Тег: privilegije

Parlament je privilegija: zakoni treba da se rađaju u mukama, a umiru u jedan klik

Hajde da danas malo razgovaramo o poslanicima i razrazimo demokratsku mitologiju. Preciznije, razgovor će biti o tome kako bi pristalice ideja minimalne države (minarhisti) uopšte trebalo da gledaju na institut kao što je parlament. U našem društvu je po defaultu prihvaćeno smatrati da je parlament sveta krava. Da oni imaju neko neotuđivo pravo da pišu zakone za nas, da nam naređuju kako da živimo, šta da pušimo, kome da prodajemo svoje usluge i koliko poreza da uplaćujemo u zajedničku kasu. Ali, šta ako parlament nije pravo, već privilegija?
 
U čemu je fundamentalna razlika između prava i privilegije? Glavna razlika je u tome što je privilegiju hiljadu puta lakše poništiti. Da bi zatvorila sopstvenog građanina (odnosno lišila ga osnovnog prava na slobodu), državna mašina mora ozbiljno da se potrudi. Potrebni su istražitelji, tužioci, porota, čvrsti dokazi, žalbe, gomila birokratije. Zašto? Zato što je pravo nešto što čoveku pripada po defaultu. A sada uzmimo stranca sa vizom. Viza je privilegija. Da bi se stranac izbacio iz zemlje, ne treba dokazivati da je on zlikovac svetskih razmera. Dovoljno je da je prekršio par pravila boravka. Jedan trzaj prstom – privilegija je povučena, kofer, stanica, deportacija.
 
A sada hajde iskreno da pogledamo istoriju. Odakle uopšte potiču parlamenti? Ako odbacimo lepe bajke, istorijski svaki parlament nije ništa više od monaršijske privilegije. Uslovni kralj sa vojskom ubica je sasvim mogao jednostavno da odseče glave svim tim „borcima za narodno zastupanje“. Mogao je da ih proglasi izdajnicima i utopi u krvi samu ideju prenosa vlasti nekim sumnjivim poslanicima. Ali iz različitih razloga (negde je nestao novac za rat, negde je postalo mrsko samostalno rešavati poreze), monarsi su popustili i dali privilegiju.
 
Mi, kao društvo, danas smo kolektivni suveren. Ali smo iz nekog razloga zaboravili da boravak ovih ljudi u mekanim stolicama predstavlja naš popust njima. A pošto je to privilegija, pravila igre moraju drastično da se promene. Poslanici ne smeju nam govoriti kako da živimo. Trebalo bi da se bude u hladnom znoju od pomisli da ih danas mogu izbaciti na mraz. Parlamentarac mora živeti pod stalnim, nevidljivim Damoklovim mačem.
 
Kako bi to moglo izgledati u praksi? Potrebna nam je institucionalna asimetrija, kako bi svaka odluka mogla biti poništena sa nesrazmernom lakoćom. Zakoni bi trebalo da se donose teško, a da nestaju brzo. Na primer: da bi se doneo novi zakon koji ograničava bilo šta, potrebno je 50% glasova poslanika. Ali da bi se on ukinuo, trebalo bi da bude dovoljno 25% glasova tih istih poslanika! Ili, još bolje, svega 1% glasova građana na referendumu. Skupljeni potpisi – i zakon leti u kantu za smeće. Poslanici moraju fizički osećati da njihovo pisanje papira visi o koncu.
 
Takođe je neophodna presumpcija krivice vlasti. Moramo učiniti profesiju političara maksimalno neprivlačnom za karijeriste, psihopate i ljubitelje tuđeg novca. Šta recete na to da svaki ko ide u parlament potpiše dobrovoljno odricanje od dela svojih građanskih prava? Zagrešio? Doneo zakon koji je uništio ekonomiju? Nema nikakvog imuniteta. Konfiskacija imovine do sedmog kolena, gubitak prava, a za ozbiljne neuspehe – uopšte proterivanje iz zemlje sa „vukovskim listom“ iz bilo kog, čak i najsitnijeg povoda. U idealu, u poslanike treba da idu samo oni koji su spremni na samopožrtvovanje. To ne sme biti prestižan posao, već obaveza. Teška, opasna i nezahvalna.
 
