Slično pitanje mi je postavljeno još pre tri godine, i tada sam povodom toga napisala čitav esej „Zašto je Altaju uspelo“. Sada, bez preteranog mudrovanja, jednostavno ga objavljujem, sa minimalnim izmenama.

Zašto je Altaju uspelo

Gorno-Altajska autonomna oblast – mala, malo naseljena periferna teritorija Južne Sibira na granici sa Mongolijom. Nema železničkih pruga, industrija skoro i ne postoji, korisni minerali postoje, ali ih je skupo izvoziti zbog nedostatka infrastrukture, naseljena je pretežno stočarima koji su čisto formalno udruženi u kolhoze, ima značajan turistički potencijal koji socijalističko planirano privredno uređenje praktično ne koristi.

Leti 1990. godine u autonomnoj oblasti su počeli razgovori o suverenitetu, rukovodstvo je planiralo da zahteva povećanje statusa na autonomnu republiku, ali umesto toga su se prvo u Gorno-Altajsku i Majmi, nakon nekoliko dana u svim ostalim okružnim centrima, a zatim i svuda, počela pojavljivati obaveštenja. Vislila su na stubovima, na vratima prodavnica, pošte i štedionica, a nekada su se jednostavno lepila na kapije. Prvo štampano izdanje bilo je odštampano u štampariji regionalnog novina, a posle je išla samostalna radnja: negde na pisaćoj mašini, negde čak i rukom. Tekst je glasio sledeće:

Drugari!

Generalni sekretar CK KPSS, drug N.S. Hruščov, obećao je sovetskim građanima izgradnju komunizma do 1980. godine. Nažalost, uklonjen je sa funkcije od strane grupe partijskih funkcionera koji su, umesto izgradnje komunizma, radije izabrali razvoj socijalističkog uređenja. Ali zakone dijalektičkog materijalizma ne može se prevariti! I evo, deset godina nakon obećanog roka, Altaj je konačno izgradio komunizam.

Prema učenju Marks-Engels-Lenjin, država je instrument klasnog ugnjetavanja. Komunističko društvo je bezklasno, stoga je država na teritoriji Altaja od sada prirodno prestala da postoji.
Komunistička partija, koja je bila avangarda graditelja komunizma, nakon postizanja komunizma više se ne zadržava kao struktura izdvojena iz ostatka naroda. Zadatak komunističke partije je ispunjen!

thought

Osnovni princip komunizma je — od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama. Zbog toga stanovnici komunističkog Altaja od sada slobodno razmenjuju bilo kakvu robu i usluge, procenjujući ih isključivo u meri sopstvenih potreba. Količina uloženog rada, koja je bila socijalističko merilo vrednosti robe, sada se ne uzima u obzir. Pojmovi dodate vrednosti, cenovnih zona, centralnog planiranja i slično, od sada se smatraju zastarelim i imaju samo istorijsku vrednost.
Pošto u ostatku sveta još uvek postoje države koje koriste novac kao merilo vrednosti, stanovnici Altaja takođe mogu slobodno koristiti novac bilo kojih država u proračunima u skladu sa sopstvenim potrebama, uporedo sa bilo kojom drugom vrednošću.

U odnosima međusobnim, stanovnici Altaja se od sada vode samo dva principa: uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Prvi znači da u svojim postupcima stanovnici uzimaju u obzir interese komšija i drugih uključenih lica, potvrđujući svoje odluke ugovorima. Drugi znači da stanovnici uzimaju u obzir ne samo trenutne potrebe, već se brinu i o onome što će ostaviti svojim zahvalnim potomcima.

Svi konflikti se rešavaju među stanovnicima uključenim u konflikt mirnim putem, u skladu sa principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti. Takođe se mogu obratiti bilo kojim drugim licima ili organizacijama radi suđenja, obavezujući se da će izvršiti njihovu odluku.

Sva imovina koja je stanovnicima Altaja ostala iz vremena socijalističkog poretka, kako lična, tako i ona koja je pripadala državi, nastavlja da ostane pod upravom istih onih lica koja su njome upravala u socijalizmu. Mehanizmi zamene lica koja vrše upravljanje razvijaju stanovnici samostalno za svaki konkretan slučaj, polazeći od principa uzajamnog poštovanja i komunističke svesti.

U odnosima sa državljanima drugih država, stanovnici Altaja se vode istim principima kao i u međusobnim odnosima. Svaki čovek ima mogućnost da slobodno dođe na Altaj radi odmora, nastanjenja ili obavljanja određenih poslova. Sve dok poštuje naše principe, on je naš željeni gost.

Stanovnici Altaja smatraju ratove reliktom mračne prošlosti, stoga poštuju granice država i nemaju nameru da silom zauzimaju njihovu teritoriju. Izašavši iz granica Altaja, stanovnici Altaja ne vode se samo principima uzajamnog poštovanja i komunističke svesti, već ispunjavaju i druge zahteve država.

