Тег: deregulacija

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

Kome su regulacije korisne i do koje pretnje mogu dovesti

Voluntarist, Bitarch

Ko uvek i prvi zahteva uvođenje novih poreza? A ko zahteva uvođenje novih zakona u vezi sa regulisanjem ekonomije i tržišta? Etatisti će reći da su u tome prvenstveno zainteresovani obični građani radi zaštite njihovih interesa, obezbeđivanja bezbednosti i pružanja socijalnih pogodnosti. Ali takav odgovor bi bio glup, jer je pravilan odgovor – velike korporacije koje bukvalno „spavaju u istom krevetu“ sa državom.

Zašto je Džef Bezos – osnivač kompanije Amazon, koja knjiži svoju profit kao troškove kako ne bi plaćala poreze, podržao povećanje korporativnih poreza u SAD? Svakom razumnom čoveku će biti očigledno da je to neophodno za uklanjanje konkurenata na tržištu. Ali to je stara priča, postoji i aktuelniji primer – poznate korporacije i milijarderi, na primer Ilon Mask i Microsoft, aktivno pozivaju na regulaciju i ograničavanje razvoja Veštačke Inteligencije. Sve to, naravno, opravdavaju navodnom potrebom da se obezbedi bezbednost, budući da je VI – za sada još uvek nedovoljno razumljiva tehnologija, uključujući i pitanje rizika. Ali takve reči zvuče kao izmišljeno opravdanje, naročito jer, zašto bi veliki igrači na tržištu ograničavali tehnologiju na kojoj mogu zaraditi? Očigledno je da je stvar u tome da se na tržište ne dopuste privatni razvojni projekti u oblasti VI, jer mnoge male kompanije jednostavno neće moći da izdrže regulacije, dok će ih velike korporacije lako podneti. Posebno treba obratiti pažnju na to da oni koji pozivaju na regulaciju ove sfere sami izuzetno aktivno rade na njenom razvoju.

Sa težnjom ka monopolizaciji tržišta sve je jasno, kao i sa rezultatima tog procesa. Zbog nedostatka konkurencije svi će samo osirometi, a tehnološki napredak će biti usporen. Ali problem nije samo u tome, postoji i daleko strašniji scenario. Ako tehnologija VI zaista nosi neku opasnost, bilo bi krajnje glupo pokušavati da je ograniči, naročito u razvijenim zapadnim društvima, gde će poslušni građani, koji ne teže da nanesu štetu drugima, zaista slediti regulacije. Međutim, regulacije neće slediti oni koji žele da koriste VI za nanošenje štete. To se odnosi na same državne vlasti i njihove raznovrsne strukture. A naročito se odnosi na one strukture koje uopšte nisu pod kontrolom zapadnih jurisdikcija. Neki hakeri iz Severne Koreje, koji su već postali poznati po hakovanju i krađi sredstava sa kripto berzi, progonjenju ljudi, kao i pokušajima hakovanja odbrambenih mreža drugih država, pljunuće na zapadne zabrane; oni će aktivno razvijati i koristiti VI kako bi nanosili štetu drugima. A vojne strukture će pogotovo svuda koristiti VI, i čak i ako se na Zapadu to zabrani njihovim vojnicima (i to je sumnjiv scenario, jer vojska obično ima potpuno slobodne ruke za tako nešto), time će se baviti jurisdikcije neprijateljske Zapada. Na kraju, zabranama i regulacijama će profitirati samo civilni sektor i razvoj VI-sredstava koja bi se mogla koristiti za suprotstavljanje VI-pretnjama.

Mogućnost velikih korporacija i monopolista povezanih sa državom da preko nje promovišu regulacije koje im odgovaraju ne samo da svima šteti ekonomski, već može ugroziti i upravo onu bezbednost radi koje se sve to navodno radi. I da li će neko nakon ovoga i dalje opravdavati samo postojanje stacionarnih bandita i njihovu sposobnost da svima nameću zabrane?

Pitanje u vezi sa lekovima za retka oboljenja.

Kakve postoje garancije da će se prilikom ankapije ljudi koji boluju od retkih bolesti (koje boluje manje od 200.000 ljudi) ostati bez lekova zato što im jednostavno neće biti isplativo da se razvijaju i prodaju (tako malom broju potrošača)?

Odgovara Aleks Morin

Najčudnije pitanje koje sam ikada sreo. A zašto je državama isplativo da finansiraju naučnike koji vode takva istraživanja? Možda zato što je uopšte isplativo finansirati naučnike? Oni prave korisna otkrića, pri čemu su u poslednjih 100 godina ona sve češća, sve korisnija i zanimljivija.