Za minarhiste, država nije brižna majka. To je Levijatan. A parlament je samo privremeno „nužno zlo“, kućica u kojoj sedi vezani pas. Naš zadatak je da učinimo lanac maksimalno kratkim, a ogrlicu strogom, sa šiljcima okrenutim ka unutra. Tako da pri svakom pokušaju da zalaje na gazdu (odnosno na nas), pas sam sebi prekrati dotok kiseonika.

Voluntarist, Bitarh

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh

AML/KYC kao reinkarnacija staležnih privilegija

U prošlosti, kada je bila epoha feudalizma, status čoveka u društvu je praktično uvek zavisio od njegovog porekla. Ako ste rođeni u „plemićkoj“ porodici plemića, grofova, vojvoda, lordova, dobijali ste od kralja različite privilegije koje nisu bile dostupne običnim „kmetovima“ pod bilo kojim uslovima, i mogli ste voditi potpuno drugačiji život. Pristup stvarima kao što su sticanje obrazovanja za određene profesije (lekar, pravnik, arhitekta) ili vođenje velikog biznisa bio je zatvoren za predstavnike nižih slojeva. Činilo bi se da sada živimo u drugim vremenima, i ako je neko talentovana osoba, sposobna da smisli kako da obezbedi sredstva za postizanje svojih ciljeva, za njega su sva vrata otvorena. Ali u stvarnosti sve nije tako jednostavno.

Svakog dana sve veće zastupiają AML/KYC procedure, koje se sastoje od identifikacije izvora porekla sredstava i ličnih podataka pojedinaca koji ih koriste. To je posebno primetno pri korišćenju kriptovaluta – mnoge menjačnice i kripto-menjačnice mogu lako blokirati sredstva bilo kog korisnika ako se tokom provere pronađe bilo kakva veza sa novčanicima primećenim u „neodobrenim“ aktivnostima, ili čak ako uopšte ne bude pronađen odobren izvor porekla sredstava (na primer, njihova kupovina na nekoj od poznatih menjačnica). U tom slučaju od korisnika će se tražiti dokazi o legalnosti porekla sredstava i prolazak kroz „foto-sesiju“ sa licem i pasošem u rukama, na osnovu čega će se odlućivati o sudbini njegovih sredstava.

Naravno, još ranije su se provere porekla i legalnosti sredstava pojavile u običnim bankarskim operacijama. I mnoga skupa dobra, kao što su automobil iz salona ili stan od investitora, više ne može se kupiti jednostavno donoseći gotovinu sa sobom. U Evropskoj uniji je nedavno uopšte doneta odluka da se zabrani sprovođenje bilo kakvih novčanih operacija u gotovini iznad 10 hiljada evra, a prodavci skupih dobara su obavezani da pažljivo proveravaju identitet svojih klijenata i poreklo njihovih sredstava, i da prijave vlastima bilo kakve sumnje. U mnogim zemljama više nije moguće otvoriti ni sam bankovni račun bez inicijalnog depozita potkrepljenog dokumentima o njegovom poreklu.

Kao rezultat, imamo to da novac, u zavisnosti od toga koje poreklo ima, kao i od toga ko njime raspolaže, može imati različit „rejting“. Ali gde ovde dolaze plemićke privilegije? Zamislite da ste potomak „plemenite“ krvi i da ste svoj kapital nasledili od dede Rokefelera. U vezi sa ovim sredstvima nikada i niko neće postaviti pitanja, i sa njima se može raditi šta god se želi – zaključivati milijardarske poslove, finansirati aktivnosti bilo kojih organizacija, nabavljati bilo kakvu imovinu, koliko god ona bila skupa, i tako dalje. Vaša sredstva će jednostavno biti ocenjena najvišim rejtingom. Sada zamislite da ste običan biznismen koji je svoj kapital stekao stvaranjem i vođenjem neke preduzetničke aktivnosti. Vaša sredstva će takođe imati visok rejting, ali vam je ulaz u „više krugove“ zatvoren i ne možete izbeći detaljne provere od strane državnih organa i ispunjavanje niza regulacija, iako ćete nakon njihovog prolaska moći slobodno da trošite. Kod običnog radnika stvari su još gore – pri pokušaju kupovine dobara koja „ne odgovaraju“ njegovoj plati, probleme sa stacionarnim bandidom ne može izbeći. A ako se na kraju ispostavi da su ona zarađena na neki „nelegalan“ način, onda će taj čovek, pored kazne, najverovatnije biti „stavljen na crnu listu“ državnih organa i struktura koje im potčinjavaju (bankama, menjačnicama, platnim sistemima), i još dugo neće moći da kupuje ništa osim osnovnih životnih potreba. Novac iz njegovih ruku će imati „nulti“ rejting.

