Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!
Osobine androidovodstva
A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.
B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.
C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.
Sada ću formulisati strategiju.
Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja: 5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama. 5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“. 5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.
Braća Strugacki su sovjetski fantastičari koji su, usled izobličenja svojstvenih planiranoj ekonomiji, objavljivani od strane sovjetske države u mnogo manjem tiražu nego što je postojala potražnja, pa su stoga prilikom prelaska na tržište tu odloženu potražnju počeli aktivno zadovoljavati, i moji roditelji su na polici imali kompletno sabrano dela. Mogu pretpostaviti da generacija današnjih pedesetogodišnjih poznaje ove knjige mnogo bolje nego oni kojima je sada dvadeset pet. I ja sam, od dečjih enciklopedija o istoriji, nekako odmah prešla na fantastiku, zatim na naučnu popularizaciju, a sabrano dela Strugackih su samo skupljala prašinu na roditeljskoj polici.
Zapravo, na ovaj post me je navelo Mihail Svetovljevo pominjanje u strimu o tome kako je kao dete čitao pisce bukvalno celim sabranim delima. Ja nisam toliko dosadna, i kod istih Strugackih sam na kraju u različito vreme pročitala tri knjige.
Prva je bila „Teško je biti bog“, povest o komunistu koji dospeva u srednji vek. Nije bilo moguće ne pročitati je, jer je postala kultna (memna), i želela sam da razumem poreklo svih tih priča o tome kako sivi zamenjuju crne, i zašto plemeniti don ne bi trebalo da vidi razloge da bilo šta ne uradi. Tada nije bilo masovne literature o ljudima koji dospevaju u druga vremena, pa su pisci koristili drugu planetu kao ambijent, ali sva problematika u potpunosti odgovara toj temi. Originalnost delu daje to što onom koji je dospeo nije uspelo apsolutno ništa u nametanju sopstvenih vrednosti srednjovekovnom društvu, i misija je završila neuspehom. Savremeni pisci proizvode optimističnije stvari, a ovde je uspelo napraviti bestseler bez srećnog kraja, poštujem.
Druga se ispostavila biti povest „Predmete grabljivce veka“, ovde hvala Aleksandru Rozovu koji je o njoj napisao interesantnu recenziju. Knjiga je o tome kako komunist dospeva u blagoludno kapitalističko društvo potrošnje, upada u sveti užas i počinje da pravi planove o tome šta se može uraditi sa tim nesrećnim izgubljenim ljudima koji žele srećno da žive i ne žele da u urednim redovima jurišaju na Mars. Pred komunistima je stala dilema: ili uvesti u zemlju jurišne kolone i goniti stanovništvo u gulag, ili započeti višegodišnju kampanju pranja mozga. Protagonista je humanije držao se druge strategije, smatrajući prvu propalom, i za to hvala.
Napokon, treća povest je „Daleka Duga“, koju sam pročitala sasvim nedavno na letnjikovcu, kada mi se otvorilo slobodno veče – knjiga iz onog istog zbornika dela jednostavno se našla pored fotelje. Povest govori o planetskoj katastrofi koja se dogodila zbog specifičnosti komunističkog sistema organizacije fundamentalnih istraživanja, kao i o tome da u planskoj ekonomiji nema cena, pa je stoga nemoguće izračunati ekonomsku isplativost. Ovo poslednje je ilustrovano bogatim materijalom. Iz metropole su dopremljeni deficitarni aparati, i naučnici koriste različite trikove kako bi uspeli da ih dobiju van reda, preko veza, ili jednostavno ukradu. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Za eksperimente je potrebna energija, i naučnici je crpe iz lokalnog energetskog sistema, jer je ona koja se dodeljuje po kuponima već potrošena. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Još jedan eksperiment završava se katastrofom (ne isključujem da je i ona izazvana time što je konkurentska laboratorija ukrala neki deficitarni kontroler direktno sa ispitnog stola, ali uzroci tragedije ostaju van okvira), i ispostavlja se da na planeti nisu predviđena sredstva za evakuaciju (kakva još bezbednosna pravila, komunizam je u toku). Za kraj, zadatak o tome koga tačno i koje tačno vrednosti spasavati prvenstveno, takođe se rešava potpuno voluntaristički, i to ne legitimnim organom upravljanja, već kapetanom jediničnog svemirskog broda, koji je sam odlučio ko će živeti, a ko umreti, kao da je brod njegovo privatno vlasništvo. I upravo takav pristup, kada je crveni direktor car i bog na svom preduzeću, pozicionira se kao najmoralnije opravdan. Tako su još u dalekim šezdesetim fantastičari već opisivali konture crvenog pojasa devedesetih godina.