Firma koja razvija novi lek dobija slavu. To je trenutno najbolja reklama za farmaceutsku kompaniju koju se može zamisliti. Možete angažovati stotinu PR stručnjaka koji će pisati da su vitamin C i lekovito bilje ove kompanije najbolji na svetu. Ali mnogi prodaju vitamin C i biljne preparate. Tako će PR stručnjaci većinu vremena proizvoditi informacioni smeće. A možete angažovati još desetak naučnika koji će razviti lek za retku bolest. Novinari mnogih izdanja će se okupiti da vide i ispričaju o otkriću, naziv kompanije će dospeti u vrh vesti svih sajtova na par dana, a još na mesec dana u vrh specijalizovanih izdanja. Pored te retke tablete, kompanija pravi i stotine drugih, manje retkih. Otkriće znači nove klijente, poštovanje lekara, pažnju njihovih pacijenata.

Što se tiče prodaje: prodaja lekova je uvek isplativa. I kao što je bilo isplativo u primitivnom društvu, kada bi lovac doneo šamanu najbolji komad mesa za lonac magičnog napitka, tako je i u postindustrijskom, kada stotine farmaceutskih kompanija proizvode aspirin, a milioni apoteka ga prodaju. Možda retki lek neće biti isplativo držati u apoteci, ali niko ne sprečava da se on naruči. Trenutno ograničenja u internet trgovini lekovima postavljaju države.

Koja je uloga države u proizvodnji lekova za retke bolesti, još uvek nije baš očigledna. U finansiranju naučnika? Njih mogu finansirati dobrotvorne fondacije i osiguravajuće kuće. Osiguravaču je uvek isplativo da njegov pacijent bude zdrav i redovno plaća premije, a ne da leži na samrti.

Inače, čuvenu EU direktivu 141/2000 (smanjenje regulativa pri razvoju orphan lekov) usvojena je upravo zahvaljujući privatnoj inicijativi, a ne po predlogu bilo koje od država. EURORDIS, asocijacija za podršku bolesnicima sa retkim bolestima, jedna je od organizacija koja je doprinela razvoju i usvajanju takve inicijative.

Veoma retke tablete

A kako će uz ankap biti sa prodajom heroina deci? Zabraniti neće moći. Ja kako razumem, institut reputacije. Kreten prodaje deci heroin, biće sve manje ljudi koji će mu se obraćati, i na kraju će morati da promeni trgovinsku politiku ili da se zatvori. Da li dobro razumem?

anonimno pitanje

Sve je još zanimljivije. Ne samo da zabrana neće uspeti, već neće uspeti ni primena institucije reputacije.

Sudite sami: imate dva biznisa, oba donose novac, ali oni koji saznaju da imate jedan biznis, odbijaju da posluju sa vama u vašem drugom biznisu, iz nekih svojih etičkih razloga. Na primer, imate veganski restoran i stejk-haus, i veganski ljudi vas su počeli manje ceniti, optužujući vas za dvostruku moralku. Mesožderima je generalno svejedno šta tamo prodajete veganima. Šta radite? Jednostavno skrivate postojanje vašeg stejk-hausa i ostajete pred celim društvom respektabilni vlasnik veganskog restorana. A stejk-hausom upravlja „Zic-predsednik Funt i Co“.

Isto je i sa prodajom droge deci i odraslima. Ako jedan biznis ometa drugi, on se jednostavno odvaja kako vas ne bi povezivali sa njim. Štaviše, ako se ispostavi da roditelji zabranjuju deci da kupuju vaš heroin od svog džepnog novca, uvek možete preći na šemu sa „zakladama“ (skrivanjem robe), koja odlično funkcioniše danas u uslovima totalne državne zabrane prometa psihoaktivnih supstanci.

Drugim rečima: metoda biča ne funkcioniše, koliko god je pokušavali da je optimizujete.

Ne možemo detaljno predvideti kakva će biti struktura ponude i potražnje na slobodnom tržištu, ali ako određena roba, uprkos svim svojim pozitivnim kvalitetima, ima gomilu različitih neprijatnih nuspojava, tada se pojavljuje potražnja za istom tom stvari, samo bez nuspojava. Čim se potrebna supstanca bude mogla dobiti po uporedivoj ceni, stara će morati da ode sa tržišta. Mislim da heroin na kraju čeka upravo takva sudbina, i nakon toga više neće biti važno da li se ono što će ga zameniti prodaje deci ili odraslima – to će biti nešto jednako društveno prihvatljivo kao, na primer, sladoled.

Ali, da bi tržišne sile uspešno radile u željenom pravcu, ne treba im smetati različitim nesmislenim zabranama. Jer trenutno u oblasti psihoaktivnih supstanci nelegalna nije samo prodaja, već i istraživanja.

