U savremenom svetu okruženi smo velikom količinom dobara, od kojih su mnoga rezultat visokotehnološke proizvodnje. Ova dobra nam omogućavaju da imamo toliko kvalitetan život kakav ranije niko nije imao, čak ni kraljevi i ekstremno bogataši. Možemo sebi priuštiti da konzumiramo više hrane nego naši preci, da manje bolujemo i da živimo duže zahvaljujući dostignućima u medicini, da se brzo i efikasno krećemo širom sveta i da na daljinu obavljamo poslove sa drugim ljudima. U perspektivi, razvoj tehnologije je jedino što može osigurati opstanak čovečanstva.
Međutim, sam po sebi teorijski razvoj različitih tehnologija je beskoristan bez organizacije proizvodnje odgovarajućih dobara. Što je ova proizvodnja složenija, to su proizvodni lanci povezani sa njom duži i zamršeniji. Štaviše, čak je i sam teorijski razvoj složenijih tehnoloških procesa često nemoguć bez praktične implementacije prethodnih, jednostavnijih dostignuća. To čini proizvodne lance još dužim i zamršenijim.
Uzmite najobičniji pametni telefon, koji je verovatno upravo pored vas, kompjuter ili televizor. Da bi se oni proizveli, potreban je rad miliona ljudi koji rudarite sve neophodne hemijske elemente, obrađuju ih, transportuju, vode evidenciju, bave se teorijskim razvojem, projektovanjem proizvodnih procesa i upravljanjem njima, upravljaju tehničkim sredstvima proizvodnje i održavaju ih (koja, zauzvrat, takođe zahtevaju prolazak kroz sve te procese), skupljaju pojedinačne delove krajnjih dobara, sastavljaju sama dobra od delova, i bave se još stotinama, hiljadama i milionima drugih pratećih procesa. Tako stoji situacija sa apsolutno bilo kojim visokotehnološkim dobrom. A s obzirom na činjenicu da takvih dobara takođe ima stotine, hiljade i milione, mislim da sada mora biti očigledno da je za održavanje visokotehnološke proizvodnje modernog nivoa potrebno milijarde ljudi, koje mi zapravo i imamo na planeti.
Iz ovoga je potrebno izvući nekoliko zaključaka. Prvo, postoji koncept o tome da povećanje populacije samo vodi do različitih problema, pa bi bilo bolje da se ona smanji na određeni broj koji bi navodno mogao biti obezbeđen obiljem svih neophodnih dobara, a time bi se smanjio i ekološki i resursni pritisak. Međutim, to je prilično apsurdan koncept. Regulisanje broja stanovništva, a još manje njegovo smanjivanje, primoralo bi na skraćivanje i pojednostavljenje proizvodnih lanaca. Moralo bi se proizvoditi manje dobara i ona bi bila lošijeg kvaliteta. Takođe bi postalo nemoguće dalje produžavanje proizvodnih lanaca, odnosno ne bi se mogla organizovati visokotehnološka i složenija proizvodnja. Društvo bi počelo da stagnira, ograničeni resursi bi se trošili potpuno uzalud, a pored toga, u tom slučaju bismo se garantovano postali taoci ove planete, pošto je proizvodnja svemirskih letelica jedna od najsloženijih proizvodnji od svih mogućih. Smrt čitavog čovečanstva u takvim uslovima bila bi samo pitanje vremena, i to verovatno ne veoma daljeg.
Problemi na koje se obično pozivaju prilikom odbrane stava o regulisanju broja stanovništva, rešavaju se upravo razvojem tehnologije. Tehnologija omogućava efikasnije korišćenje ograničenih resursa uz proizvodnju više dobara, takođe otvara puteve ka ekološkijoj proizvodnji bez smanjenja njenog obima. Ovi problemi se rešavaju samo onda kada se naučno-tehnički napredak usporava na veštački način, na primer, neadekvatnom i nasilnom politikom korumpiranih vlada koje jednostavno uništavaju povoljno okruženje za pojavu i razvoj novih inicijativa.
