Тег: Strugackiji

Prokleti grad

Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.

Puž na padini

Kao što sam i planirala, usput sam pročitala „Puža na litici“ Strugackih, za koju sam odavno obećala recenziju.

Biću banalna: knjiga je isključivo čudna i gotovo besmislena, otuda verovatno i toliko mnogo onih koji žele da u njoj pronađu duboke smislove. Radnja se daje na vikiju, neću je prepričavati.

Pokušavajući da razumem šta su autori imali na umu, iznela sam nekoliko pretpostavki, a zatim sam odlučila da ih proverim i pogledala sam transkript prezentacije Borisa Strugackog, održane 1987. godine, nedugo pre kompletnog izdanja knjige (pre toga je objavljivana delimično). Bila sam iznenađena. Stil knjige se toliko razlikuje od onoga što sam ranije čitala, da sam bila uverena: to je delo koje su napisali kasniji Strugacki negde u osamdesetim godinama prošlog veka, u pozadini opšte fascinacije mračnom literaturom. Ali ne, ispostavilo se da je ovo delo, iako napisano kasnije od svega što sam do tada kod njih čitala, ali ne mnogo kasnije, zapravo iste one šezdesete.

Uopšte gledano, knjiga me je malo podsetila na „Pukovniku niko ne piše“ Markesa: ista takva mlitava i beskorisna vrlopnanje u iščekivanju odavno obećanih stvari na koje heroj nema mogućnost da utiče. Naravno, poželjno je povući paralelu sa sovjetskom stvarnošću, gde je Uprava sovjetska birokratija, Šuma je sovjetski narod, glavni junak Perac je sovjetska inteligencija koja teži da bude bliža narodu, ali nije u stanju da ga razume, a glavni junak Kandid je ista ta sovjetska inteligencija, samo koja je, recimo, upala u izgnanstvo negde duboko u sibirske rudnike. Analogija bi ispala ni manje ni više uverljiva nego ona koju su zamislili autori, gde je Uprava sadašnjost, a Šuma – budućnost.

U prethodnim knjigama Strugackih koje su mi naišle na put, seksa praktično nije bilo, ako ne računamo potpuno nebitnu epizodu između dona Rumate i done Okane u „Teško je biti bog“. Ovde su se ipak otvorili znatno šire, ali nastavljaju da drže istu liniju kao i prilikom prikazivanja srednjovekovnog društva: seks je grubo, to je sitničarenje, čoveku ne priliči takva niskoća, on treba da bude sit samo duhovnom bliskošću. Upravo tako se dešava u delima Strugackih kod svih pozitivnih heroja: oni ostvaruju isključivo platonske odnose i svakako se ne razmnožavaju. Ne znam šta to više govori: o sovjetskim cenzorima ili o stavu samih Strugackih, ali detalj je sasvim karakterističan.

Pri tome mi se čini da su oni, u suštini, razumeli – sa tim njihovim stavom nešto nije bilo u redu – i prikazujući kao Budućnost jednopolno partenogenezno društvo, učinili ga podjednako odbojnim kao i direktnu građansku vulgarnost Sadašnjosti. Ne znam odakle su pokupili takve mizantropske ideje, jer bi njihov stariji kolega Ivan Efremov seksualno pitanje nimalo nije demonizovao (čitala sam kod njega samo Tais Atinsku, ali verujem da ni u fantastici nije odstupao od svoje ideologije po ovom pitanju). Za sada sam najbolju sliku svetle budućnosti sa zdravim odnosom prema seksu videla kod Aleksandra Rozova u Meganizijskom ciklusu.

Tjan, a može li još jedna recenzija za Grad, Puža i Piknik?

Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.

Pilmanov radijant

Ponedeljak počinje u subotu

O Strugackima je mnogo komentarisano, posebno na Fejsbuku, pa ću, po mogućnosti, napisati još o jednoj njihovoj knjizi koju sam uspela da pročitam od vremena prve recenzije. Reč je o kultnoj povesti za naučne radnike mlađeg uzrasta, „Ponedeljak počinje u subotu“.