Stanovnici Altaja neće tolerisati pokušaje da se istorija okrene unazad, stoga će se suprotstaviti bilo kakvim pokušajima da se na teritoriji Altaja oživi klasno društvo i država. Oznaka klasnog društva je izdvajanje bilo kojih grupa u odnosu na koje važe drugačija pravila nego u odnosu na ostale. Oznake države su: prisilno oduzimanje vrednosti, prisiljavanje ljudi na rad, ograničavanje slobode delovanja i druge nasilne radnje, koje se sprovode na drugačiji način nego u svrhu nadoknade konkretne izračunate štete.

Jasno je da su izloženi principi značajno odstupali od tendencija poslednjih godina, a poznaoci Marksovih dela mogli bi mnoge uvedene definicije smatrati veoma upitnim. Ali, prvo, glavni, svi poznati komunistički principi, bili su u ovom manifestu jasno naznačeni. Drugo, svako ko je čitao naučnu fantastiku, bez problema je u izloženim principima prepoznao upravo svetlu komunističku budućnost, a ne bilo šta drugo. Ali najvažniji psihološki faktor je bio taj što je manifest objavljivao pobedu. Dok su u ostatku SSSR-a razmišljali o priznanju poraza u takmičenju sa kapitalizmom, a kao vizuelne prikaze izgradnje novog poretka čitali „Neznajka na Mesecu“, gde se pretpostavljalo da je čovek čoveku vuk, na Altaju je većini bilo sasvim jasno kakav su poredak uspostavili i kako se u njemu ponašati.

Svi funkcioneri narodne privrede, prema manifestu, u potpunosti su zadržali svoj položaj, samo su partijski radnici ostali potpuno van toga. Pokušaji da traže svoja prava dovodili su do toga da im se skretalo pažnja: „vi, kučke, ste smenili Hruščeva!“. I, iskreno rečeno, aktiv KPSS-a na teritoriji sa manje od dvestotisuća stanovnika nije bio toliko veliki. Uostalom, neki partijski radnici su otišli u Rusiju, i nikome nisu postavljane prepreke.

Sa strane Rusije napravljena je pauza, savezno rukovodstvo je našlo se u nedoumicu. Da se radilo o ratobornom nacionalizmu, sa potiskivanjem Rusa i drugim ekscesima, još uvek bi se moglo razmišljati o uvođenju trupa. Ali silom vraćati u socijalizam one koji su već prešli u novu fazu razvoja? To bi značilo slom cele ideologije. Držati takvo nešto u tajnosti bilo bi nemoguće, po SSSR-u je već odavno pobednički koračala glasnost. Završilo se tako što je u oktobru 1990. godine Gorbačov zvanično objavio: na teritoriji Gorno-Altajske autonomne oblasti započet je eksperiment prelaska na komunizam u okviru pojedinačnog regiona.

Već sledeće godine, kada je u SSSR-u sve počelo da se uzdrmava, a na Altaj su došli prvi strani investitori – nekoliko hotelskih lanaca i jedan agroindustrijski holding — počeo je masovni odlazak na Altaj sovjetskih kooperativaca, menjačalaca i drugih prilično imućnih građana, koji su otkrili da su ovde dobrodošli i oni, i njihov novac, i njihova inicijativa.

U početku su se na Altaju uglavnom koristile sovjetske rublje, a zatim su prešli prvenstveno na američki dolar i švajcarski franak. Niko nije smatrao potrebnim da vodi sopstvenu valutnu politiku.

Brojni asfaltirani putevi nisu stigli do potpunog zapuštenja tokom prelaznog perioda. Saobraćajne službe su se u početku oslanjale na male porudžbine za asfaltiranje puteva unutar sela ili popravku mostova preko planinskih rečica, ali su se postepeno pojavili veći investitori i porudžbina je bilo na pretek. Godine 1991. građevinski radnici su postavili punkt na ulazu iz Rusije i počeli da naplaćuju novac transportu koji ide u Mongoliju. To je bilo dovoljno da se Čujski trakt održava u zadovoljavajućem stanju. Postepeno je nastao dovoljan broj službi koje su sebi uzele na održavanje i ishranu različite delove puteva. Vremenom su mehanizmi naplate evoluirali ka većoj udobnosti korisnika – kao što je uobičajeno, u skladu sa principima komunističke svesti i međusobnog poštovanja. Takođe, koliko god to bilo čudno, potpuno odsustvo bilo kakvih organa zaduženih za postavljanje pravila saobraćaja i nadzor nad njihovim poštovanjem, nije posebno uticalo na broj udesa.

Mala avijacija je nastavila da leti između regionalnih centara, kao i za Bijsk i Barnol. U vreme kada je mala avijacija u Rusiji počela da propada, Japanci su u Gorno-Altajsku već započeli izgradnju međunarodnog aerodroma.

Privatne klinike su počele da se pojavljuju najpre uz hotele i sanatorijume, a vremenom se tražnja onih koji mogu da plate pojavila i u regionalnim centrima. Služba spasilaca je počela da radi dopunski kao prevoz bolesnika iz udaljenih sela do regionalnih bolnica. Negde su to bili jednokratni nalozi, negde ugovori o pretplatničkom održavanju sa stanovnicima, a negde su se kịpili osiguravajuća društva.

