Тег: deregulacija

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

Kome su regulacije korisne i do koje pretnje mogu dovesti

Voluntarist, Bitarch

Ko uvek i prvi zahteva uvođenje novih poreza? A ko zahteva uvođenje novih zakona u vezi sa regulisanjem ekonomije i tržišta? Etatisti će reći da su u tome prvenstveno zainteresovani obični građani radi zaštite njihovih interesa, obezbeđivanja bezbednosti i pružanja socijalnih pogodnosti. Ali takav odgovor bi bio glup, jer je pravilan odgovor – velike korporacije koje bukvalno „spavaju u istom krevetu“ sa državom.

Zašto je Džef Bezos – osnivač kompanije Amazon, koja knjiži svoju profit kao troškove kako ne bi plaćala poreze, podržao povećanje korporativnih poreza u SAD? Svakom razumnom čoveku će biti očigledno da je to neophodno za uklanjanje konkurenata na tržištu. Ali to je stara priča, postoji i aktuelniji primer – poznate korporacije i milijarderi, na primer Ilon Mask i Microsoft, aktivno pozivaju na regulaciju i ograničavanje razvoja Veštačke Inteligencije. Sve to, naravno, opravdavaju navodnom potrebom da se obezbedi bezbednost, budući da je VI – za sada još uvek nedovoljno razumljiva tehnologija, uključujući i pitanje rizika. Ali takve reči zvuče kao izmišljeno opravdanje, naročito jer, zašto bi veliki igrači na tržištu ograničavali tehnologiju na kojoj mogu zaraditi? Očigledno je da je stvar u tome da se na tržište ne dopuste privatni razvojni projekti u oblasti VI, jer mnoge male kompanije jednostavno neće moći da izdrže regulacije, dok će ih velike korporacije lako podneti. Posebno treba obratiti pažnju na to da oni koji pozivaju na regulaciju ove sfere sami izuzetno aktivno rade na njenom razvoju.

Sa težnjom ka monopolizaciji tržišta sve je jasno, kao i sa rezultatima tog procesa. Zbog nedostatka konkurencije svi će samo osirometi, a tehnološki napredak će biti usporen. Ali problem nije samo u tome, postoji i daleko strašniji scenario. Ako tehnologija VI zaista nosi neku opasnost, bilo bi krajnje glupo pokušavati da je ograniči, naročito u razvijenim zapadnim društvima, gde će poslušni građani, koji ne teže da nanesu štetu drugima, zaista slediti regulacije. Međutim, regulacije neće slediti oni koji žele da koriste VI za nanošenje štete. To se odnosi na same državne vlasti i njihove raznovrsne strukture. A naročito se odnosi na one strukture koje uopšte nisu pod kontrolom zapadnih jurisdikcija. Neki hakeri iz Severne Koreje, koji su već postali poznati po hakovanju i krađi sredstava sa kripto berzi, progonjenju ljudi, kao i pokušajima hakovanja odbrambenih mreža drugih država, pljunuće na zapadne zabrane; oni će aktivno razvijati i koristiti VI kako bi nanosili štetu drugima. A vojne strukture će pogotovo svuda koristiti VI, i čak i ako se na Zapadu to zabrani njihovim vojnicima (i to je sumnjiv scenario, jer vojska obično ima potpuno slobodne ruke za tako nešto), time će se baviti jurisdikcije neprijateljske Zapada. Na kraju, zabranama i regulacijama će profitirati samo civilni sektor i razvoj VI-sredstava koja bi se mogla koristiti za suprotstavljanje VI-pretnjama.

Mogućnost velikih korporacija i monopolista povezanih sa državom da preko nje promovišu regulacije koje im odgovaraju ne samo da svima šteti ekonomski, već može ugroziti i upravo onu bezbednost radi koje se sve to navodno radi. I da li će neko nakon ovoga i dalje opravdavati samo postojanje stacionarnih bandita i njihovu sposobnost da svima nameću zabrane?