Nekada sam morala da odgovorim na pitanje koje knjige vredi čitati. Savetovala sam da prvo obezbedite sebi okvir percepcije, a onda možete čitati bilo šta, i rezultat će vas neizostavno obradovati. Evo vam, molim, libertarijanskog čitanja komunističkih agitki. Pokušajte da čitate razno, to je zanimljivo. I da, Strugacki su stilski prosto čudesni, i odlično razumem prirodu njihove popularnosti. Ako budem imala više vremena – pročitaću još nešto kod njih.
Da li je to neka vrsta flertovanja sa postsovjetskom publikom? Potvarate se na Ničea, ali vaš vođa (jedan od) – Mihail Svetov, suštinski je upravo ničeovac. Moj tata je ovo pročitao i izjavio da ste vi saučesnici Rotšilda na Zemlji. Sada ne znam kako da ga nagovim na svoju stranu. I da, vaš vođa je govorio da je „libertarijanstvo ideologija bez kulturološkog programa“. Ali, sudeći po vašim odgovorima, kulturološki program ipak postoji, i on nije baš privlačan nekim slojevima društva. Komunisti kod vas žele „Raj na Zemlji“, dakle, oni su vaši saveznici. A komunista otac je divan čovek. A sve desnjačke u kantu, pretpostavljam? Kako ne možete da razumete, mi smo vaši saveznici u borbi protiv evroboljevizma i kulturno-marksističkog tolerancijskog ugnjetavanja. Ili smo mi za vas ekstremistička šiza, nedostojna života? Podsećam: žrtve komunizma tokom 20. veka bilo je oko 100 miliona ljudi. I pred njima se vi povijate?
Ispalo je tako da osporavam prilično mnogo teza Mihaila Svetova, ali postoji teza koju je on formulisao veoma precizno, sažeto, i na nju nemam nikakvih zamerki: „cilj ne opravdava sredstva“. Komunisti će biti saveznici tačno u onoj meri u kojoj su spremni da koriste korektna sredstva. Upravo su metode komunista predmet diskusije, a ciljeve mogu sebi postavljati kakve god žele – dok se poštuje dobrovoljnost, protiv njih nema primedbi. Oni čak mogu da poštuju Stalina i Če Gvaru zbog vizuelnih simbola, i dok ne planiraju masovne represije, neka puše koliko god hoće, bilo duvane ili cigare, i neka puštaju brade bilo koje veličine. Oni čak mogu tvrditi da je okrutnost tih istorijskih ličnosti bila primorana, jer su vremena bila takva, ali to je već zabrinjavajući signal: ako se usude da pomenu da su i sada vremena teška, i da bi se radi klasnih interesa trebalo odstupati od principa pravde, to je već razlog da ih stavite na nišan.
Isto tako, nemam nikakvih primedbi na ideje nacional-socijalista da se oslobode vlasti jevrejskog kapitala i razvijaju nacionalnu proizvodnju i kulturu, sve dok se to odvija na dobrovoljnoj osnovi. Ne kupujte od Jevreja finalni proizvod, već kupujte od Jevreja njihov biznis. Ako većina predstavnika vaše nacije bude držala se ove taktike, to će dovesti do toga da biznis postane nacionalni, i nikakva Noć kristala neće biti potrebna, a kamoli gasovanske vagone – bićete ugledni momci koji poštuju interese svoje grupe ne manje od onih čuvenih Jevreja. Uz to, možete dobrovoljno skupljati novac u korist siromašnijih predstavnika svoje nacije, kako biste opravdali ponosno ime socijalista. O Jevrejima koje je spalio Hitler možete da se šalite ako vam nije odvratno, ali ako počnu razgovori o tome da bi bilo dobro ponoviti to, to će biti povod da i vas stavimo pod nišan.
