Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.
Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?
Vijetnamac
Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.
Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.
Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.
Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.
A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.
Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!
U savremenom svetu okruženi smo velikom količinom dobara, od kojih su mnoga rezultat visokotehnološke proizvodnje. Ova dobra nam omogućavaju da imamo toliko kvalitetan život kakav ranije niko nije imao, čak ni kraljevi i ekstremno bogataši. Možemo sebi priuštiti da konzumiramo više hrane nego naši preci, da manje bolujemo i da živimo duže zahvaljujući dostignućima u medicini, da se brzo i efikasno krećemo širom sveta i da na daljinu obavljamo poslove sa drugim ljudima. U perspektivi, razvoj tehnologije je jedino što može osigurati opstanak čovečanstva.
Međutim, sam po sebi teorijski razvoj različitih tehnologija je beskoristan bez organizacije proizvodnje odgovarajućih dobara. Što je ova proizvodnja složenija, to su proizvodni lanci povezani sa njom duži i zamršeniji. Štaviše, čak je i sam teorijski razvoj složenijih tehnoloških procesa često nemoguć bez praktične implementacije prethodnih, jednostavnijih dostignuća. To čini proizvodne lance još dužim i zamršenijim.
Uzmite najobičniji pametni telefon, koji je verovatno upravo pored vas, kompjuter ili televizor. Da bi se oni proizveli, potreban je rad miliona ljudi koji rudarite sve neophodne hemijske elemente, obrađuju ih, transportuju, vode evidenciju, bave se teorijskim razvojem, projektovanjem proizvodnih procesa i upravljanjem njima, upravljaju tehničkim sredstvima proizvodnje i održavaju ih (koja, zauzvrat, takođe zahtevaju prolazak kroz sve te procese), skupljaju pojedinačne delove krajnjih dobara, sastavljaju sama dobra od delova, i bave se još stotinama, hiljadama i milionima drugih pratećih procesa. Tako stoji situacija sa apsolutno bilo kojim visokotehnološkim dobrom. A s obzirom na činjenicu da takvih dobara takođe ima stotine, hiljade i milione, mislim da sada mora biti očigledno da je za održavanje visokotehnološke proizvodnje modernog nivoa potrebno milijarde ljudi, koje mi zapravo i imamo na planeti.
Iz ovoga je potrebno izvući nekoliko zaključaka. Prvo, postoji koncept o tome da povećanje populacije samo vodi do različitih problema, pa bi bilo bolje da se ona smanji na određeni broj koji bi navodno mogao biti obezbeđen obiljem svih neophodnih dobara, a time bi se smanjio i ekološki i resursni pritisak. Međutim, to je prilično apsurdan koncept. Regulisanje broja stanovništva, a još manje njegovo smanjivanje, primoralo bi na skraćivanje i pojednostavljenje proizvodnih lanaca. Moralo bi se proizvoditi manje dobara i ona bi bila lošijeg kvaliteta. Takođe bi postalo nemoguće dalje produžavanje proizvodnih lanaca, odnosno ne bi se mogla organizovati visokotehnološka i složenija proizvodnja. Društvo bi počelo da stagnira, ograničeni resursi bi se trošili potpuno uzalud, a pored toga, u tom slučaju bismo se garantovano postali taoci ove planete, pošto je proizvodnja svemirskih letelica jedna od najsloženijih proizvodnji od svih mogućih. Smrt čitavog čovečanstva u takvim uslovima bila bi samo pitanje vremena, i to verovatno ne veoma daljeg.
Problemi na koje se obično pozivaju prilikom odbrane stava o regulisanju broja stanovništva, rešavaju se upravo razvojem tehnologije. Tehnologija omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa uz proizvodnju više dobara, takođe otvara puteve ka ekološkijoj proizvodnji bez smanjenja njenog obima. Ovi problemi se rešavaju samo onda kada se naučno-tehnički napredak usporava na veštački način, na primer, neadekvatnom i nasilnom politikom korumpiranih vlada koje jednostavno uništavaju povoljno okruženje za pojavu i razvoj novih inicijativa.
Drugo, ne smeju se potcenjivati pretnje koje mogu dovesti do smanjenja populacije. Ovo se posebno odnosi na pretnje koje proizlaze iz fenomena kao što je nasilje. Kao rezultat naučno-tehnološkog napretka, neizbežno je pojavljivanje efikasnih sredstava za uništenje. Pored toga, ona postaju sve dostupnija, što znači da nasilni potencijal pojedinačnih subjekata svakim danom samo raste. To je samo pitanje vremena kada će svako moći kod kuće da sintetizuje, recimo, veoma opasan i zarazan virus (neko od radnika laboratorije može čak i sada namerno izneti iz laboratorije ili nekorektno uništiti zaražene laboratorijske životinje). Ili će postati rasprostranjeni energenti velike gustine (na primer, čak i sada probušenjem akumulatora pametnog telefona mogu se dobiti teške hemijske opekotine, a sada zamislite da će u budućnosti postojati uređaji hiljadu puta funkcionalniji od današnjih pametnih telefona sa akumulatorima hiljadu puta većim kapacitetom, i da bi neko mogao da ih kupi u velikim količinama sa nasilnim ciljevima). Takođe, i sadašnja opasna sredstva koja su u rukama određenih organizacija i vlada, poput uzoraka virusa ili nuklearnog oružja, nose ozbiljne pretnje, jer ništa ne isključuje opciju njihove upotrebe od strane trenutnih vlasnika ili njihovog curenja u ruke manijaka i terorista.
