Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?
Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.
Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.
Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.
Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.
I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.
Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.
Irokez, metal, porto, zvučnici, Jegor Letov, Graždanskaja Oborona, Jurij Hoj i Viktor Coj! I naravno, mama-anarhija!
A ako ozbiljno, šta misliš, postoji li tačke dodira između libertarijanaca i anarko-panaka, i da li je između njih moguća interakcija ili čak saradnja?
Verovatno najpankovskija stvar koju sam ikada video je film „Fight Club“. Tamo nije samo Cojevo „moraš biti jak, moraš znati reći don’t tread on me“, već agresivno poricanje dominantnog sistema u celini, u kojem se, naravno, vide jasni konturi nekog antisistema: kako je divno uništiti nešto prelepo, kako je divno voditi gerilsku borbu protiv režima svim sredstvima od pljuvanja u supu do eksplozija kuća, i što je najvažnije – kako je divno samouništenje. Samouništenje dokazuje iskrenost stavova i omogućava čoveku visoku tribinu, čak i ako je pre toga bio niko i niko ga nije ni poznavao. A ovde svi zajedno ponavljaju – njegovo ime je Vladislav Rosljakov! To ostavlja utisak.
Naravno, panki pokret je proizvod dvadesetog veka sa njegovim nepoštovanjem prema pojedinačnom ljudskom životu i veoma blokovskim načinom razmišljanja. Panke nisu branili sopstvenu individualnu slobodu (sloboda u okvirima postojećeg sistema je sranje), jer je ona moguća samo kroz prelazak na anarhiju, a to je pre svega rušenje postojećeg sistema. Besmisleno je raspravljati o tome da li panke imaju pozitivan program i postaviti njegovo postojanje kao uslov za saradnju sa njima. Sasvim je dovoljno to što će panku boriti ne protiv bilo kog sistema, već samo protiv onog koji ga je stvorio. Svi smo sada pomalo virolozi, pa mislim da će analogija panka kao antitela prema državi biti sasvim prikladna.
Mislim da se iz gore navedenog vidi da tačke dodira između anarho-panka i anarho-libertarijanaca postoje. A šta je sa interakcijom i saradnjom? Ovde se, bojim, anarho-libertarijanci anarho-pankama mogu učiniti malo dosadnim, suvoparnim i beskorisnim teoretičarima. Kakvo to poštovanje prema privatnoj svojini? Država te drži za svojinu čvršće nego za jaja, otkaži se te priče. Dok se plašiš da živiš u sranju, plašiće te uranjanje u sranje, a za borbu protiv sistema ne smeš da skrećeš pažnju na takve beznačajne strahove.
Pank partizani. Mislim da bi oni mogli ostvariti sasvim uzajamno korisnu i međusobno razumljivu saradnju sa prilično hardkor agoristima, koji su takođe partizani. Ali ipak bih voleo da vidim predavanje, recimo, Pavla Usanova pred publikom anarko-pankova, posvećeno nekoj brutalnosti. Recimo, izlaganje o ekonomiji meksičkih kartela iz perspektive AES-a. Naravno, Pavel bi trebalo da bude u punoj opremi, sa leptir mašnom, inače slika neće biti prava.
Slika je veoma važna u smislu uticaja na društvo, tako da bi i u snažnoj subkulturi, naravno, trebalo da bude mnogo karnivalnih pankera koji uglavnom kopiraju vizuelne slike, a ne stil mišljenja i, što je najvažnije, postupaka. Ali oprostite mi što neću detaljno zastajati baš na vizuelnoj komponenti, poput irokeza i zakčeva: to je stvar dizajnera, oni bolje razumeju jezik materijalne kulture.
Ne uzimam se u suđenje o detaljima još jednog kruga protesta u Rusiji koji se dogodio juče, ali drago mi je što je on kvantitativno porastao, i, čini mi se, ili su ljudi naučili da izbegavaju hapšenja, ili se moskovska vlast više ne usuđuje da toliko divlja. Kako god bilo, uhapšenih je manje nego pre nedelju dana, i na fotografijama se ne vidi naročito masovna surovost.
U Gruziji se svi sa kojima komuniciram, čim saznaju da sam iz Rusije, odmah interesuju šta se dešava u Moskvi, iz čega se može zaključiti da je protest u informacionom prostoru odavno prevazišao lokalne okvire. Pri čemu se to ne može pripisati pristrasnom izveštavanju situacije od strane gruzijskih medija: pitanja su mi postavljali turisti iz Turske, Rumunije, Holandije. Takođe ću napomenuti da ja ovde nisam na nekoj političkoj konferenciji – svuda su bezbrižni turisti, kao da ih to uopšte ne zanima.