U knjizi se koristi jednostavna alegorija magije kao nauke. To oživljava radnju, omogućava umetanje raznih folklorističkih elemenata, a istovremeno autorima daje mogućnost da bezbedno iznesu blagu kritiku sovjetskog sistema naučno-istraživačkih instituta. I nešto u toj kritici mi se učinilo prilično zanimljivim, pa čak i simptomatičnim.

Ko su u knjizi negativni likovi? To su gotovo isključivo oni čarobnjaci koji pokušavaju na neki način da uvedu dostignuća magije u narodnu privredu. Kod njih to ispada nakrivo, jer su svi oni beztalentni i cinični ljudi sa dlačavim ušima, koji pokušavaju da se nakače na jednu jedinu temu i beskrajno je iskorišćavaju, i tako dalje. A ko su pozitivni likovi? Oni koji istražuju duboka fundamentalna pitanja, poput veze prodirućih svojstava pogleda sa filološkim karakteristikama reči „beton“, dok se uvođenjem naprednih tehnika bušenja betona u proizvodnju kategorično ne žele da oskrnevuju. I u tome je sva suština sovjetske nauke, koja ne poznaje reč „startap“ i smatra da je nauka način zadovoljenja lične radoznalosti naučnika na račun države, što sam, ne znam čije je autorstva, od naučnika čula nebrojeno puta.

Usled toga nema ništa čudno u tome što u svetu „Ponedeljka“ magija u svakodnevnom životu običnih ljudi potpuno izostaje. To je ono čime se bave mudraci u istraživačkim institutima od slonovače. I kod kuće se mogu malo time baviti, ali obični građani od magije dobijaju isključivo štetu, usled nesrećnih slučajeva na ispitivanjima i prosto nemarnosti čarobnjaka.

Takođe, čarobnjaci ne podnose štampu. Naravno, ona pokušava da ljudima saopštava bilo kakvu korist koju magija donosi, i usled toga uglavnom ima posla sa oportunistima koji se infiltriraju, dok zanemaruje filološke karakteristike reči „beton“. Naravno, takva povratna informacija ne može a da ne uvredi pravog čarobnjaka.

A šta, će li pod Ankapom postojati samo primenjena magija? Zar uopšte neće biti fundamentalne? Naravno da će, i to kako. Želileri da zadovolje svoju ličnu radoznalost dobijaće grantove za zadovoljenje lične radoznalosti iz fondova osnovanih ljubiteljima tuđe radoznalosti, ili će je dobijati direktno. Tako je poštenije. Tako ima manje besmislenog birokratskog posla, koji svi samopoštovani čarobnjaci toliko ne vole. I tako će se manje mučiti sa depilacijom ušiju.

Ovaj post je osmišljen u subotu, a objavljen u ponedeljak, sve po kanonu.

Pozitivni heroj koji je došao da ukrade vredan aparat – stalni je leitmotiv kod Strugackih, o čemu sam već pomenula u recenziji na Daleku Radugu.

Predatorske stvari veka i njihova digitalna besmrtnost

Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.

Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.

Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.

Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?

Strugacki

Braća Strugacki su sovjetski fantastičari koji su, usled izobličenja svojstvenih planiranoj ekonomiji, objavljivani od strane sovjetske države u mnogo manjem tiražu nego što je postojala potražnja, pa su stoga prilikom prelaska na tržište tu odloženu potražnju počeli aktivno zadovoljavati, i moji roditelji su na polici imali kompletno sabrano dela. Mogu pretpostaviti da generacija današnjih pedesetogodišnjih poznaje ove knjige mnogo bolje nego oni kojima je sada dvadeset pet. I ja sam, od dečjih enciklopedija o istoriji, nekako odmah prešla na fantastiku, zatim na naučnu popularizaciju, a sabrano dela Strugackih su samo skupljala prašinu na roditeljskoj polici.

Zapravo, na ovaj post me je navelo Mihail Svetovljevo pominjanje u strimu o tome kako je kao dete čitao pisce bukvalno celim sabranim delima. Ja nisam toliko dosadna, i kod istih Strugackih sam na kraju u različito vreme pročitala tri knjige.

