Ilidžin
Već sam morala da odgovorim na srodno pitanje u postu o kontinuitetu penzijskih isplata prilikom prelaska na bezdržavno društvo. Tamo sam napomenula da će mehanizam tranzicije biti drugačiji u zavisnosti od toga kako će se tačno formirati ankap.
Najmirniji i najsmireniji način prelaska na ankap, iz perspektive državnih funkcionera, jeste kroz minarhizam, čime je on zapravo i privlačan. Rezultatom liberalnih reformi, udeo države u ekonomiji se smanjuje, porezi se snižavaju, državna svojina se postepeno privatizuje, i sve to se zamenjuje privatnim institucijama. Vremenom od države ostaje samo naziv, i na kraju poslednji otpušteni državni službenik, napuštajući poslednju državnu kancelariju, koja je bila iznajmljena od privatne kompanije, gasi svetlo za sobom. Novac dobijen privatizacijom tokom minarhijskih reformi troši se na proceduru bankrota državnog penzionog sistema, otplatu državnog duga i slično. A ako zbog uspešne tržišne konjunkture nakon privatizacije ostane nešto neiskorišćenog novca, on se jednostavno ravnomerno raspoređuje među građanima.
Ako prelazak na ankap ide kroz formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, država će nakon nekog vremena jednostavno postati jedna od takvih jurisdikcija, kada zbog prelaska na ugovorne odnose sa klijentima izgubi pravo na legitimno agresivno nasilje, kao i vezu za teritoriju. U tom slučaju, ona državna svojina koja se ne bude smatrala neophodnom za obavljanje funkcija ugovorne jurisdikcije, biće jednostavno prodata, kao što se obično prodaju razne neprofesionalne imovine. Privatizacija same države će se najverovatnije dogoditi kroz mehanizam akcionarizma: svaki građanin dobija po jednu akciju, a zatim neko drži, neko prodaje, neko kupuje i time preuzima kontrolu nad EKJ. Mehanizam je korupcijenog karaktera (vidi vaučersku privatizaciju), tako da se teško može izbeći skandal.
Napokon, ankap se može stvoriti kao rezultat toga što će agorističke prakse iskrvariti državu, pa će ona sama otpasti. Ali u procesu iskrvarenja, ona će rasprodavati ona svoja imovina koja još uvek bude predstavljala neku vrednost, i u trenutku likvidacije sva likvidna državna imovina već će biti u rukama proračunljivih agorista, među kojima će se nalaziti i bivši državni službenici koji su je privatizovali za svoj džep. Oni koji to smatraju nepravednim mogu jednostavno pokušati da to urade pre drugih. Agoristička logika je ovde najokrutnija: državna imovina je već proglašena neotuđenom imovinom, koju praktično kontroliše banda slučajnih naslednika velikih pljačkaša iz prošlosti. Ko uspe da otme deo te imovine nenasilno, taj je pametan. Ko uspe da otme nasilno – taj nije pametan, prema njemu se kasnije mogu pojaviti imovinsko-pravni zahtevi.