Drugo, ne smeju se potcenjivati pretnje koje mogu dovesti do smanjenja populacije. Ovo se posebno odnosi na pretnje koje proizlaze iz fenomena kao što je nasilje. Kao rezultat naučno-tehnološkog napretka, neizbežno je pojavljivanje efikasnih sredstava za uništenje. Pored toga, ona postaju sve dostupnija, što znači da nasilni potencijal pojedinačnih subjekata svakim danom samo raste. To je samo pitanje vremena kada će svako moći kod kuće da sintetizuje, recimo, veoma opasan i zarazan virus (neko od radnika laboratorije može čak i sada namerno izneti iz laboratorije ili nekorektno uništiti zaražene laboratorijske životinje). Ili će postati rasprostranjeni energenti velike gustine (na primer, čak i sada probušenjem akumulatora pametnog telefona mogu se dobiti teške hemijske opekotine, a sada zamislite da će u budućnosti postojati uređaji hiljadu puta funkcionalniji od današnjih pametnih telefona sa akumulatorima hiljadu puta većim kapacitetom, i da bi neko mogao da ih kupi u velikim količinama sa nasilnim ciljevima). Takođe, i sadašnja opasna sredstva koja su u rukama određenih organizacija i vlada, poput uzoraka virusa ili nuklearnog oružja, nose ozbiljne pretnje, jer ništa ne isključuje opciju njihove upotrebe od strane trenutnih vlasnika ili njihovog curenja u ruke manijaka i terorista.
Možemo sada videti čemu je dovela epidemija koronavirusa. Čak je i relativno nizak nivo zaraznosti i smrtnosti bio dovoljan da izazove globalni previranja i dovede svetsku ekonomiju do krize. A sada zamislite da će biti pušten opasniji virus, ili će biti upotrebljeno nuklearno oružje, ili će se desiti nešto drugo što će dovesti, recimo, ne do smrti čitavog čovečanstva, već do smrti 10-20% populacije planete. Čini se da to ne bi trebalo biti kritično, jer će većina ljudi ipak preživeti. Međutim, podsetimo se na dužinu, složenost i zamršenost proizvodnih lanaca. Nestanak tolikog broja ljudi doveo bi do ozbiljnog poremećaja njihovog rada; rudarjenje, obrada i isporuka mnogih resursa bi čak i prestali. Vrlo je verovatno da bi takav gubitak u uslovima savremenog sveta doveo do neviđenog krize, možda čak i do masovnog deficita osnovnih dobara neophodnih za opstanak, jer je za proizvodnju velike količine hrane za veliki broj ljudi (naročito gradskog stanovništva koje nema sopstvena poljoprivredna zemljišta) ipak potrebna duga proizvodna lanca.
Osim toga, mogu biti ugrožene i specijalizovane organizacije i stručnjaci. Na primer, šta će biti ako glavne kompanije koje proizvode centralne procesore za računarsku tehniku i deo njihovih stručnjaka ne prežive nesreću? Mnogi tehnološki procesi bi jednostavno bili izgubljeni i kada se poslednje zalihe proizvoda ovih kompanija potroše – čekao nas je povratak sa digitalne na analognu tehniku, odnosno povratak na nivo tehnološkog razvoja sredine 20. veka. I ne treba misliti da se svi procesi mogu brzo obnoviti. Naravno, prilično je lako obnoviti proizvodnju analogne tehnike – radio, mehaničku pisaću mašinu, fotoaparat na film, gramofon za vinilne ploče, magnetofon, pa čak i primitivni crno-beli televizor sa katodnom cevi možete sastaviti čak i u garaži, koristeći prilično jednostavne alate i komponente. Ali isti taj centralni procesor, bez kojeg je većina mikroelektronike samo gomila beskorisnog smeća, to već nije moguće. On se ne može reprodukovati čak ni naporima niza kompanija, jer zahteva prevelike proizvodne lance. I to se ne odnosi samo na centralni procesor, već i na mnoge druge tehnologije koje koristimo u svakodnevici ili od kojih imamo korist, uključujući lekove i đubriva za visokoproduktivnu poljoprivredu, bez kojih održavanje populacije planete na savremenom nivou postaje jednostavno nemoguće.
Gubitak visokotehnoloških proizvodnih procesa samo će pogoršati problem proizvodnje i isporuke osnovnih dobara za opstanak. U principu je nemoguće zamisliti kako bez savremenih informacionih tehnologija može se obezbediti isporuka iste hrane za više od 4 milijarde ljudi gradskog stanovništva na planeti, kao i proizvodnja i isporuka dobara neophodnih za održavanje proizvodnje te hrane. Sasvim je moguće očekivati čak i masovnu smrt ljudi i propast moderne civilizacije.
Zato je borba protiv fenomena kao što je nasilje kritično važna za sprečavanje katastrofe koja bi mogla oduzeti deo populacije planete, zbog čega bi počela užasna kriza koja bi mogla dovesti do pada moderne civilizacije. Ni u kom slučaju ne sme se potcenjivati pretnja nasiljem!