U osnovi komunističke ideologije leže iste one vrednosti pravde, jednakosti, odbacivanja ropstva i težnje ka saradnji među ljudima, kao i u osnovi libertarijanske ideologije. Zato nema ništa užasno u tome što je neko osetio te divne ideje.
Razlika između komunista i libertarijanaca je u tome što komunisti ne veruju u ljude. Oni smatraju da, kada su prepušteni sami sebi, ljudi neće moći da uspostave poretke koji ih vode ka prosperitetu, stoga komuniste treba da ih vode i u oružanoj borbi dovedu do pobede. S druge strane, plemeniti libertarijanci, ispunjeni čudnom iracionalnom uverenjem u korisnost spontanih poretaka koji se uspostavljaju tokom prirodne ljudske aktivnosti, govore da će tržište sve staviti na svoje mesto, da je agresivno nasilje dugoročno neisplativo i da institucije koje ga praktikuju izlaze iz upotrebe.
Komunisti mnogo govore o tome koliko je poželjna nacionalizacija sredstava proizvodnje, ali kada im pokažete nekog Sečina, odmah ispostavi se da ih takva nacionalizacija ne zadovoljava. Obično im je draža situacija u kojoj preduzećem upravljaju oni koji na njemu rade. I to je već normalna, razumljiva početna pozicija za miran dijalog o ekonomskoj efikasnosti različitih modela upravljanja preduzećima, o njihovoj kompatibilnosti i održivosti.
Komunisti mnogo govore o borbi protiv eksploatacije, a libertarijanci o tome da su porezi pljačka. Ništa nam ne sprečava u komunikaciji sa komunistima da izjavimo da su porezi eksploatacija. Time nećemo nimalo odstupiti od istine, već ćemo samo prevesti svoju tezu na im njima razumljiv jezik. Njihov ideal je bezklasno društvo. Naš ideal je bezdržavno društvo. Država je, iz perspektive komunista, instrument pomoću kojeg vladajući sloj ugnjetava ostale. Rekla bih da je to sličnost do stepena mešanja.
Zato ne treba se smejati komunistima, niti uopšte odmah odbacivati ceo kompleks njihovih ideja u celosti. Ima smisla diskutovati sa njima o dopuštenim sredstvima za postizanje cilja. Da li ljubav prema dodeljivanju pune moći harizmatičnom vođi doprinosi postizanju jednakosti? Može li navika oduzimanja imovine ljudima bez jasnih i jednoznačno tumačivih kriterijuma — zašto se to radi — dovesti do građanskog mira? Može li se dostići bezklasno društvo imenovanjem klase-hegemona? U kom trenutku korisna saradnja postaje štetna eksploatacija, i zar ne bi trebalo poveriti otkrivanje te granice samim eksploatisanima?
Dakle, to što je otac komunist je, u suštini, ne loše. To znači da uvek imate odličnu temu za razgovor. Vežbajte na njemu, to će vam koristiti u životu. Takođe, unutar porodice je komunizam u većini slučajeva zaista optimalni poredak, tako da je sa ocem komunistom verovatno sve prilično dobro u porodici. Ili je otac pogrešan komunist, u čemu takođe nema ništa čudno, svet je uopšte prepun pogrešnih komunista. Ti pogrešni komunisti stvaraju pogrešne komunističke režime, od Sovjetskog Saveza do Venecuzele, ali će jednog dana sigurno uspeti ako počnu da koriste ispravne metode. Pa, recimo, poštovanje ljudskog dostojanstva, prema imovini stečenoj poštenim radom, prema slobodi ugovora i mnogim drugim stvarima koje su svakom pravom komunistu drage srcu.
U SAD-u sve izgleda prilično glatko, ali u bivšem SSSR-u uslovi su drugačiji. Često gubitna državna preduzeća, monogradovi, zavisnost ekonomije od vojno-industrijskog kompleksa, mikro-naselja u izgradnji ometaju individualizam i nemešanje države — uklanjanje ili minimiziranje države i zatvaranje gubitnih preduzeća u kratkim rokovima dovešće do nezaposlenosti i izumiranja svih zaposlenih u državnom sektoru, dok će preživeli okačiti reformatore, bez obzira na NAP. Postoji li šansa za uspešne libertarijanske reforme u Rusiji?
