Hajde da danas malo razgovaramo o poslanicima i razrazimo demokratsku mitologiju. Preciznije, razgovor će biti o tome kako bi pristalice ideja minimalne države (minarhisti) uopšte trebalo da gledaju na institut kao što je parlament. U našem društvu je po defaultu prihvaćeno smatrati da je parlament sveta krava. Da oni imaju neko neotuđivo pravo da pišu zakone za nas, da nam naređuju kako da živimo, šta da pušimo, kome da prodajemo svoje usluge i koliko poreza da uplaćujemo u zajedničku kasu. Ali, šta ako parlament nije pravo, već privilegija?
U čemu je fundamentalna razlika između prava i privilegije? Glavna razlika je u tome što je privilegiju hiljadu puta lakše poništiti. Da bi zatvorila sopstvenog građanina (odnosno lišila ga osnovnog prava na slobodu), državna mašina mora ozbiljno da se potrudi. Potrebni su istražitelji, tužioci, porota, čvrsti dokazi, žalbe, gomila birokratije. Zašto? Zato što je pravo nešto što čoveku pripada po defaultu. A sada uzmimo stranca sa vizom. Viza je privilegija. Da bi se stranac izbacio iz zemlje, ne treba dokazivati da je on zlikovac svetskih razmera. Dovoljno je da je prekršio par pravila boravka. Jedan trzaj prstom – privilegija je povučena, kofer, stanica, deportacija.
A sada hajde iskreno da pogledamo istoriju. Odakle uopšte potiču parlamenti? Ako odbacimo lepe bajke, istorijski svaki parlament nije ništa više od monaršijske privilegije. Uslovni kralj sa vojskom ubica je sasvim mogao jednostavno da odseče glave svim tim „borcima za narodno zastupanje“. Mogao je da ih proglasi izdajnicima i utopi u krvi samu ideju prenosa vlasti nekim sumnjivim poslanicima. Ali iz različitih razloga (negde je nestao novac za rat, negde je postalo mrsko samostalno rešavati poreze), monarsi su popustili i dali privilegiju.
Mi, kao društvo, danas smo kolektivni suveren. Ali smo iz nekog razloga zaboravili da boravak ovih ljudi u mekanim stolicama predstavlja naš popust njima. A pošto je to privilegija, pravila igre moraju drastično da se promene. Poslanici ne smeju nam govoriti kako da živimo. Trebalo bi da se bude u hladnom znoju od pomisli da ih danas mogu izbaciti na mraz. Parlamentarac mora živeti pod stalnim, nevidljivim Damoklovim mačem.
Kako bi to moglo izgledati u praksi? Potrebna nam je institucionalna asimetrija, kako bi svaka odluka mogla biti poništena sa nesrazmernom lakoćom. Zakoni bi trebalo da se donose teško, a da nestaju brzo. Na primer: da bi se doneo novi zakon koji ograničava bilo šta, potrebno je 50% glasova poslanika. Ali da bi se on ukinuo, trebalo bi da bude dovoljno 25% glasova tih istih poslanika! Ili, još bolje, svega 1% glasova građana na referendumu. Skupljeni potpisi – i zakon leti u kantu za smeće. Poslanici moraju fizički osećati da njihovo pisanje papira visi o koncu.
Takođe je neophodna presumpcija krivice vlasti. Moramo učiniti profesiju političara maksimalno neprivlačnom za karijeriste, psihopate i ljubitelje tuđeg novca. Šta recete na to da svaki ko ide u parlament potpiše dobrovoljno odricanje od dela svojih građanskih prava? Zagrešio? Doneo zakon koji je uništio ekonomiju? Nema nikakvog imuniteta. Konfiskacija imovine do sedmog kolena, gubitak prava, a za ozbiljne neuspehe – uopšte proterivanje iz zemlje sa „vukovskim listom“ iz bilo kog, čak i najsitnijeg povoda. U idealu, u poslanike treba da idu samo oni koji su spremni na samopožrtvovanje. To ne sme biti prestižan posao, već obaveza. Teška, opasna i nezahvalna.
Za minarhiste, država nije brižna majka. To je Levijatan. A parlament je samo privremeno „nužno zlo“, kućica u kojoj sedi vezani pas. Naš zadatak je da učinimo lanac maksimalno kratkim, a ogrlicu strogom, sa šiljcima okrenutim ka unutra. Tako da pri svakom pokušaju da zalaje na gazdu (odnosno na nas), pas sam sebi prekrati dotok kiseonika.
