Тег: Mask

Inspirisano letećim neboderom

Nisam uspela da pogledam let Starship-a u direktnom prenosu jer sam bila na poslovnom putovanju koje je uključivalo druženje i degustaciju alkohola. Međutim, pri prvoj prilici sam se raspitala kako stvari stoje i burno sam se obradovala uspehu.

U vezi sa tim, želim da razmislim o tome što se u poslednje vreme posebno jasno ocrtava tendencija koja postaje potpuno svakodnevna, gde preduzetnik u praktično svakoj državi može imati mnoštvo problema povezanih sa njegovim političkim stavovima, i što je taj preduzetnik veći inovator, to je veća verovatnoća da će njegov politički stav biti u suprotnosti sa mejnstrimom – teško je zamisliti potpuno sistemskog inovatora. Džek Ma u Kini, Pavel Durov u Francuskoj i Ilon Mask u SAD-u – to nije čak ni blizu iscrpan spisak, već samo preseč koji pokazuje da je tendencija sasvim globalna, i da ovi preduzetnici, zapravo, nemaju gde da pobegnu.

Nameće se sasvim očigledno pitanje. Među libertarijancima kruži ideja o Libertarijanskoj Interncionali – svest o zajedničkim interesima nosilaca libertarijanskih vrednosti i zajedničko odbranjivanje tih istih zajedničkih interesa, uprkos individualističkom karakteru same libertarijanske ideologije. Postavlja se pitanje: da li među preduzetnicima koji nailaze na sistemsko protivljenje države onim vrednostima koje hrane njihov biznis, postoji potražnja za Preduzetničkom Interncionalom? U čemu bi moglo biti zajedničko odbranjivanje zajedničkih interesa preduzetnika i da li su oni u stanju da ih osveste, uprkos individualističkom karakteru svake preduzetničke aktivnosti, a naročito inovatorske?

U zamišljenom društvu slobodnog tržišta, čovek je bogatiji i poštovaniji što više koristi donosi okolini. U stvarnom društvu, gde se slobodno tržište meša sa politikom, pored bogatstva i poštovanja, takav čovek dobija i zavist, koja se brzo pretvara u mržnju, i to veoma aktivnu mržnju.

Naravno, najočigledniji potez za preduzetnike je premeštanje biznisa u maksimalno slobodnu jurisdikciju. To jest – pod okrilje onog političara koji deli njihove vrednosti. Kod nekog uslovnog Mileja. Međutim, koliko političkih sistema može da se pohvali dugotrajnim kontinuitetom političkog kursa? Smenjivost vlasti je poznati demokratski fetiš. Zbog toga preduzetnik ne može verovati političaru koji ga mami u svoju jurisdikciju obećanjima ekonomske slobode. On zna da će političar za nekoliko godina nestati sa scene, da će na njegovo mesto isplivati neki levjak i početi da ruši sve što je prethodnik izgradio. A relokacija biznisa je gubitak vremena i novca.

Na sve to, libertarijanac će pretražiti svoj priručnik i ponuditi sasvim dostojan, teoretski dobro razrađen recept: eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije. Ali i to je biznis. I ova usluga može se razviti samo u slučaju pojave stabilne platne potražnje. To znači da uslovni Durovi i Maskovi moraju, kao minimum, iskazati spremnost da zaključe ugovor sa onim ko će znati i pristati da obezbedi zaštitu njihovih biznisa od apetita teritorijalnih država sa njihovim pohlepnim i zavidnim biračima. I tada će se, možda, naći par-tri ludaka koji će se usuditi da pokrenu ovaj časni, ali krajnje opasan i odgovoran biznis.

Naravno, moguće su varijacije. Na primer, takav „silni“ preduzetnik može prvo pokrenuti svoju uslugu, a tek potom ponuditi svoje usluge onima kojima je potrebno. Ili preduzetnici mogu sopstvenim snagama organizovati eksteritorijalnu zaštitu.