Odgovara Aleks Morin
A zašto žuriti? Ankap i libertarijanstvo je ideologija. Ako ljudi dele tu ideologiju, oni će njome rukovoditi. Ako je ne dele, neće. Ne može se naterati ljudi da žive bez države. To su slobodni ljudi, oni sami odlučuju kako će živeti. Samo u monogradovima, u gubitnim državnim preduzećima, ljudi brže dolaze do pomisli da im vlada nije prijatelj. Umesto prodavnica sa lepim izlogima počinju da se pojavljuju štandovi sa jeftinim pivom, umesto akciznog rakije narod prelazi na domaću rakiju. Umesto da kažu „ja sam pošten poreski obveznik“, ljudi radije biraju da kriju prihode i vrše transakcije u gotovini bez dokumentacije.
Visoka gradnja, gde komšije nisu upoznate jedne s drugima, a pojam „svoje“ se završava na pragu stana — to je ozbiljan problem za slobodno društvo. Dok ljudi ne postanu vlasnici svoje zemlje, dok ne shvate da je njihova kuća tvrđava koja pripada samo njima, teško je govoriti o slobodi i samoupravljanju. Ali mi imamo drugi faktor koji nam ide na ruku — siromaštvo. Čovek koji nema šta da izgubi će pre prestati da podržava onoga ko ga iz godine u godinu pljačka, nego čovek koji ima svoju kuću, firmu, koji se ne stidi da kaže „moj deda i otac su glasali za republikance, ja takođe podržavam“. Postoji mnogo puteva do slobodnog društva, mi smo sami izabrali put kroz siromaštvo i ekstremnu društvenu nejednakost. I ne bih želeo da navodim rokove, želeo bih da naznačim pravac.
Dodatak od Ankap-tjan
U periodu raspada države, svi bi trebalo da uzimamo primer iz Venecuele. Dok je zvanična propaganda tamo slavila pobede socijalističke ekonomije, a inflacija obarala rekorde, ljudi su ulagali u ono što državi nije pod kontrolom – u bitcoin. Obim transakcija sa bolivarom na servisu localbitcoins značajno premašuje, na primer, obim transakcija sa evrom. Uostalom, Rusi ne trebaju previše moje savete, jer obim transakcija u rubljama na localbitcoins takođe premašuje obim transakcija u evrima. Dakle, čak i kada država pokazuje ekstremnu neefikasnost, nije uopšte neophodno da zbog toga izgubite sve. Kada se pojavi šansa da se nešto promeni u zemlji, bolje je imati resurse nego što ih nemate.
Naravno, bitcoin nije jedina moguća investicija koja nije pod kontrolom države. Još važnije su investicije u horizontalne veze. Možete i ne biti civilno društvo ako smatrate da su političke metode u ovom trenutku neefikasne, ili ako prezirete političke metode kao takve. Ali kao atomizovani pojedinci, nećete preživeti bez države. Dakle, poznati komunistički slogan sa pozivom na ujedinjenje svetskog proletařijata takođe vredi uzeti u obzir i kreativno preraditi za sebe, jednostavno izbacujući ograničenja o klasnoj sastav vašeg zajedništva.
Konačno, čak i ako ste iz nekog razloga državni službenik i primate sitniš za besmislen i neefikasan rad za državu, glupo je odvratiti vas od tog posla – sami biste odavno napustili taj posao da ste mogli. Ali ne treba se fokusirati samo na njega. Kažu da su u kasnom Sovjetskom Savezu, koji se sastojao od državnih službenika skoro u potpunosti, neobičnu popularnost imali termini koji nedostaju u socijalističkoj političkoj ekonomiji, kao što su šabaška, kalim i slične nazive za kontraekonomske fenomene. Dakle, i sada – dobar levičar u socijalizmu ne jača brak, već lični budžet. Platu možete primati i od države, a glavne snage je bolje usmeriti na dodatne poslove.
Ne se sećam da li sam ranije davala definicije, ali bez njih se ne ide nigde.
Kapitalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi robno-novčani odnosi.
I, da ne bih morala dva puta da ustajem, definisaću i još nekoliko imaginarnih entiteta.
Feudalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi lične međusobne obaveze.
Despotizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi direktnog nasilnog prisiljavanja.
I, gde bi bez njega: komunizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi darivanja.
Shodno tome, i zamerke upućene određenom uređenju zasnivaju se na njegovoj suštini. Kapitalizam se kritikuje jer se u njemu sve prodaje i sve kupuje. Feudalizam – jer je u njemu lojalnost važnija od kompetentnosti. Despotizam – zbog strašno niske produktivnosti rada i ogromnih troškova upravljanja. Komunizam – zbog problema „besplatnog vozača“ (free rider problem).
Zato, radi uklanjanja objektivnih nedostataka kapitalizma, tamo gde ljudima to više odgovara, oni lako pozajmljuju elemente drugih ljudskih formacija. Imamo zatvorenu ekonomiju i neprijateljsko spoljno okruženje? Pozajmljujemo elemente feudalizma. Moja imovina je oštećena, odgovorno lice je utvrđeno, ali odbija da plati? Despotizam je upravo ono što je potrebno. Imamo porodicu? Dobrodošli u komunizam.
Glavno je zapamtiti da su sve ove društvene formacije samo teoretiske konstrukcije, dok u stvarnosti postoji mnoštvo jedinstvenih individualnih kontakata između ljudi, u kojima svaki učesnik teži svojim ciljevima i primenjuje svoja sredstva.
Slično pitanje mi je postavljeno još pre tri godine, i tada sam povodom toga napisala čitav esej „Zašto je Altaju uspelo“. Sada, bez preteranog mudrovanja, jednostavno ga objavljujem, sa minimalnim izmenama.
Zašto je Altaju uspelo
Gorno-Altajska autonomna oblast – mala, malo naseljena periferna teritorija Južne Sibira na granici sa Mongolijom. Nema železničkih pruga, industrija skoro i ne postoji, korisni minerali postoje, ali ih je skupo izvoziti zbog nedostatka infrastrukture, naseljena je pretežno stočarima koji su čisto formalno udruženi u kolhoze, ima značajan turistički potencijal koji socijalističko planirano privredno uređenje praktično ne koristi.
Leti 1990. godine u autonomnoj oblasti su počeli razgovori o suverenitetu, rukovodstvo je planiralo da zahteva povećanje statusa na autonomnu republiku, ali umesto toga su se prvo u Gorno-Altajsku i Majmi, nakon nekoliko dana u svim ostalim okružnim centrima, a zatim i svuda, počela pojavljivati obaveštenja. Vislila su na stubovima, na vratima prodavnica, pošte i štedionica, a nekada su se jednostavno lepila na kapije. Prvo štampano izdanje bilo je odštampano u štampariji regionalnog novina, a posle je išla samostalna radnja: negde na pisaćoj mašini, negde čak i rukom. Tekst je glasio sledeće:
Drugari!
Generalni sekretar CK KPSS, drug N.S. Hruščov, obećao je sovetskim građanima izgradnju komunizma do 1980. godine. Nažalost, uklonjen je sa funkcije od strane grupe partijskih funkcionera koji su, umesto izgradnje komunizma, radije izabrali razvoj socijalističkog uređenja. Ali zakone dijalektičkog materijalizma ne može se prevariti! I evo, deset godina nakon obećanog roka, Altaj je konačno izgradio komunizam.
Prema učenju Marks-Engels-Lenjin, država je instrument klasnog ugnjetavanja. Komunističko društvo je bezklasno, stoga je država na teritoriji Altaja od sada prirodno prestala da postoji. Komunistička partija, koja je bila avangarda graditelja komunizma, nakon postizanja komunizma više se ne zadržava kao struktura izdvojena iz ostatka naroda. Zadatak komunističke partije je ispunjen!
thought
Osnovni princip komunizma je — od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama. Zbog toga stanovnici komunističkog Altaja od sada slobodno razmenjuju bilo kakvu robu i usluge, procenjujući ih isključivo u meri sopstvenih potreba. Količina uloženog rada, koja je bila socijalističko merilo vrednosti robe, sada se ne uzima u obzir. Pojmovi dodate vrednosti, cenovnih zona, centralnog planiranja i slično, od sada se smatraju zastarelim i imaju samo istorijsku vrednost. Pošto u ostatku sveta još uvek postoje države koje koriste novac kao merilo vrednosti, stanovnici Altaja takođe mogu slobodno koristiti novac bilo kojih država u proračunima u skladu sa sopstvenim potrebama, uporedo sa bilo kojom drugom vrednošću.
