Danas ste mi ponovo dali slobodan dan, pa ću malo razmisliti o beskrajnom protestu koji su najavili učesnici mitinga 9. septembra u Moskvi, a zatim i u još nekoliko gradova.
Najveće iznenađenje učesnika protesta izaziva to što sve opozicione organizacije stidljivo izbegavaju taj protest, i ne samo da se ne pridružuju, već više vole da ga uopšte ne pominju, a negde ga čak i banuju na svojim resursima zbog pominjanja. Kako je to moguće? Pokušaću da razjasnim.
Ovaj beskrajni protest nije prvi, i svi prethodni su završili bezslavno. Bila je okupacija Abaja, bila je opsada božićne bombice u novogodišnjoj Moskvi, bila je Manežka u oktobru prošle godine. Svaki put je policija, bez prevelikog napora, razbijala ove beskrajne akcije čim bi procenila da je im vreme isteklo. Zato lideri organizovane nesistemske opozicije, koji su u to vreme sami aktivno učestvovali u prethodnim akcijama, sada ne žure da ponove taj sram i odvrate druge.
Drugim rečima, opšte mišljenje danas je takvo da protestna akcija treba da bude više brojčana nego višednevna, a prostor tokom nje se ni na koji način ne konvertuje. Čini se da i brojčane akcije ne dovode do toga da vlada podnese ostavku ili ukine svoje nepopularne odluke, pa na osnovu čega bi mitinzi trebali biti poželjniji od okupacija? Verovatno mogu navesti dva razloga.
- Nakon mitinga u organizovani nesistemski protest uliva se više mlade krvi nego nakon okupacija – jednostavno zbog te same brojčane snage.
- Mitinzi daju jasniju sliku, pa stoga dobijaju više pregleda, što opet doprinosi tome da obezbeđuju veći društveni reperkusije.
Na taj način, u fazi akumulacije snaga, mitinzi su efikasnije sredstvo za održavanje morala i dopunjavanje redova, dok u fazi koja neposredno prethodi padu režima, mitinzi svakako nisu dovoljni – tu fazu u savremenoj praksi mirnih revolucija upravo prate višednevni protesti.
Pri tome nikada se ne može unapred tačno znati da li je već došlo vreme za okupaciju, ili je za sada isplativije ne ispoljavati se i samo povremeno podsećati na sebe protestima. Za početak majdana bilo je dovoljno jednog maločlanog, nasilno razbijenog protesta. U Jerevanu je neograničeni protest počeo odmah, bez ikakvih mitinga, bio je u početku veoma mali brojčan, ali je trajao sa sve većim intenzitetom sve do smene premijera. Tako da se stvari mogu odvijati na različite načine.
Upravo zato ne treba odvratiti ljude od učešća u bilo kom mirnom protestu, čak i ako si siguran da je baš sada, i baš u takvom obliku, to potpuna profanacija. Možda se ispostavi da si pogrešio i da je vreme već došlo.
Mnogo je važnije stalno razmatrati za sebe kako bi se postojeći protest mogao dopuniti da bi bio efikasniji. To dopunjavanje ne mora nužno biti pridruživanje akciji, jer se može raditi i na drugim frontovima, samo da bi željeni rezultat postajao sve bliži.
A o tome ću pričati sledeći put, ako me, naravno, ne zasipate pitanjima o drugim temama upravo sada.
