Na Jutjub kanalu „Dobroum-TV“ pojavio se video sa zanimljivom inicijativom. Svako ko želi može, skidajući i štampajući flajer, da ih postavi u poštanske sandučiće u zgradama, potvrdivši tu radnju video snimkom, a zatim pošalje dobijene dokaze u privatnu poruku na posebno kreiran Telegram nalog, i dobije nagradu u bitkoinima po ceni od otprilike 10 rubalja po flajeru.
Naravno, od ovakvog posla se nećeš bogato obogatiti, jer će mali tiraž štampe pojesti veći deo nagrade. Mnogo važniji je osećaj moralnog zadovoljstva koji se dobija.
Onima kojima će ova akcija odgovarati, mogu se zabaviti i lepljenjem anarhističkih stikera. Za to je potrebno kontaktirati poseban Telegram bot, koji vam omogućava anonimnu komunikaciju. Stikere će vam dati, od vas se traži samo izvršenje kvesta njihovog kreativnog lepljenja na različitim neočekivanim mestima.
Napokon, možete i sami ukrašavati svoj grad raznim kreativima, od grafita do nadgrobnih spomenika Putinu, ili osnovati fond za finansiranje takvih aktivnosti. Ovo drugo je posebno zgodno ako se fizički nalazite van ruske jurisdikcije, ali se ne slažete da samo pasivno posmatrate ono što se dešava u domovini. Vlast, koja zakonski zabranjuje pokazivanje nepoštovanja prema njoj, izgleda posebno smešno i nesnosno, pa zašto sebi uskraćivati zadovoljstvo zabave?
Ovo je ulazni hol, Roskomnadzor sam sebi blokira anus
Svako, kao i obično, misli da je strateg dok gleda borbu sa strane, ali čini mi se da nije ispravno organizovati istovremene akcije u različitim gradovima. Pa ko će danas pažljivo pratiti Piter kada postoji Moskva? S druge strane, zamislite kako bi bilo kul da se svakog dana jedna velika, moćna, dobro pripremljena akcija održava u novom gradu! Neka akcije budu različite po stilu, po formatu, neka ljudi pokušavaju da nadmaše jedni druge. Neka kažu: pa, u Piteru je bilo prilično dobro, ali je onda u Krasnodaru bilo potpuno ludo! Pri tome, ljudi u svakom konkretnom gradu će do trenutka kada ponovo dođe red na njihov grad stići da se odmore, skupi novac, nabere entuzijazam, pogledaju tuđe kreativne ideje i smisle svoje.
Tako, pomerajući fokus sa mesta na mesto, moglo bi se pokrenuti zaista neprekidna opšteruska društvena kampanja, a ne još jedno „viknuli smo i razišli se“.
U okviru Telegram kanala polako postaje tesno. Odavno razmišljam o video blogu, ali za sada ne ide. Za revanche, momci sa kanala Libertarian Band su odlučili da snime audio verziju par mojih objava o bezrokonsultativnom protestu. Možete pogledati šta je ispalo.
Glavna mana akcija ove vrste je u tome što u njima obično nije artikulisano koji je cilj nameravano postići, koja sredstva koristiti, koja sredstva ni u kom slučaju ne koristiti, i kako se pomoću postojećih sredstava može dostići navedeni cilj.
Zatim će uslediti čisto teorijska razmišljanja o tome kakva dugoročna akcija bi mogla biti efikasna.
Postavlja se nekoliko ciljeva različitih razmera, čije je ostvarenje moguće istovremeno ili prilično brzo. Na primer, cilj „podmlađivanje vlade“ prolazi kriterijum, dok „ukidanje korupcije u Rusiji“ ne prolazi. Objavljuje se najjednostavniji i najdostizljiviji cilj i proglašava se da je njegovo postizanje uslov za prekid akcije. Ako cilj nije postignut, a akcija je stekla dovoljnu dinamiku prema mišljenju organizatora, objavljuje se sledeći cilj, tako da se kako broj učesnika akcije raste, ulozi povećavaju, što povećava verovatnoću da će nakon nekog vremena vlast pristati da ispuni zahtev koji je bio jedan od prvih, iako su od tada zahtevi demonstranata otišli daleko napred.
Određuju se sredstva koja će koristiti demonstranti i sredstva koja se neće koristiti. Na primer, kaže se da će se blokirati putevi, blokirati ulazi u vladine institucije, vršiti DDoS napadi na servise za prijem zahteva državnih institucija, lepljenje letaka, crtanje grafita i izvršavanje drugih neobaveznih neagresivnih radnji koje su relativno bezbedne za one koji ih sprovode. Takođe se naglašava da će učesnici protesta na svaki način izbegavati: direktne sukobe sa policijom, uništavanje privatne imovine, nasilje nad građanima. Ako neko slično praktikuje, on je provokator i nema veze sa protestom; policiji ga, naravno, nećemo predati, ali ćemo se potruditi da mu udelimo pouku.