U odnosima međusobnim, stanovnici Altaja se od sada vode samo dva principa: uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Prvi znači da u svojim postupcima stanovnici uzimaju u obzir interese komšija i drugih uključenih lica, potvrđujući svoje odluke ugovorima. Drugi znači da stanovnici uzimaju u obzir ne samo trenutne potrebe, već se brinu i o onome što će ostaviti svojim zahvalnim potomcima.
Svi konflikti se rešavaju među stanovnicima uključenim u konflikt mirnim putem, u skladu sa principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Takođe se mogu obratiti bilo kojim drugim licima ili organizacijama radi suđenja, obavezujući se da će izvršiti njihovu odluku.
Sva imovina koja je stanovnicima Altaja ostala iz vremena socijalističkog poretka, kako lična, tako i ona koja je pripadala državi, nastavlja da ostane pod upravom istih onih lica koja su njome upravala u socijalizmu. Mehanizmi zamene lica koja vrše upravljanje razvijaju stanovnici samostalno za svaki konkretan slučaj, polazeći od principa uzajamnog poštovanja i komunističke svesti.
U odnosima sa državljanima drugih država, stanovnici Altaja se vode istim principima kao i u međusobnim odnosima. Svaki čovek ima mogućnost da slobodno dođe na Altaj radi odmora, nastanjenja ili obavljanja određenih poslova. Sve dok poštuje naše principe, on je naš željeni gost.
Stanovnici Altaja smatraju ratove reliktom mračne prošlosti, stoga poštuju granice država i nemaju nameru da silom zauzimaju njihovu teritoriju. Izašavši iz granica Altaja, stanovnici Altaja ne vode se samo principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti, već ispunjavaju i druge zahteve država.
Stanovnici Altaja neće tolerisati pokušaje da se istorija okrene unazad, stoga će se suprotstaviti bilo kakvim pokušajima da se na teritoriji Altaja oživi klasno društvo i država. Oznaka klasnog društva je izdvajanje bilo kojih grupa u odnosu na koje važe drugačija pravila nego u odnosu na ostale. Oznake države su: prisilno oduzimanje vrednosti, prisiljavanje ljudi na rad, ograničavanje slobode delovanja i druge nasilne radnje, koje se sprovode na drugačiji način nego u svrhu nadoknade konkretne izračunate štete.
Jasno je da su izloženi principi značajno odstupali od tendencija poslednjih godina, a poznaoci Marksovih dela mogli bi mnoge uvedene definicije smatrati veoma upitnim. Ali, prvo, glavni, svi poznati komunistički principi, bili su u ovom manifestu jasno naznačeni. Drugo, svako ko je čitao naučnu fantastiku, bez problema je u izloženim principima prepoznao upravo svetlu komunističku budućnost, a ne bilo šta drugo. Ali najvažniji psihološki faktor je bio taj što je manifest objavljivao pobedu. Dok su u ostatku SSSR-a razmišljali o priznanju poraza u takmičenju sa kapitalizmom, a kao vizuelne prikaze izgradnje novog poretka čitali „Neznajka na Mesecu“, gde se pretpostavljalo da je čovek čoveku vuk, na Altaju je većini bilo sasvim jasno kakav su poredak uspostavili i kako se u njemu ponašati.
Svi funkcioneri narodne privrede, prema manifestu, u potpunosti su zadržali svoj položaj, samo su partijski radnici ostali potpuno van toga. Pokušaji da traže svoja prava dovodili su do toga da im se skretalo pažnja: „vi, kučke, ste smenili Hruščeva!“. I, iskreno rečeno, aktiv KPSS-a na teritoriji sa manje od dvestotisuća stanovnika nije bio toliko veliki. Uostalom, neki partijski radnici su otišli u Rusiju, i nikome nisu postavljane prepreke.