Naravno, saosećanje svetske javnosti je na strani demonstranata. Uostalom, isto tako je na strani demonstranata u Hong Kongu, na strani žutih prsluka, venezuelanske opozicije i tako dalje. Kada su na jednoj strani dobrovoljci, a na drugoj oni koji su plaćeni, ljudi saosećaju sa dobrovoljcima. Čak i po kirgistanskim događajima, gde se naizgled radi o „žabi i poskoku“, sam činjenica da su ljudi spremni dobrovoljno da stanu uz bivšeg predsednika i bore se za njega protiv vlasti, već govori ljudima da se vlast, izgleda, uzalud zapustila u ovaj napad.
Takođe me stalno uveravaju da nemam čega da se bojim, da je odnos prema Rusima ovde i dalje isti, srdačan. Iskreno govoreći, to ponekad izgleda kao mantra za samoinformisanje. Dokazi suprotnog se takođe sreću. Neću ništa posebno govoriti, samo ću dati nekoliko fotografija.
Predlažu da se ne osećate kao kod kuće
Kvare dobre crteže zbog toga što je autor govornik ruskog jezika
Ali postoje i izjave koje bi potpisao bilo koji ruski patriota
Zar ne vole? Rekla bih da ovo više liči na dirljivo udvaranje. Kada su tri ili četiri kanala na koje sam pretplaćena postavila njihovu reklamu, bilo mi je nekako lenjo da odem i pogledam šta pišu, a evo, konačno sam se odlučila, tako da svaka čast, koristili ste pobedničku taktiku.
Imam tačno jednu zamerku kanalu „Libertarijanstvo u šemama i memovima“, koju im je malo ranije izneo Grigorij Baženov: gde su šeme? Pogledala sam, zaista ih nema. Nedostatak.
Slika postavljena u šemomemovima donela mi je 15 novih pretplatnika. Društvo, smestite se udobno, potrudiću se da ubuduće ne pravim duža kašnjenja u objavama.
Što se tiče „memova za Ruse“, i dalje mi je lenjo da ih posećujem. Ali ako tamo postave nešto zanimljivo – pišite, baciću pogled. Za sada ih šemomemovi sigurno štite od moje pažnje, za šta će im pod starateljstvom, nadam se, zahvaliti.
Koliko ja razumem, aktivnost pokreta se sastoji u tome da volonteri u supermarketima, na veleprodajnim skladištima i u objektima pronalaze hranu koja je tamo dospela zahvaljujući kapitalizmu, a koja će uskoro biti bačena jer inače neće odgovarati državnim propisima o rokovima trajanja, a zatim je pripremaju i dele gladnima, izražavajući time nezadovoljstvo prioritetima vlade u budžetskim troškovima.
Pri tome se ignoriše činjenica da bi u socijalizmu ta hrana, koja u ovom slučaju truli u kontejnerima, već trulila na poljima ili na bazama povrća, kao i činjenica da su socijalistički režimi obično trošili procentualno mnogo više novca na bombe nego na socijalnu zaštitu, kada se uporede sa manje ili više demokratskim kapitalističkim državama.
Takvo ponašanje podseća na ponašanje dame koja, pripremajući se da prati džentlmena kroz siromašan kvart, ubeđuje ga da kod kuće ostavi oružje i da ponese hranu sa sobom kako bi nahranila sirotinju. Ali, radi pravde, primetimo da je, u okviru naše analogije, kvart postao problematičan u velikoj meri zbog delovanja samog džentlmena. Dakle, s jedne strane, damine zamerke su opravdane, ali s druge strane, takvo ponašanje deluje prilično infantilno.
Ali, koliko god mi retorika aktivista ovog pokreta delovala neispravno, on je potpuno nenasilan i predstavlja vid moralnog pritiska. Uz to, sumnjam da mnogi učestvuju u njemu ne zbog svojih antikapitalističkih uverenja, već isključivo iz filantropije, ili radi propagande veganizma, ili zato što su gladovali u detinjstvu, pa im je nepodnošljivo da vide hranu koja se baca u smeće – koliko god samo razloga može postojati da se organizuje podela domaće hrane na ulici!
Kako ću ja lično reagovati na to ako u redovima FNB-a pronađem nekog mi poznatog libertarijanca? Zainteresovaću se i ispitivaću koji ga ljudi tamo okružuju, kakvi su ljudi koji dolaze po besplatnu hranu, kako uspeva da uspostavi zajednički jezik sa dobavljačima hrane, da li ima problema sa državom i slično. To je odlična radionica o privatnoj dobrotvorstvu, bez koje bi čisti ankap bio prilično surovo životno okruženje, tako da će mu upoznavanje sa tim biti korisno bilo kome u trenutnoj fazi. A i prebaciti razmišljajuću osobu sa antikapitalističke retorike na antietatističku nije tako težak zadatak.