Objavljuje se otvoren poziv za one koji žele da se pridruže protestu u drugim gradovima – sa svojim ciljevima, ali sa zajedničkim metodama. Tako, u jednom gradu se može početi sa zahtevima za trenutno obustavljanje upravnih postupaka zbog mitinga od 9. septembra, a u drugom odmah zahtevati od poslanika Jedinstvene Ruske partije, koji zvanično predstavljaju taj region u dumi, da glasaju protiv projekta zakona o penzionoj reformi u drugom čitanju. Važno je da u svakom gradu zahtev bude usmeren upravo na stvari koje se mogu uraditi baš u tom gradu. Čak i ako poslanik živi u Francuskoj, ali je izabran odavde – zahtevati od njega konferenciju za štampu u okrugu iz kojeg je izabran, uz obećanje da će glasati protiv reforme – to je stvar koju stanovnici upravo tog grada mogu sasvim realno da sprovedu.
Za razliku od mitinga, u takvim akcijama nema smisla poštovati zahteve države u vezi sa sopstvenom deanonimizacijom – naprotiv, sasvim su prikladna sva sredstva za maskiranje, samo da ne ometaju bežanje od policije. Svakom učesniku ovakvih akcija je važno da ima mogućnost da se u bilo kom trenutku pridruži i u bilo kom trenutku ode, ne rizikujući ništa. Čitav smisao ovakvih metoda je u tome da sami snosimo minimalne troškove, ali da primoramo državu da snosi neuporedivo veće troškove.
Ali, pored onih koji će dezorganizovati državno delovanje na ulicama, potrebni su i respektabilni političari koji, lično ne čine ni nagoveštaj bilo čega protuzakonitog, buduće javno gunđati: evo vidiš do čega ste doveli ove nesrećne ljude; sreća što je njihov protest potpuno miran, ne dovodi do greha, napravite ustupke, i tada će se ljudi smiriti, zar zaista želite kao u Ukrajini? Rad takvih ljudi je takođe izuzetno važan, ne treba im lepiti etikete kolaboracionista i slično – oni pomažu vlasti da pronađe opravdanje za sebe kako bi uložila neobičan napor i pokorila se društvu.
A nakon uspeha akcije, neće škoditi glasno objaviti pobedu, upisati u anale ovaj značajan datum i redovno ga slaviti, sa jasnom porukom: možemo ponoviti.
Danas ste mi ponovo dali slobodan dan, pa ću malo razmisliti o beskrajnom protestu koji su najavili učesnici mitinga 9. septembra u Moskvi, a zatim i u još nekoliko gradova.
Najveće iznenađenje učesnika protesta izaziva to što sve opozicione organizacije stidljivo izbegavaju taj protest, i ne samo da se ne pridružuju, već više vole da ga uopšte ne pominju, a negde ga čak i banuju na svojim resursima zbog pominjanja. Kako je to moguće? Pokušaću da razjasnim.
Ovaj beskrajni protest nije prvi, i svi prethodni su završili bezslavno. Bila je okupacija Abaja, bila je opsada božićne bombice u novogodišnjoj Moskvi, bila je Manežka u oktobru prošle godine. Svaki put je policija, bez prevelikog napora, razbijala ove beskrajne akcije čim bi procenila da je im vreme isteklo. Zato lideri organizovane nesistemske opozicije, koji su u to vreme sami aktivno učestvovali u prethodnim akcijama, sada ne žure da ponove taj sram i odvrate druge.
Drugim rečima, opšte mišljenje danas je takvo da protestna akcija treba da bude više brojčana nego višednevna, a prostor tokom nje se ni na koji način ne konvertuje. Čini se da i brojčane akcije ne dovode do toga da vlada podnese ostavku ili ukine svoje nepopularne odluke, pa na osnovu čega bi mitinzi trebali biti poželjniji od okupacija? Verovatno mogu navesti dva razloga.
Nakon mitinga u organizovani nesistemski protest uliva se više mlade krvi nego nakon okupacija – jednostavno zbog te same brojčane snage.
Mitinzi daju jasniju sliku, pa stoga dobijaju više pregleda, što opet doprinosi tome da obezbeđuju veći društveni reperkusije.
Na taj način, u fazi akumulacije snaga, mitinzi su efikasnije sredstvo za održavanje morala i dopunjavanje redova, dok u fazi koja neposredno prethodi padu režima, mitinzi svakako nisu dovoljni – tu fazu u savremenoj praksi mirnih revolucija upravo prate višednevni protesti.
Pri tome nikada se ne može unapred tačno znati da li je već došlo vreme za okupaciju, ili je za sada isplativije ne ispoljavati se i samo povremeno podsećati na sebe protestima. Za početak majdana bilo je dovoljno jednog maločlanog, nasilno razbijenog protesta. U Jerevanu je neograničeni protest počeo odmah, bez ikakvih mitinga, bio je u početku veoma mali brojčan, ali je trajao sa sve većim intenzitetom sve do smene premijera. Tako da se stvari mogu odvijati na različite načine.
Upravo zato ne treba odvratiti ljude od učešća u bilo kom mirnom protestu, čak i ako si siguran da je baš sada, i baš u takvom obliku, to potpuna profanacija. Možda se ispostavi da si pogrešio i da je vreme već došlo.
Mnogo je važnije stalno razmatrati za sebe kako bi se postojeći protest mogao dopuniti da bi bio efikasniji. To dopunjavanje ne mora nužno biti pridruživanje akciji, jer se može raditi i na drugim frontovima, samo da bi željeni rezultat postajao sve bliži.
A o tome ću pričati sledeći put, ako me, naravno, ne zasipate pitanjima o drugim temama upravo sada.