Sa strane Rusije napravljena je pauza, savezno rukovodstvo je našlo se u nedoumicu. Da se radilo o ratobornom nacionalizmu, sa potiskivanjem Rusa i drugim ekscesima, još uvek bi se moglo razmišljati o uvođenju trupa. Ali silom vraćati u socijalizam one koji su već prešli u novu fazu razvoja? To bi značilo slom cele ideologije. Držati takvo nešto u tajnosti bilo bi nemoguće, po SSSR-u je već odavno pobednički koračala glasnost. Završilo se tako što je u oktobru 1990. godine Gorbačov zvanično objavio: na teritoriji Gorno-Altajske autonomne oblasti započet je eksperiment prelaska na komunizam u okviru pojedinačnog regiona.
Već sledeće godine, kada je u SSSR-u sve počelo da se uzdrmava, a na Altaj su došli prvi strani investitori – nekoliko hotelskih lanaca i jedan agroindustrijski holding — počeo je masovni odlazak na Altaj sovjetskih kooperativaca, menjačalaca i drugih prilično imućnih građana, koji su otkrili da su ovde dobrodošli i oni, i njihov novac, i njihova inicijativa.
U početku su se na Altaju uglavnom koristile sovjetske rublje, a zatim su prešli prvenstveno na američki dolar i švajcarski franak. Niko nije smatrao potrebnim da vodi sopstvenu valutnu politiku.
Brojni asfaltirani putevi nisu stigli do potpunog zapuštenja tokom prelaznog perioda. Saobraćajne službe su se u početku oslanjale na male porudžbine za asfaltiranje puteva unutar sela ili popravku mostova preko planinskih rečica, ali su se postepeno pojavili veći investitori i porudžbina je bilo na pretek. Godine 1991. građevinski radnici su postavili punkt na ulazu iz Rusije i počeli da naplaćuju novac transportu koji ide u Mongoliju. To je bilo dovoljno da se Čujski trakt održava u zadovoljavajućem stanju. Postepeno je nastao dovoljan broj službi koje su sebi uzele na održavanje i ishranu različite delove puteva. Vremenom su mehanizmi naplate evoluirali ka većoj udobnosti korisnika – kao što je uobičajeno, u skladu sa principima komunističke svesti i međusobnog poštovanja. Takođe, koliko god to bilo čudno, potpuno odsustvo bilo kakvih organa zaduženih za postavljanje pravila saobraćaja i nadzor nad njihovim poštovanjem, nije posebno uticalo na broj udesa.
Mala avijacija je nastavila da leti između regionalnih centara, kao i za Bijsk i Barnol. U vreme kada je mala avijacija u Rusiji počela da propada, Japanci su u Gorno-Altajsku već započeli izgradnju međunarodnog aerodroma.
Privatne klinike su počele da se pojavljuju najpre uz hotele i sanatorijume, a vremenom se tražnja onih koji mogu da plate pojavila i u regionalnim centrima. Služba spasilaca je počela da radi dopunski kao prevoz bolesnika iz udaljenih sela do regionalnih bolnica. Negde su to bili jednokratni nalozi, negde ugovori o pretplatničkom održavanju sa stanovnicima, a negde su se kịpili osiguravajuća društva.
Nivo obrazovanja je u početku logično opao. Bivši školski učitelji su radili sa pojedinačnim učenicima iz konkretnih predmeta, posvećujući ostatak vremena sopstvenim baštama. Postepeno je postalo jasnije kakve su stručnjake komunistička ekonomija potrebovala, i proces je krenuo; negde je ostao samo na nivou privatnih časova, u Gorno-Altajsku i Ulaganu otvorene su po jedna srednja škola, a uglavnom je učitelj okupljao mešovitu grupu uzrasta i držao intenzivni kurs od jednog ili dva predmeta tokom par meseci. Obrazovni teret je ostao smešan u poređenju sa sovjetskom prošlošću, pa su deca više bila uključena u gospodarstvo i prilično rano su pronalazila sebi punopravan izvor zarade. S druge strane, postalo je uobičajeno dobrovoljno učenje specifičnim oblastima znanja već u zrelijim godinama, kada je čovek tačno znao šta mu treba i bio spreman da za to plati.
