa terena igranja.

Treće, država je mogla otkupiti gubitničko privatno preduzeće u stanju pred bankrotom, a zatim se konjunkturna situacija promenila, i ta ista delatnost je počela da donosi profit. Drugim rečima, država je preuzela značajan preduzetnički rizik koji se u ovom konkretnom slučaju isplatio – ali koliko je bilo slučajeva kada je kupljeno gubitničko preduzeće i dalje samo crpilo novac iz budžeta, ili ipak bankrotiralo! Na taj način se poreski obveznici bez njihovog pristanka izlažu riziku od ozbiljnih ekonomskih gubitaka. Pravna logika zahteva usklađivanje investicione politike sa akcionarima, a u slučaju da se rukovodstvo investicionog fonda tako ponašalo, to bi dovelo do njegovog smenjivanja.

Ukratko, svaki pokušaj države da vodi preduzetničku delatnost na neki način narušava prava građana, pa stoga dosledne libertarijanske reforme neizbežno moraju uključivati potpunu privatizaciju državne imovine.

Kako libertarianci gledaju na urbanizam? Jasno je da različito, ali postoje li zajedničke tačke? Čuo sam mnogo negativnog od članova LPR-a na račun projekata Varlamova i Kaca.

anonimno pitanje

Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.

Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.

Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite:  1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Po kom principu će tuđa zemlja biti privatizovana? Da li će se sprovoditi demokratska glasanja među bivšim stanovništvom ove države kako bi se zemlja dodeljivala većinskim glasovima, ili će se zaista primeniti princip „ko prvi obradi, njegova je zemlja“?

anonimno pitanje

Već su me pitali na osnovu kog principa će se privatizovati nuklearne bombe, ali sa ovom robom niske likvidnosti zaista je drugačije, jer se za nuklearnu bombu iz glave setim samo dve vrste korisne primene upravo u svojstvu bombe, i obe se svode na to da je zakopeš duboko u zemlju na pravom mestu – i lupiš. Prvo, to će omogućiti registrovanje seizmičkih oscilacija u različitim tačkama planete i na osnovu njih preciziranje podataka o njenoj strukturi. Drugo, to omogućava oslobađanje seizmičkih napona u seizmički opasnim oblastima, pa će tamo, umesto retkih velikih zemljotresa, biti serija čestih malih.

Ali dobro, pitanje je o zemlji. Za zemlju, za razliku od nuklearne bombe, postoji ogroman broj opcija korisne primene, pa stoga i konkurencija za nju može biti veoma ozbiljna.

Scenarioi privatizacije će se, naravno, značajno razlikovati u zavisnosti od toga koliko je pomenuta konkurencija velika u konkretnom slučaju, i koliko su u tom mestu razvijeni mehanizmi samouprave.

Tamo gde je konkurencija manja, verovatniji je homestead. Ko se brže setio, zauzeo je najbolji deo. Ko malo kasnije – susedni. Kasni su uzeli još par, ostali su procenili da ovde neće izvući najbolje i otišli će da traže na drugom mestu.

Tamo gde je konkurencija velika, a lokalna samouprava slaba, parcelu će zauzeti prvi koji se setio, a zatim će doći jači subjekat i reći: čoveče, preterao si, skloni se odmah sa moje livade! Preterali čovek će malo pregovarati radi očuvanja obraza, možda dobiti simboličnu kompenzaciju – i skloniće se.

A tamo gde je bezpravlje odavno prevaziđeno snagama lokalne zajednice, najverovatnije je angažovanje aukcionara koji će pripremiti zemljane lotove za prodaju, sprovesti aukciju, a zatim raspodeliti prikupljeni novac, umanjen za njegovu sopstvenu proviziju, među sve lokalne stanovnike koji su takođe polagali prava na zemlju, ali nisu bili spremni da plate previše za nju.

Scenario koji ste pomenuli, „hajde da demokratski glasamo ko će besplatno dobiti ukusan udeo, koji niko od nas nije lud da ne želi u svoju vlasništvo“ – čini mi se manje verovatnim: ako ja ne dobijem kompenzaciju, zašto bih odjednom pristao da glasam za drugog. U takvom glasanju najlogičnije je da svako glasa za sebe, i to će dovesti do toga da će morati da se formira akcionarsko društvo sa jednakim udelima učesnika u glasanju. Zatim će onaj kome je više potrebno postepeno otkupiti udele onih kojima je manje potrebno, i doći ćemo do istog modela kao i obična prodaja parcele kao jednog lota sa naknadnom kompenzacijom učesnicima koji su izgubili.

Deljenje kolača

Vidiite, bitcoin ponovo ide uzbrdo! Evo šta konkurencija za retke resurse čini žetvenom! Sada su, naravno, donacije od vas postale nešto manje verovatne, ali za svaki slučaj: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8