Za sada, međutim, stiče se utisak da preduzetnici nastavljaju da se uzdaju u tradicionalnu političku zaštitu, finansirajući određenih političara, uprkos očiglednoj nepouzdanosti ove metode. Nemam recept kako da promenim njihova raspoloženja. Ja samo uživam u filigranskom sletanju ubrzača petog Starship-a na startnu platformu i nastavljam da se čudim koliko su ipak društvene inovacije teže za implementaciju od inženjerskih…

Kome su regulacije korisne i do koje pretnje mogu dovesti

Voluntarist, Bitarch

Ko uvek i prvi zahteva uvođenje novih poreza? A ko zahteva uvođenje novih zakona u vezi sa regulisanjem ekonomije i tržišta? Etatisti će reći da su u tome prvenstveno zainteresovani obični građani radi zaštite njihovih interesa, obezbeđivanja bezbednosti i pružanja socijalnih pogodnosti. Ali takav odgovor bi bio glup, jer je pravilan odgovor – velike korporacije koje bukvalno „spavaju u istom krevetu“ sa državom.

Zašto je Džef Bezos – osnivač kompanije Amazon, koja knjiži svoju profit kao troškove kako ne bi plaćala poreze, podržao povećanje korporativnih poreza u SAD? Svakom razumnom čoveku će biti očigledno da je to neophodno za uklanjanje konkurenata na tržištu. Ali to je stara priča, postoji i aktuelniji primer – poznate korporacije i milijarderi, na primer Ilon Mask i Microsoft, aktivno pozivaju na regulaciju i ograničavanje razvoja Veštačke Inteligencije. Sve to, naravno, opravdavaju navodnom potrebom da se obezbedi bezbednost, budući da je VI – za sada još uvek nedovoljno razumljiva tehnologija, uključujući i pitanje rizika. Ali takve reči zvuče kao izmišljeno opravdanje, naročito jer, zašto bi veliki igrači na tržištu ograničavali tehnologiju na kojoj mogu zaraditi? Očigledno je da je stvar u tome da se na tržište ne dopuste privatni razvojni projekti u oblasti VI, jer mnoge male kompanije jednostavno neće moći da izdrže regulacije, dok će ih velike korporacije lako podneti. Posebno treba obratiti pažnju na to da oni koji pozivaju na regulaciju ove sfere sami izuzetno aktivno rade na njenom razvoju.

Sa težnjom ka monopolizaciji tržišta sve je jasno, kao i sa rezultatima tog procesa. Zbog nedostatka konkurencije svi će samo osirometi, a tehnološki napredak će biti usporen. Ali problem nije samo u tome, postoji i daleko strašniji scenario. Ako tehnologija VI zaista nosi neku opasnost, bilo bi krajnje glupo pokušavati da je ograniči, naročito u razvijenim zapadnim društvima, gde će poslušni građani, koji ne teže da nanesu štetu drugima, zaista slediti regulacije. Međutim, regulacije neće slediti oni koji žele da koriste VI za nanošenje štete. To se odnosi na same državne vlasti i njihove raznovrsne strukture. A naročito se odnosi na one strukture koje uopšte nisu pod kontrolom zapadnih jurisdikcija. Neki hakeri iz Severne Koreje, koji su već postali poznati po hakovanju i krađi sredstava sa kripto berzi, progonjenju ljudi, kao i pokušajima hakovanja odbrambenih mreža drugih država, pljunuće na zapadne zabrane; oni će aktivno razvijati i koristiti VI kako bi nanosili štetu drugima. A vojne strukture će pogotovo svuda koristiti VI, i čak i ako se na Zapadu to zabrani njihovim vojnicima (i to je sumnjiv scenario, jer vojska obično ima potpuno slobodne ruke za tako nešto), time će se baviti jurisdikcije neprijateljske Zapada. Na kraju, zabranama i regulacijama će profitirati samo civilni sektor i razvoj VI-sredstava koja bi se mogla koristiti za suprotstavljanje VI-pretnjama.

Mogućnost velikih korporacija i monopolista povezanih sa državom da preko nje promovišu regulacije koje im odgovaraju ne samo da svima šteti ekonomski, već može ugroziti i upravo onu bezbednost radi koje se sve to navodno radi. I da li će neko nakon ovoga i dalje opravdavati samo postojanje stacionarnih bandita i njihovu sposobnost da svima nameću zabrane?

12. aprila

Kada sam pre par godina čestitala čitaocima Dan astronautike, spominjala sam da je država u svemiru možda nešto upropastila, ali je tržište tamo stupilo ozbiljno i na duže vreme, i više ga neće moći odavde izbaciti. Od tada se u svemiru dogodilo mnogo toga zanimljivog, ali najperspektivniji se, naravno, čini Ilonov Starship.

