U osnovi komunističke ideologije leže iste one vrednosti pravde, jednakosti, odbacivanja ropstva i težnje ka saradnji među ljudima, kao i u osnovi libertarijanske ideologije. Zato nema ništa užasno u tome što je neko osetio te divne ideje.

Razlika između komunista i libertarijanaca je u tome što komunisti ne veruju u ljude. Oni smatraju da, kada su prepušteni sami sebi, ljudi neće moći da uspostave poretke koji ih vode ka prosperitetu, stoga komuniste treba da ih vode i u oružanoj borbi dovedu do pobede. S druge strane, plemeniti libertarijanci, ispunjeni čudnom iracionalnom uverenjem u korisnost spontanih poretaka koji se uspostavljaju tokom prirodne ljudske aktivnosti, govore da će tržište sve staviti na svoje mesto, da je agresivno nasilje dugoročno neisplativo i da institucije koje ga praktikuju izlaze iz upotrebe.

Komunisti mnogo govore o tome koliko je poželjna nacionalizacija sredstava proizvodnje, ali kada im pokažete nekog Sečina, odmah ispostavi se da ih takva nacionalizacija ne zadovoljava. Obično im je draža situacija u kojoj preduzećem upravljaju oni koji na njemu rade. I to je već normalna, razumljiva početna pozicija za miran dijalog o ekonomskoj efikasnosti različitih modela upravljanja preduzećima, o njihovoj kompatibilnosti i održivosti.

Komunisti mnogo govore o borbi protiv eksploatacije, a libertarijanci o tome da su porezi pljačka. Ništa nam ne sprečava u komunikaciji sa komunistima da izjavimo da su porezi eksploatacija. Time nećemo nimalo odstupiti od istine, već ćemo samo prevesti svoju tezu na im njima razumljiv jezik. Njihov ideal je bezklasno društvo. Naš ideal je bezdržavno društvo. Država je, iz perspektive komunista, instrument pomoću kojeg vladajući sloj ugnjetava ostale. Rekla bih da je to sličnost do stepena mešanja.

Zato ne treba se smejati komunistima, niti uopšte odmah odbacivati ceo kompleks njihovih ideja u celosti. Ima smisla diskutovati sa njima o dopuštenim sredstvima za postizanje cilja. Da li ljubav prema dodeljivanju pune moći harizmatičnom vođi doprinosi postizanju jednakosti? Može li navika oduzimanja imovine ljudima bez jasnih i jednoznačno tumačivih kriterijuma — zašto se to radi — dovesti do građanskog mira? Može li se dostići bezklasno društvo imenovanjem klase-hegemona? U kom trenutku korisna saradnja postaje štetna eksploatacija, i zar ne bi trebalo poveriti otkrivanje te granice samim eksploatisanima?

Dakle, to što je otac komunist je, u suštini, ne loše. To znači da uvek imate odličnu temu za razgovor. Vežbajte na njemu, to će vam koristiti u životu. Takođe, unutar porodice je komunizam u većini slučajeva zaista optimalni poredak, tako da je sa ocem komunistom verovatno sve prilično dobro u porodici. Ili je otac pogrešan komunist, u čemu takođe nema ništa čudno, svet je uopšte prepun pogrešnih komunista. Ti pogrešni komunisti stvaraju pogrešne komunističke režime, od Sovjetskog Saveza do Venecuzele, ali će jednog dana sigurno uspeti ako počnu da koriste ispravne metode. Pa, recimo, poštovanje ljudskog dostojanstva, prema imovini stečenoj poštenim radom, prema slobodi ugovora i mnogim drugim stvarima koje su svakom pravom komunistu drage srcu.