A još imaju i vragolast emblem, mada bih za Rusiju predložila da umesto šargarepe crtaju koren rena
Danas ste mi ponovo dali slobodan dan, pa ću malo razmisliti o beskrajnom protestu koji su najavili učesnici mitinga 9. septembra u Moskvi, a zatim i u još nekoliko gradova.
Najveće iznenađenje učesnika protesta izaziva to što sve opozicione organizacije stidljivo izbegavaju taj protest, i ne samo da se ne pridružuju, već više vole da ga uopšte ne pominju, a negde ga čak i banuju na svojim resursima zbog pominjanja. Kako je to moguće? Pokušaću da razjasnim.
Ovaj beskrajni protest nije prvi, i svi prethodni su završili bezslavno. Bila je okupacija Abaja, bila je opsada božićne bombice u novogodišnjoj Moskvi, bila je Manežka u oktobru prošle godine. Svaki put je policija, bez prevelikog napora, razbijala ove beskrajne akcije čim bi procenila da je im vreme isteklo. Zato lideri organizovane nesistemske opozicije, koji su u to vreme sami aktivno učestvovali u prethodnim akcijama, sada ne žure da ponove taj sram i odvrate druge.
Drugim rečima, opšte mišljenje danas je takvo da protestna akcija treba da bude više brojčana nego višednevna, a prostor tokom nje se ni na koji način ne konvertuje. Čini se da i brojčane akcije ne dovode do toga da vlada podnese ostavku ili ukine svoje nepopularne odluke, pa na osnovu čega bi mitinzi trebali biti poželjniji od okupacija? Verovatno mogu navesti dva razloga.
Nakon mitinga u organizovani nesistemski protest uliva se više mlade krvi nego nakon okupacija – jednostavno zbog te same brojčane snage.
Mitinzi daju jasniju sliku, pa stoga dobijaju više pregleda, što opet doprinosi tome da obezbeđuju veći društveni reperkusije.
Na taj način, u fazi akumulacije snaga, mitinzi su efikasnije sredstvo za održavanje morala i dopunjavanje redova, dok u fazi koja neposredno prethodi padu režima, mitinzi svakako nisu dovoljni – tu fazu u savremenoj praksi mirnih revolucija upravo prate višednevni protesti.
Pri tome nikada se ne može unapred tačno znati da li je već došlo vreme za okupaciju, ili je za sada isplativije ne ispoljavati se i samo povremeno podsećati na sebe protestima. Za početak majdana bilo je dovoljno jednog maločlanog, nasilno razbijenog protesta. U Jerevanu je neograničeni protest počeo odmah, bez ikakvih mitinga, bio je u početku veoma mali brojčan, ali je trajao sa sve većim intenzitetom sve do smene premijera. Tako da se stvari mogu odvijati na različite načine.
Upravo zato ne treba odvratiti ljude od učešća u bilo kom mirnom protestu, čak i ako si siguran da je baš sada, i baš u takvom obliku, to potpuna profanacija. Možda se ispostavi da si pogrešio i da je vreme već došlo.
Mnogo je važnije stalno razmatrati za sebe kako bi se postojeći protest mogao dopuniti da bi bio efikasniji. To dopunjavanje ne mora nužno biti pridruživanje akciji, jer se može raditi i na drugim frontovima, samo da bi željeni rezultat postajao sve bliži.
A o tome ću pričati sledeći put, ako me, naravno, ne zasipate pitanjima o drugim temama upravo sada.
Obe ove ličnosti su ušle u istoriju po tome što su započele dugotrajan trend jačanja intervencionizma u ekonomiji širom sveta, koji je počeo krajem 19. veka. Ovima dvoma bih dodala još jednu treću osobu koja je držala kormilo države otprilike u isto vreme: Deng Xiaoping.
Svako od ove trojice je manje-više dosledno sprovodilo liberalne reforme u svojoj zemlji i bio značajan orijentir za vlade drugih zemalja.
Najdoslednije liberalna u ovoj trojici je, bez sumnje, Margaret Thatcher. Najznačajnije rezultate u ekonomiji svoje zemlje ipak je postigao Deng Xiaoping. Ronald Reagan je nasledio prilično pristojnu zemlju i postigao najskromnije rezultate – ali je uspeo u spoljnoj politici i postao taj koji je praktično dokrajčio Imperiju zla.
