Braća Strugacki su sovjetski fantastičari koji su, usled izobličenja svojstvenih planiranoj ekonomiji, objavljivani od strane sovjetske države u mnogo manjem tiražu nego što je postojala potražnja, pa su stoga prilikom prelaska na tržište tu odloženu potražnju počeli aktivno zadovoljavati, i moji roditelji su na polici imali kompletno sabrano dela. Mogu pretpostaviti da generacija današnjih pedesetogodišnjih poznaje ove knjige mnogo bolje nego oni kojima je sada dvadeset pet. I ja sam, od dečjih enciklopedija o istoriji, nekako odmah prešla na fantastiku, zatim na naučnu popularizaciju, a sabrano dela Strugackih su samo skupljala prašinu na roditeljskoj polici.

Zapravo, na ovaj post me je navelo Mihail Svetovljevo pominjanje u strimu o tome kako je kao dete čitao pisce bukvalno celim sabranim delima. Ja nisam toliko dosadna, i kod istih Strugackih sam na kraju u različito vreme pročitala tri knjige.

Prva je bila „Teško je biti bog“, povest o komunistu koji dospeva u srednji vek. Nije bilo moguće ne pročitati je, jer je postala kultna (memna), i želela sam da razumem poreklo svih tih priča o tome kako sivi zamenjuju crne, i zašto plemeniti don ne bi trebalo da vidi razloge da bilo šta ne uradi. Tada nije bilo masovne literature o ljudima koji dospevaju u druga vremena, pa su pisci koristili drugu planetu kao ambijent, ali sva problematika u potpunosti odgovara toj temi. Originalnost delu daje to što onom koji je dospeo nije uspelo apsolutno ništa u nametanju sopstvenih vrednosti srednjovekovnom društvu, i misija je završila neuspehom. Savremeni pisci proizvode optimističnije stvari, a ovde je uspelo napraviti bestseler bez srećnog kraja, poštujem.

Druga se ispostavila biti povest „Predmete grabljivce veka“, ovde hvala Aleksandru Rozovu koji je o njoj napisao interesantnu recenziju. Knjiga je o tome kako komunist dospeva u blagoludno kapitalističko društvo potrošnje, upada u sveti užas i počinje da pravi planove o tome šta se može uraditi sa tim nesrećnim izgubljenim ljudima koji žele srećno da žive i ne žele da u urednim redovima jurišaju na Mars. Pred komunistima je stala dilema: ili uvesti u zemlju jurišne kolone i goniti stanovništvo u gulag, ili započeti višegodišnju kampanju pranja mozga. Protagonista je humanije držao se druge strategije, smatrajući prvu propalom, i za to hvala.

Napokon, treća povest je „Daleka Duga“, koju sam pročitala sasvim nedavno na letnjikovcu, kada mi se otvorilo slobodno veče – knjiga iz onog istog zbornika dela jednostavno se našla pored fotelje. Povest govori o planetskoj katastrofi koja se dogodila zbog specifičnosti komunističkog sistema organizacije fundamentalnih istraživanja, kao i o tome da u planskoj ekonomiji nema cena, pa je stoga nemoguće izračunati ekonomsku isplativost. Ovo poslednje je ilustrovano bogatim materijalom. Iz metropole su dopremljeni deficitarni aparati, i naučnici koriste različite trikove kako bi uspeli da ih dobiju van reda, preko veza, ili jednostavno ukradu. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Za eksperimente je potrebna energija, i naučnici je crpe iz lokalnog energetskog sistema, jer je ona koja se dodeljuje po kuponima već potrošena. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Još jedan eksperiment završava se katastrofom (ne isključujem da je i ona izazvana time što je konkurentska laboratorija ukrala neki deficitarni kontroler direktno sa ispitnog stola, ali uzroci tragedije ostaju van okvira), i ispostavlja se da na planeti nisu predviđena sredstva za evakuaciju (kakva još bezbednosna pravila, komunizam je u toku). Za kraj, zadatak o tome koga tačno i koje tačno vrednosti spasavati prvenstveno, takođe se rešava potpuno voluntaristički, i to ne legitimnim organom upravljanja, već kapetanom jediničnog svemirskog broda, koji je sam odlučio ko će živeti, a ko umreti, kao da je brod njegovo privatno vlasništvo. I upravo takav pristup, kada je crveni direktor car i bog na svom preduzeću, pozicionira se kao najmoralnije opravdan. Tako su još u dalekim šezdesetim fantastičari već opisivali konture crvenog pojasa devedesetih godina.

Nekada sam morala da odgovorim na pitanje koje knjige vredi čitati. Savetovala sam da prvo obezbedite sebi okvir percepcije, a onda možete čitati bilo šta, i rezultat će vas neizostavno obradovati. Evo vam, molim, libertarijanskog čitanja komunističkih agitki. Pokušajte da čitate razno, to je zanimljivo. I da, Strugacki su stilski prosto čudesni, i odlično razumem prirodu njihove popularnosti. Ako budem imala više vremena – pročitaću još nešto kod njih.