Davno mi su naručene i plaćene recenzije za tri knjige Strugackih. Piknik sam razmotrila u aprilu, Puža u maju, a do Grada sam stigla tek u avgustu. Tradicionalno ne nameravam da prepričavam zaplet, možete pogledati vikipediciju, a bolje pročitajte samu knjigu.

Jasno je da mnogima nakon čitanja dolazi želja da odmah počnu da istražuju fiziku opisanog čudnog mesta. Ovde je prostor urolan u cevčicu, ovde su napravljeni nabori, ovde je nabijena jaka trava, a ovde peče. Ali ako posmatrati knjigu na tom nivou, to više nisu Strugacki, već Pelevin.

Knjiga je pisana „za fioku“, pa se ne može žaliti na to da je sadržaj plod kompromisa sa sovjetskom cenzurom – nije se ni pokušavalo da se objavi dok je cenzura postojala. Boris Strugacki je tvrdio da je to njihova omiljena knjiga, a njen glavni junak, shodno tome, omiljeni junak. Međutim, meni su kod Strugackih iz nekog razloga junaci manje zanimljivi, mnogo je zanimljivije pogledati šta je tu sa društvom.

A društvo je tamo sasvim moderno, ne bi se reklo da je opisano 1972. godine. Globalizam, sa jedinstvenim jezikom i sudarom atomiziranih predstavnika različitih kultura. Trijumf jednakosti i inkluzivnosti (ali pri svojoj inkluzivnosti, žene u Gradu, kao i svuda kod Strugackih, potpuno su pljosnati likovi koji nose isključivo dekorativnu funkciju – osim, možda, potpuno epizodične gospođice Matilde Gusakove – ona nije pljosnata, ali je takođe više dekorativna). Konstantne iznenadne nedaće – čas globalno zagrevanje, čas gašenje sunca, čas kovid, čas pretvaranje vode u žuč, čas BLM, čas najezu pavijana. Reakcija ljudi i reakcija vlasti na ove nedaće.

I, znate, imam nekakav osećaj da su Strugacki uvereni: sa čovečanstvom ne može drugačije. Neophodno ga je uvesti u stanje veštačkog stresa i deficita, jer se bez toga deo ljudi pretvara u doktore Opire, a deo počinje da priređuje neke zagonetne „site bune“. Site bunama Strugacki vole da plaše. Navodno, kada je čovek stomacom zadovoljan, ne brine ga previše dalji samorazvoj, i on se udružuje sa drugima sličnima radi samouništenja (Fight Club je verovatno takođe bio inspirisan Strugackima).

Meni je, za razliku od Strugackih, bila sreća da živim u relativno sitim vremenima, i videla sam site bune ne u teoriji, već u praksi. Pristojno obučeni, vaspitani ljudi izlaze da dobiju batina po glavi, a zatim uzdišu da ovde, čini se, neće uspeti da osvoje politička prava, i emigriraju u mirnu Crnu Goru, po kojoj je direktno skrajen grad iz „Plitkih stvari veka“ (samo što sam jutros vraćena s puta, to je bilo jako). Ukratko, site bune su prilično ohrabrujuće, na veoma kratak rok, a zatim, naravno, sledi ambis frustracije. Strugacki su očigledno zamišljali nešto mnogo odvratnije.

Pretpostavlja se da se svim tim beskrajnim eksperimentima nad ljudima kova neki novi čovek, koji je jedini sposoban da izgradi novi svet. Međutim, na primeru glavnog junaka novele vidimo da je jedino u čemu eksperiment uspeva – to što čoveku izbija tlo iz-pod nogu, ruši sve ideološke oslonce i na kraju ga dovodi do samoubistva, umesto izgradnje bilo čega. Iako, naravno, postoji nada da će Voronin nakon povratka u Lenjingrad 1951. godine početi da piše zanimljivu naučnu fantastiku i postati idol cele sovjetske inteligencije.