Možemo sada videti čemu je dovela epidemija koronavirusa. Čak je i relativno nizak nivo zaraznosti i smrtnosti bio dovoljan da izazove globalni previranja i dovede svetsku ekonomiju do krize. A sada zamislite da će biti pušten opasniji virus, ili će biti upotrebljeno nuklearno oružje, ili će se desiti nešto drugo što će dovesti, recimo, ne do smrti čitavog čovečanstva, već do smrti 10-20% populacije planete. Čini se da to ne bi trebalo biti kritično, jer će većina ljudi ipak preživeti. Međutim, podsetimo se na dužinu, složenost i zamršenost proizvodnih lanaca. Nestanak tolikog broja ljudi doveo bi do ozbiljnog poremećaja njihovog rada; rudarjenje, obrada i isporuka mnogih resursa bi čak i prestali. Vrlo je verovatno da bi takav gubitak u uslovima savremenog sveta doveo do neviđenog krize, možda čak i do masovnog deficita osnovnih dobara neophodnih za opstanak, jer je za proizvodnju velike količine hrane za veliki broj ljudi (naročito gradskog stanovništva koje nema sopstvena poljoprivredna zemljišta) ipak potrebna duga proizvodna lanca.
Osim toga, mogu biti ugrožene i specijalizovane organizacije i stručnjaci. Na primer, šta će biti ako glavne kompanije koje proizvode centralne procesore za računarsku tehniku i deo njihovih stručnjaka ne prežive nesreću? Mnogi tehnološki procesi bi jednostavno bili izgubljeni i kada se poslednje zalihe proizvoda ovih kompanija potroše – čekao nas je povratak sa digitalne na analognu tehniku, odnosno povratak na nivo tehnološkog razvoja sredine 20. veka. I ne treba misliti da se svi procesi mogu brzo obnoviti. Naravno, prilično je lako obnoviti proizvodnju analogne tehnike – radio, mehaničku pisaću mašinu, fotoaparat na film, gramofon za vinilne ploče, magnetofon, pa čak i primitivni crno-beli televizor sa katodnom cevi možete sastaviti čak i u garaži, koristeći prilično jednostavne alate i komponente. Ali isti taj centralni procesor, bez kojeg je većina mikroelektronike samo gomila beskorisnog smeća, to već nije moguće. On se ne može reprodukovati čak ni naporima niza kompanija, jer zahteva prevelike proizvodne lance. I to se ne odnosi samo na centralni procesor, već i na mnoge druge tehnologije koje koristimo u svakodnevici ili od kojih imamo korist, uključujući lekove i đubriva za visokoproduktivnu poljoprivredu, bez kojih održavanje populacije planete na savremenom nivou postaje jednostavno nemoguće.
Gubitak visokotehnoloških proizvodnih procesa samo će pogoršati problem proizvodnje i isporuke osnovnih dobara za opstanak. U principu je nemoguće zamisliti kako bez savremenih informacionih tehnologija može se obezbediti isporuka iste hrane za više od 4 milijarde ljudi gradskog stanovništva na planeti, kao i proizvodnja i isporuka dobara neophodnih za održavanje proizvodnje te hrane. Sasvim je moguće očekivati čak i masovnu smrt ljudi i propast moderne civilizacije.
Zato je borba protiv fenomena kao što je nasilje kritično važna za sprečavanje katastrofe koja bi mogla oduzeti deo populacije planete, zbog čega bi počela užasna kriza koja bi mogla dovesti do pada moderne civilizacije. Ni u kom slučaju ne sme se potcenjivati pretnja nasiljem!
U vezi sa poslednjim objavama Bitarka o izgradnji nenasilnog društva, želeo bih svima da preporučim da pogledaju anime seriju Psycho-Pass. Izašle su tri sezone, plus neki sporedni zapleti, ja sam za sada pogledala samo prvu.
Glavni lik serije je oko-minarhističko društvo u kojem je razvijen efikasan metod prevencije nasilja, ali ne putem genetske modifikacije i BPN-a, kako predlaže Bitarh, već putem stvaranja Velikog Brata koji je sposoban za ekspresnu dijagnostiku sklonosti ka nasilju. U sve ostalo država prema radnji ne meša se naročito, mada je u oblasti materijalne proizvodnje tamo nejasno da li je u pitanju tržište ili socijalizam – u uslovima robotskog obilja lako se pomešati.