Početkom devedesetih dešavali su se incidenti kada bi iz Rusije dolazile bande džipovima, oduzimajući automobile, kućne aparate i novac. Ova pitanja su se rešavala na različite načine. Moglo se nabaviti kontakt konkurentske grupe i navesti ih na bandu koja se vraća sa plenom. Moglo se organizovati naoružani otpor, s obzirom na to da na Altaju nije bilo nikakvih ograničenja za nošenje oružja. Moglo se davati obaveštenja ruskim policajcima. U Majmi, koja je logično više nego druge trpela napade, neko vreme je postojala privatna zaštitarska organizacija – osnovali su je bijski bando-članovi koje su konkurenti istisnuli sa tržnice kod železničke stanice. Postepeno se u kriminalnim krugovima Altajskog kraja formiralo mišljenje da je kod komunista bespravno ponašanje sramota. Tamo su išli na kulturni odmor, a ponekad i na arbitražni sud – komunističkoj svesti južnih suseda moglo se verovati.
U devedeset osamte, komunističkom (de facto anarho-kapitalistički poredak je tako i zadržao de jure svoje prvobitno ideologizovano ime) Altaju se pridružila Belokuriha. U RF je bio defolt, smena premijera, kašnjenja plata – a altajski investitori su ponudili dobre pare u čvrstoj valuti za državnu svojinu u otkupivoj Belokurihi. Početkom dvehiljaditih, RF je jednostrano izvršila demarkaciju granice, uspostavila punkte carinskog pregleda i drugu čudnu atributiku koju države tako vole. U 2014. Žirinovski je predlagao da se razmisli o tome da su Belokuriha i Severni Kazahstan, uporedo sa Novorosijom – iskonska ruska zemlja, ali ga je Zjugaov obustavio kako ne bi smeo da pokazuje zube komunistima, i uopšte, da kod naših, kaže, južnih suseda nije greh nešto naučiti, a ne upadati u njih sa svojim dobrovoljcima.
Godine 2006. bio je pokušaj da se zvanično registruje država Komunistička Republika Altaj — sa ciljem ulaska u UN, WTO, kao i pružanja ofšor usluga. Međutim, sledećeg dana cela ograda podnosioca zahteva bila je prekrivena komunističkim manifestom, i on je, odlučivši nakon zdravog razmišljanja da je i tako dovoljno dobro, nije pokušao da dokazuje komšijama da njegova ideja ne znači ni oporezivanje, ni druge u manifestu navedene odlike države, i ugasio je svoju inicijativu. Takva komunistička nefleksibilnost Altajaca značila je da nijedna međunarodna kompanija ne može držati svoju sedište na Altaju, budući obavezna da ima državnu registraciju, ali to nikako nije smetalo stvarnom operativnom radu.
Za putovanja širom sveta, stanovnici Altaja su u početku prvenstveno koristili ruske pasoše, koje su dobijali u ruskom Bijsku, ali nakon Gruzijskog rata 2008. godine, u modu je počelo da ulazi državljanstvo baltičkih zemalja i Izraela, a od 2010. godine Mongolija je uvela pojednostavljenu proceduru za stanovnike Altaja, čime je u potpunosti zadovoljila tržišnu potražnju.
Altaj je postao utočište za Edvarda Snoudena, ali to nije bila njegova najuspešnija ideja. Predstavnici NSA, ne krijući se naročito, sleteli su u Gorno-Altajsk i uhvatili begunog sistemskog administratora, nakon čega su otišli u RF, a zatim u Vašington. Altajci nisu sprečavali zadržavanje, ali su, prvo, u masovnom obimu počeli da odbijaju američke dolare, postepeno prelazeći na švajcarske franke kao gotovinu i na bitkoine za bezgotovinsko plaćanje, a drugo, 2014. godine pod Ongudajem je otvoren klub veterana — nešto poput baze slobodnih plaćenika iz celog sveta, i kada je 2017. ruska FSB pokušala da uhvati Arkadija Babčenka koji je pobegao na Altaj, njene službenike je očekivao prilično nemilosrdan doček. Ipak, prošlo je bez žrtava i međunarodnih skandala.
Godine 2020. Manifiesto Comunista se proširio na Kubi, ali to je već sasvim druga priča…
Naš helikopter, kreni napred, u komunama je stajalište!