Nivo obrazovanja je u početku logično opao. Bivši školski učitelji su radili sa pojedinačnim učenicima iz konkretnih predmeta, posvećujući ostatak vremena sopstvenim baštama. Postepeno je postalo jasnije kakve su stručnjake komunistička ekonomija potrebovala, i proces je krenuo; negde je ostao samo na nivou privatnih časova, u Gorno-Altajsku i Ulaganu otvorene su po jedna srednja škola, a uglavnom je učitelj okupljao mešovitu grupu uzrasta i držao intenzivni kurs od jednog ili dva predmeta tokom par meseci. Obrazovni teret je ostao smešan u poređenju sa sovjetskom prošlošću, pa su deca više bila uključena u gospodarstvo i prilično rano su pronalazila sebi punopravan izvor zarade. S druge strane, postalo je uobičajeno dobrovoljno učenje specifičnim oblastima znanja već u zrelijim godinama, kada je čovek tačno znao šta mu treba i bio spreman da za to plati.

Početkom devedesetih dešavali su se incidenti kada bi iz Rusije dolazile bande džipovima, oduzimajući automobile, kućne aparate i novac. Ova pitanja su se rešavala na različite načine. Moglo se nabaviti kontakt konkurentske grupe i navesti ih na bandu koja se vraća sa plenom. Moglo se organizovati naoružani otpor, s obzirom na to da na Altaju nije bilo nikakvih ograničenja za nošenje oružja. Moglo se davati obaveštenja ruskim policajcima. U Majmi, koja je logično više nego druge trpela napade, neko vreme je postojala privatna zaštitarska organizacija – osnovali su je bijski bando-članovi koje su konkurenti istisnuli sa tržnice kod železničke stanice. Postepeno se u kriminalnim krugovima Altajskog kraja formiralo mišljenje da je kod komunista bespravno ponašanje sramota. Tamo su išli na kulturni odmor, a ponekad i na arbitražni sud – komunističkoj svesti južnih suseda moglo se verovati.

U devedeset osamte, komunističkom (de facto anarho-kapitalistički poredak je tako i zadržao de jure svoje prvobitno ideologizovano ime) Altaju se pridružila Belokuriha. U RF je bio defolt, smena premijera, kašnjenja plata – a altajski investitori su ponudili dobre pare u čvrstoj valuti za državnu svojinu u otkupivoj Belokurihi. Početkom dvehiljaditih, RF je jednostrano izvršila demarkaciju granice, uspostavila punkte carinskog pregleda i drugu čudnu atributiku koju države tako vole. U 2014. Žirinovski je predlagao da se razmisli o tome da su Belokuriha i Severni Kazahstan, uporedo sa Novorosijom – iskonska ruska zemlja, ali ga je Zjugaov obustavio kako ne bi smeo da pokazuje zube komunistima, i uopšte, da kod naših, kaže, južnih suseda nije greh nešto naučiti, a ne upadati u njih sa svojim dobrovoljcima.

Godine 2006. bio je pokušaj da se zvanično registruje država Komunistička Republika Altaj — sa ciljem ulaska u UN, WTO, kao i pružanja ofšor usluga. Međutim, sledećeg dana cela ograda podnosioca zahteva bila je prekrivena komunističkim manifestom, i on je, odlučivši nakon zdravog razmišljanja da je i tako dovoljno dobro, nije pokušao da dokazuje komšijama da njegova ideja ne znači ni oporezivanje, ni druge u manifestu navedene odlike države, i ugasio je svoju inicijativu. Takva komunistička nefleksibilnost Altajaca značila je da nijedna međunarodna kompanija ne može držati svoju sedište na Altaju, budući obavezna da ima državnu registraciju, ali to nikako nije smetalo stvarnom operativnom radu.

Za putovanja širom sveta, stanovnici Altaja su u početku prvenstveno koristili ruske pasoše, koje su dobijali u ruskom Bijsku, ali nakon Gruzijskog rata 2008. godine, u modu je počelo da ulazi državljanstvo baltičkih zemalja i Izraela, a od 2010. godine Mongolija je uvela pojednostavljenu proceduru za stanovnike Altaja, čime je u potpunosti zadovoljila tržišnu potražnju.

Altaj je postao utočište za Edvarda Snoudena, ali to nije bila njegova najuspešnija ideja. Predstavnici NSA, ne krijući se naročito, sleteli su u Gorno-Altajsk i uhvatili begunog sistemskog administratora, nakon čega su otišli u RF, a zatim u Vašington. Altajci nisu sprečavali zadržavanje, ali su, prvo, u masovnom obimu počeli da odbijaju američke dolare, postepeno prelazeći na švajcarske franke kao gotovinu i na bitkoine za bezgotovinsko plaćanje, a drugo, 2014. godine pod Ongudajem je otvoren klub veterana — nešto poput baze slobodnih plaćenika iz celog sveta, i kada je 2017. ruska FSB pokušala da uhvati Arkadija Babčenka koji je pobegao na Altaj, njene službenike je očekivao prilično nemilosrdan doček. Ipak, prošlo je bez žrtava i međunarodnih skandala.

Godine 2020. Manifiesto Comunista se proširio na Kubi, ali to je već sasvim druga priča…