I na kraju, želim još da napomenem da će se, uz potpunu deregulaciju industrije, problem širenja štetnih navika među ranjivim kategorijama stanovništva, čak i bez značajnih inovacija, biti potpuno zanemarljiv. Savetujem da pogledate iskustvo Portugalije u vezi sa dekriminalizacijom droge. Ona je imala brojne povoljne posledice, ali i naglo, što traje i do danas, smanjenje narkomanije među adolescentima. Dakle, cenim vašu brigu o deci, ali, zaista, u ovom slučaju nema razloga za brigu.

dekriminalizacija sladoleda

Psihe i cevi

Nastavajući na poslednju objavu o legalizaciji oružja. Na aktuelnu temu: šta uraditi sa psihički nestabilnim ljudima koji poseduju oružje? Da li će legalizacija izazvati masovne pucnjave i slično? Šta je sa drskošću na putevima, kada se umesto pesnica počnu koristiti vatreno oružje?

anonimno pitanje

Kao što pokazuje praksa masovnih pucnina u Sjedinjenim Državama, one ih često izvode psihički nestabilni ljudi za koje je taj činjenica odavno zabeležena, ali im to nije sprečilo da nabave oružje, uprkos tome što bi navodno trebalo da postoji provera prošlosti (background check).

Dakle, nakon deregulacije nabavke oružja, situacija sa psihički nestabilnima neće postati gora. Međutim, kod zakonito okrenutih građana koji su strogo fokusirani na samoodbranu, procenat ljudi sa oružjem u rukama će primetno porasti. Što je situacija pre deregulacije bila kriminalnijem, to će biti više podsticaja da se nabave oružje za samoodbranu. Shodno tome, krivum naoružanog kriminala će pasti oštrije.

Što se tiče drskosti na putevima, praksa pokazuje da je najbolja prevencija protiv nje osiguranje odgovornosti. Nema smisla biti drzak prema nekome ko ti ne duguje novac, kada znaš da novac neće otići od tebe.

Pištolj i pištolj za lepak su jednostavno dva različita alata

Kako libertarianci gledaju na urbanizam? Jasno je da različito, ali postoje li zajedničke tačke? Čuo sam mnogo negativnog od članova LPR-a na račun projekata Varlamova i Kaca.

anonimno pitanje

Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.

Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.

Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite:  1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Kada libertarijanci dođu na vlast, hoće li odmah dozvoliti seks s djecom i prodaju heroina?

Anonimno pitanje

Ako razmatramo scenario „libertarijanci su došli na vlast“, to znači da imamo sledeću sliku: u manje ili više liberalnoj državi, na manje ili više demokratski način, pojavila se vlada koja deklarisat cilj prelaska na minarhijističku državu.

Teško je reći šta će takva vlada uraditi odmah, a šta malo kasnije. Jasno je da reforme treba sprovesti što je brže moguće, ali će brzina u velikoj meri zavisiti od kredita poverenja te iste minarhijističke vlade.

Pošto kredit poverenja nije apsolutan, važno je ne protraćiti ga na razne nebitne stvari, kao što je to učinio Ukrajinski predsjednik nakon narandžaste revolucije.

Ja bih počela sa sledećim merama:

  • trenutna dekriminalizacija upotrebe i čuvanja bilo kojih droga, dekriminalizacija prodaje lakših droga, rehabilitacija svih osuđenih po dekriminalizovanim članovima. To će omogućiti veoma značajno rasterećenje zatvora, policije, istražitelja i sudova, ali neće mojim protivnicima dati ozbiljne adute u ruke, jer je dekriminalizacija lakših droga svetski trend koji je odobren od strane UN.
  • raspuštanje svih organizacija koje se završavaju na -nadzor.
  • ukidanje gomile nebitnih, ali komplikovanih za administraciju, poreza i taksi: transportnog poreza, državnih taksi, Platona, poreza na imovinu, svih izvoznih i uvoznih carina.
  • trenutno povlačenje trupa iz Sirije, Ukrajine, Pridnestrovlja, Abhazije, Južne Osetije.

I ako moja vlada uspe ne samo da sve ovo brzo sprovede, već i da zadrži vlast, onda će se moći baviti manje hitnim stvarima, poput ukidanja starosne granice za pristanak i dekriminalizacije prodaje teških droga, ali će to i dalje biti manje prioritetan zadatak nego, na primer, ukidanje PDV-a, sudska reforma i još mnogo toga.

A ako se ne govori o vladi minarhijista, već o evolucionom prelasku na ankap, zaobilazeći stadijum minarhijizma, onda je sam termin „doći na vlast“ jednostavno neadekvatan.