Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.

Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.

Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?

Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.

Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.

Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.

A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.

Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.