Serija je pametna. Citiraju se Veber, Šekspir, Paskal, Fuko, diskutuje se o Vilijamu Gibsonu i Filipu Diku – ukratko, to je nešto što bi čak i našoj Ekaterini Šulman bilo nije sramota da preporuči, iako ona više voli produkciju studija Pixar. Iz neNavike gledanje može biti malo teško, ja sam se uvukla tek iz drugog pokušaja – ali to je definitivno vredno utrošenog vremena.
Sa velikim zadovoljstvom sam poslušala na kanalu Ekaterine Šulman snimak diskusije o rezultatima digitalne revolucije, u kojoj je učestvovala, budući pozvana, očigledno, da bi se ispravila rodna disbalansa, u društvo od tri predstavnika digitalne industrije.
Posebno mi se dopao trenutak kada je Andrej Sebrant, odgovarajući na pitanje o tome ko će snositi odgovornost za udes autonomnog vozila, izjavio da je za odgovor jednostavno potrebno sačekati stotinu takvih nesreća. Rekao je da su se na početku automobilizma preventivno predlagale sasvim neverovatne mere regulacije, poput dečaka sa zastaticama koji trče ispred automobila, a na kraju smo dobili saobraćajne propise, obeležavanje i tako dalje, što niko nije mogao unapred ni da zamisli. Isto je i sa sudovima u ankapu, koji će, naravno, odgovoriti na pitanje o tome kako će raditi. Nakon što počnu da rade.
Obavezno pogledajte, tamo je izabran prilično zanimljiv format diskusije, stručnjaci ovog puta ne bledi pored Ekaterine Mihajlovne, a voditeljka je jednostavno prelepa, volela bih takav šarm.
Ukratko o problemu za one koji ne žele da čitaju dugačak tekst u LJ (LiveJournal):
Novinarstvo umire, to je svetski trend povezan sa činjenicom da su mediji izgubili monopol na širenje informacija. S jedne strane, blogeri i pretraživači su uništili novinske agencije. S druge strane, kvalitetne istrage i fakt-čeking su prestali da donose profit. U industriji ima sve manje novca od čitalaca, usled čega mediji postaju službenici sponzora, i to definitivno podriva poverenje u njih, naročito ako mediji kriju svoje sponzore od čitalaca. Kako rešiti problem u društvu gde postoje države koje regulišu tu granu – nepoznato je. Pita se, može li se problem rešiti u bezdržavnom društvu, ili će ukidanje regulacija ovde već biti bespomoćno.
Iz nekog razloga mi se čini da će u bezdržavnom društvu oštrina samog problema opasti. Savremeni mediji gube poverenje jer pišu o politici, a o politici je sve teže pisati nepristrasno: čitalac je politizovan, sponzor je politizovan, ako napišeš ambivalently – pojedu te sa obe strane. Ali u odsustvu države, ne postoji ni histerija oko toga ko je na vlasti, kako se dele ukradeni resursi, ko krade zajedničku kasu i slično.
Naravno, u odsustvu političke agende, i dalje će ostati pitanja poslovne reputacije, rasprave o etičnosti određenih marketinških poteza i slično. Ne može se vratiti unazad, i svet se više neće vratiti starim modelima novinarstva, tako da ćemo nakon izvesnog vremena konzumirati informacije na načine i u obliku koji nam nedavno nije ni na pamet pao. A onda će ući u modu novi način, i tako u nedogled. Ipak, suština će ostati ista: borba za pažnju. Neko će konvertovati pažnju u novac, neko u slavu. Neko će raditi za svoj novac kao hobi, a neko će vući teret na sponzorskom novcu.
Hoće li ostati u komercijalnim količinama staromodni kvalitetni novinski sadržaj sa fakt-čekingom? Ne, fakt-čeking je lična stvar čitaoca, i obično ga jednostavno nije briga da li je to prava vest ili informativna agencija „Panorama“ – pročita, nasmeje se i prebaci na nešto drugo.
Hoće li ostati novinarske istrage? Teško da će one biti novinarske. Pre će to biti nešto poput „kompanija je pronašla (ili izmislila) kompromitujući materijal protiv konkurenta i pušta ga preko influensera“ ili „čitajte recenzije noviteta na tržištu“.
Da li je dobro kada svako može da dobija informacije iz mnoštva različitih izvora, i u nijednom od njih ne možeš biti siguran? To je mnogo bolje nego dobijati informacije iz jednog izvora, verovati mu, i saznati nakon deset godina da su te lagali.
Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!
Osobine androidovodstva
A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.
B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.
C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.
Sada ću formulisati strategiju.
Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja: 5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama. 5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“. 5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