Prva je bila „Teško je biti bog“, povest o komunistu koji dospeva u srednji vek. Nije bilo moguće ne pročitati je, jer je postala kultna (memna), i želela sam da razumem poreklo svih tih priča o tome kako sivi zamenjuju crne, i zašto plemeniti don ne bi trebalo da vidi razloge da bilo šta ne uradi. Tada nije bilo masovne literature o ljudima koji dospevaju u druga vremena, pa su pisci koristili drugu planetu kao ambijent, ali sva problematika u potpunosti odgovara toj temi. Originalnost delu daje to što onom koji je dospeo nije uspelo apsolutno ništa u nametanju sopstvenih vrednosti srednjovekovnom društvu, i misija je završila neuspehom. Savremeni pisci proizvode optimističnije stvari, a ovde je uspelo napraviti bestseler bez srećnog kraja, poštujem.

Druga se ispostavila biti povest „Predmete grabljivce veka“, ovde hvala Aleksandru Rozovu koji je o njoj napisao interesantnu recenziju. Knjiga je o tome kako komunist dospeva u blagoludno kapitalističko društvo potrošnje, upada u sveti užas i počinje da pravi planove o tome šta se može uraditi sa tim nesrećnim izgubljenim ljudima koji žele srećno da žive i ne žele da u urednim redovima jurišaju na Mars. Pred komunistima je stala dilema: ili uvesti u zemlju jurišne kolone i goniti stanovništvo u gulag, ili započeti višegodišnju kampanju pranja mozga. Protagonista je humanije držao se druge strategije, smatrajući prvu propalom, i za to hvala.

Napokon, treća povest je „Daleka Duga“, koju sam pročitala sasvim nedavno na letnjikovcu, kada mi se otvorilo slobodno veče – knjiga iz onog istog zbornika dela jednostavno se našla pored fotelje. Povest govori o planetskoj katastrofi koja se dogodila zbog specifičnosti komunističkog sistema organizacije fundamentalnih istraživanja, kao i o tome da u planskoj ekonomiji nema cena, pa je stoga nemoguće izračunati ekonomsku isplativost. Ovo poslednje je ilustrovano bogatim materijalom. Iz metropole su dopremljeni deficitarni aparati, i naučnici koriste različite trikove kako bi uspeli da ih dobiju van reda, preko veza, ili jednostavno ukradu. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Za eksperimente je potrebna energija, i naučnici je crpe iz lokalnog energetskog sistema, jer je ona koja se dodeljuje po kuponima već potrošena. Opcije „kupiti“ nesrećnici jednostavno nema. Još jedan eksperiment završava se katastrofom (ne isključujem da je i ona izazvana time što je konkurentska laboratorija ukrala neki deficitarni kontroler direktno sa ispitnog stola, ali uzroci tragedije ostaju van okvira), i ispostavlja se da na planeti nisu predviđena sredstva za evakuaciju (kakva još bezbednosna pravila, komunizam je u toku). Za kraj, zadatak o tome koga tačno i koje tačno vrednosti spasavati prvenstveno, takođe se rešava potpuno voluntaristički, i to ne legitimnim organom upravljanja, već kapetanom jediničnog svemirskog broda, koji je sam odlučio ko će živeti, a ko umreti, kao da je brod njegovo privatno vlasništvo. I upravo takav pristup, kada je crveni direktor car i bog na svom preduzeću, pozicionira se kao najmoralnije opravdan. Tako su još u dalekim šezdesetim fantastičari već opisivali konture crvenog pojasa devedesetih godina.

Nekada sam morala da odgovorim na pitanje koje knjige vredi čitati. Savetovala sam da prvo obezbedite sebi okvir percepcije, a onda možete čitati bilo šta, i rezultat će vas neizostavno obradovati. Evo vam, molim, libertarijanskog čitanja komunističkih agitki. Pokušajte da čitate razno, to je zanimljivo. I da, Strugacki su stilski prosto čudesni, i odlično razumem prirodu njihove popularnosti. Ako budem imala više vremena – pročitaću još nešto kod njih.

ovo je to izdanje