Dodatni plus od libertarijanaca imaju Reagan i naročito Thatcher zbog popularizacije Friedricha von Hayeka, koji je upravo dobio svoju Nobelovu nagradu neposredno pre njihovog dolaska na vlast i pripremio ideološku osnovu za njihove reforme.
A šta je sa mojim ličnim odnosom prema njima?
Statue Thatcher u Gruziji ne naručujem, filmove sa Reaganom ne gledam, odnos je smiren i prilično pun poštovanja.
Mejnstrim urbanizam je koncept prema kojem gradovi treba da se uređuju metodama centralizovanog planiranja, ali da planiranjem ne bave bilo kakvi lobisti, već stručnjaci zasnovani na aktuelnim naučnim saznanjima. To što naučna saznanja sadašnjice mogu biti u suprotnosti sa naučnim saznanjima prošlosti, urbaniste malo zbunjuje. Na kraju krajeva, to je sasvim uobičajena pojava kada se svaki sledeći električar koji dolazi da popravi instalacije, pre svega zapita u prostoru koji je kreten radio te instalacije pre njega.
Naravno, libertarijanci mogu konceptualno odobriti samo urbanizam zasnovan na ekonomskoj teoriji, drugim rečima, na ideji da ne treba ometati tržište da rešava tako zaista složena pitanja kao što je obezbeđivanje spontanog reda u velikom gradu – odnosno ono što on upravo najbolje i ume.
Dakle, libertarijanski urbanizam je maksimalna privatizacija svih javnih prostora u gradu i maksimalna deregulacija interakcije između vlasnika gradskih prostora.
Podrška inicijativa koje su vam se dopale putem dobrovoljnih donacija je upravo primer rada spontanog reda, gde napreduju oni projekti koji najbolje zadovoljavaju želje potrošača. Znate šta treba da uradite: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8
Libertarijanstvo gleda neprijateljski na poreze jer je to pljačka. Ali kada su porezi već oduzeti, kada se tome nije uspelo sprečiti, niti ih je moguće vratiti u obliku novca, onda nema ničeg sramotnog u tome da se dobije delična kompenzacija štete kroz konzumaciju nekih prirodnih dobara koja obezbeđuje vlast.
Ako je reč o mogućnosti kooperacije sa lokalnom vlastima na nekim projektima, onda prvo treba gledati na efekat koji ta zajednička aktivnost ima na treće strane. Ako je reč o ugrožavanju njihovih prava, onda je saradnja sa vlašću sramotna. Na primer, sramotno bi bilo učešće u nekoj pravoslavnoj patroli koja zahteva poštovanje norm pravoslavnog morala od prolaznika. Od učešća u dobrotvorstvu pod patronatom lokalne vlasti, izgleda da nema štete po reputaciju, osim ako to nije PR paravan za neku korupciju. A neka vojno-patriotska tema je pravo polje mina, mora se razmišljati o svakom koraku, gde treba sarađivati, a gde ne.
U svakom slučaju, takve stvari ne mogu imati veći prioritet od otpora državnoj pljački i drugom nasilju.
Murmur! Počela je serija slatkih pitanja o ličnim odnosima! Sa zadovoljstvom odgovaram.
Jako, jako mi nedostaju tyan. Imam ih u najboljem slučaju deset procenata od ukupnog sastava.
Tyan se retko interesuju za oružje. To je strašna, neoprostiva greška! Sa svojim puškom bićeš zvezda na bilo kom strelištu, a sa svojim karabinom u 23. godini oborićeš svakog kuna na noge bez ikakvog kršenja NAP-a, zato nabavite prvo oružje već sa 18.
Tyan se retko interesuju za bitkoin. Ovde ih zaista možemo razumeti: jer čak i prema novom zakonu, tyan odlazi u penziju par godina ranije od kuna, što znači da njen bitkoin neće porasti toliko jako. Ali, devojke, zašto biti toliko sitničava?
Tyan se retko interesuju za ekonomiju. Užasno je, ali tako je. Čini se da je kunu oproštivo da misli da se novac stvara u komodi, a mi bismo trebalo da znamo o svim tim stvarima mnogo detaljnije. Devojke, zajebite etatistički mejnstrim, učite austrijsku ekonomsku školu, tamo nema te gadne, gadne matematike!
Ali najčudnije je to što se tyan retko interesuju za politiku. Čuli biste kako je Jabuka-tyan zapalila scenu na mitingu 29. jula! Ceo trg je prosto odlemeo!
Politika je kawaii.
E takve tyan mi nedostaju
Da, primetili ste da mi sada bitkoin možete donirati ne samo direktnim transferom na novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8, već i jednostavno sa bankovne kartice? Sve je za vas!
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