I ko šta ne priča, a ankapovi o potiskivanju države. Dozvoliću sebi jednostavnu ekstrapolaciju. Mask dovodi Starship do savršenstva i organizuje manje-više redovne veze sa Marsom. Orbitalna stanica, baza na površini, snabdevanje te iste baze, deo stanovništva radi po principu smena, deo se naseljava na duže staze. Ništa ne sprečava Maska da proglasi da njegova privatna kolonija ima sopstvenu jurisdikciju, takav-takav pravni kodeks, ugovorno građanstvo, ambasadu na Zemlji u gradu Starbase i ostalu državnu atributiku.

Kakvi, zapravo, osnovi će druge države imati da tome protivreče? Hoće li SAD izneti zahteve za površinu Marsa po činjenici da ga kolonizuje američka kompanija? Teško da će to proći kroz UN. Hoće li SAD pokrenuti krivično gonjenje against Maska zbog secesije? To je loš pir, a uz to, Kina im uzima pete, i dok ti stavljaš šipke u točkove američkom preduzetniku, crvenu planetu će prisvojiti crveni Kinezi.

Ali ako se na Marsu formira nezavisna suverena ugovorna država, većina njenih građana biće Zemljani koji nikada nisu napustili Zemlju. Formalno će, na primer, čekati u redu za preseljenje, imati boravišnu dozvolu i sa njom povezan bilo koji širok spisak građanskih prava. Čak će i porez plaćati, na primer, u vidu fiksnih redovnih uplata kao pretplatničke naknade za zastupanje njihovih interesa putem diplomatskog predstavništva pred državama na Zemlji. Ukratko, svi atributi države će biti prisutni, ali će njena jedina funkcija za građane biti pružanje pravnih normi, dok će u ostalom vladati potpuna sloboda preduzetništva. A to znači da će kosmički ofšor početi brzo da raste brojem građana, dok će države ostati pred perspektivom da ostanu u besparici.

Zašto mislim da bi nešto slično moglo biti potpuno ostvarivo? Zašto da ne, i to je razlog. Mask je već više puta pokazao da za njega „tako nije običaj“ nije argument. Ideja oslobađanja od državnog diktata lebdi u vazduhu, baš kao i ideja kosmičke ekspansije. Ne vidim zašto plemeniti don ne bi spojio dve perspektivne ideje.

Mask i alarmisti

Pročitala sam na leva-anarhističkom kanalu razmišljanja o tome da je, navodno, naš Ilon Mask potpuno izlegao i da već sarađuje ne samo sa državom, već sa samom vojnom mašinerijom; sramota za njega, i sramota svima koji o njemu govore sa odobravanjem.

Ovde su mi se setile reči drugog idola liberalaca, Ludviga Miza, da je zadatak preduzetnika da budno traži nove načine zadovoljenja potražnje klijenata, i ako topovi imaju veću potražnju od ulja, nema smisla kriviti preduzetnika što proizvodi topove.

Ali sa Maskom je sve mnogo jednostavnije, on ne bira između topova i ulja, već se postepeno kreće ka budućnosti koju smatra poželjnom. U divnom novom svetu koji Musk gradi, ne postoji problem u tome da se za sat vremena raketom isporuči osamdeset tona tereta na drugi kraj planete. A od kog tereta početi, uopšte nema razlike. Našao se naručilac za razvoj teretnog suborbitalnog transporta – pravićemo ga. A kada se tehnologija usvoji zahvaljujući vojnim budžetima, može se izaći sa tim na privatno tržište i slati pošiljke već veoma jeftino. A onda još malo doterati – i slati ljude.

Zapravo, za većinu vojnih zadataka slanje desetina tona na dvadeset hiljada kilometara za sat vremena je preterivanje. Ali za likvidaciju vanrednih situacija, ova opcija će biti veoma korisna. Tako da predviđam prvenstveno mirnu upotrebu ove tehnologije koja se razvija novcem vojnih budžeta.

Ako su porezi već prikupljeni i pitanje je kako ih potrošiti, neka ih bar privatnik potroši na tehnologije dvostruke namene sa perspektivom široke građanske upotrebe.