Sve ovo nije neka fantastika, budući da već možemo posmatrati zahtev za prolaskom AML/KYC procedura u mnogim sferama. A planovi država širom sveta u vezi sa uvođenjem digitalne valute (CBDC) će samo doprineti svemu tome. U konačnici imamo reinkarnaciju slojevitih privilegija u modernom svetu.

Voluntarist, Bitarh

Minecraft protiv autorskih prava

Voluntarist, Bitarch

Zagovornici državne monopolne privilegije pod nazivom autorsko i patentno pravo veoma se plaše da će, bez mehanizma silovnog kažnjavanja za neovlašćeno kopiranje i distribuciju informacionog sadržaja, njegovi kreatori jednostavno ostati ni sa čime, da će ih pirati opljačkati i lišiti sredstava za život i stimulansa za stvaranje novog sadržaja u budućnosti. Naravno, postoje desetine načina za monetizaciju sadržaja i bez primene takve privilegije, međutim, sada ih nećemo analizirati, već ćemo jednostavno pogledati jedan praktičan primer za koji sam odavno znao, ali sam se iz nekog razloga setio tek skoro. I taj primer je igra pod nazivom Minecraft.

Kreator Minecraft-a, Markus Persson, je zagovornik piratstva, on kritikuje odnos velikih kompanija prema ovoj pojavi i čak je član Piratske partije Švedske. Nikada nije bio protiv toga da ljudi slobodno kopiraju i distribuiraju igru koju je kreirao. Ipak, to mu nije zasmetalo da zaradi 640 miliona švedskih kruna (oko 100 miliona američkih dolara) na prodaji licenciranih kopija igre samo u 2012. godini, a kasnije proda svoj udeo u kompaniji Mojang koju je osnovao za 2,5 milijarde dolara (trenutno je njen vlasnik korporacija Microsoft). Sam Minecraft je postao najprodavanija igra na svetu, do 2020. godine prodato je oko 200 miliona licenciranih kopija.

Zaista, iako je Minecraft zvanično vlasnički softver, u stvarnosti nije zaštićen od kopiranja, njegove datoteke nisu šifrovane i svako može da ih preuzme i koristi, a to im ne ograničavaju ni trenutni pravni vlasnici (mada nisam upoznat sa njihovim budućim planovima). Pristup zvaničnom launcheru igre imaju samo igrači koji su kupili licenciranu kopiju, međutim, već postoji veliki broj nezvaničnih launchera, a samu igru je moguće pokrenuti i bez launchera, jednostavno putem komandne linije. I za nelicencirane igrače dostupna je ne samo igra za jednog igrača, već i multiplayer. Jezgro servera igre u svojim podešavanjima ima funkciju kojom vlasnik servera, isključenjem te opcije, može omogućiti pristup svim zainteresovanim bez obzira na to da li imaju licencu, zbog čega u igri postoji veliki broj nelicenciranih servera. I ova činjenica, uzgred, takođe uopšte ne ometa razvoj licenciranih servera i zaradu njihovih vlasnika.

Kao što vidimo, kreiranjem informacionog sadržaja može se sasvim obići i bez silovnih privilegija. Njihovo odsustvo nije zasmetalo Minecraft-u da postane najprodavanija igra na svetu, a kreatoru igre Markusu Perssonu da dopuni Forbesovu listu milijardera. Takođe postoji mnoštvo primera drugih igara koje su bile hakovane i postavljene na torrent-trekere još pre zvaničnog izlaženja, ali prodaja licenciranih ključeva zbog toga nije opala.