Тег: recenzija

Libertarijanska teorija rata, recenzija

@SperryUNIVAC

Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.

Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.

Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.

Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.

Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.

I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.

Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.

I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.

Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.

A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.

Libertarijanska teorija rata, istkana od protivrečnosti

Poštovani Aleks Rozov, levi anarhista i autor ciklusa transutopija, upoznao se sa mojom „Libertarianskom teorijom rata“ i podelio utiske na svom kanalu. Morala sam da dodam reč „levi“ uz njegovo predstavljanje kako bi čitaocu bilo jasnije odakle dolazi takvo čudno shvatanje ankappa:

Ankap društvo je zasnovano na principu nenapadanja. Svaki član društva priznaje postojeću raspodelu vlasništva i obećava da neće silom zapleniti ono što je priznato kao tuđe.

Za levu stranu je prilično karakteristično da ne govori o načinima sticanja vlasništva, već o raspodeli vlasništva, ne o metodama (razmena), već o rezultatima (nejednakost) i tako dalje. Uostalom, greh je da se bunim protiv tužnje ka takvim holističkim konstrukcijama, s obzirom na to da i sama u svojoj knjizi operišem pojmom kolektivnih apstraktnih subjekata, tj. duhova.

Rat za resurse posmatram u okviru svoje klasifikacije kao jedan od tri razloga za rat, i posebno napominjem da je za libertarijance takva vrsta rata marginalna: iako silovito pribavljanje resursa može biti pravovano (u slučaju restitucije), ono je obično previše skupo da bi imalo smisla. Aleks pak tumači tekst kao da je on ceo o zapleni resursa, a sve ostalo su, očigledno, nebitne lirske digresije, neki tamo rat za slobodu, o čemu uopšte pričate. Ne znam da li je sav patos knjige potpuno prošao pored njega, ili je ovaj deo razmišljanja za njega previše banalan i zato ne zahteva posebnu analizu, ili je Aleksu jednostavno nekarakteristično da govori o etici tamo gde se ona ne meri ekonomijom. U izvesnoj meri, epigraf knjige upravo predstavlja moju polemiku sa takvim čisto ekonomskim pristupom konfliktima.

Dočitavši do odeljka 2.3.3 (nadam se da je kasnije napredovao dalje), Aleks je tamo video logički zastoj: rat je skup, može se javiti iskušenje da se silom uzimaju resursi od nedužnih, a to je bezvladje, i tu se završava vaš ankap. Na tome, zapravo, završava i njegova analiza knjige.

U međuvremenu, u tekstu se izričito navodi da čak i ako su takve zaplene praćene obećanjima o obeštećenju, on kome su resursi zaplenjeni i dalje ima puno pravo da se tome odupre svim sredstvima, uključujući i letalne. Drugim rečima, on to može smatrati početkom rata protiv njega, gde je on strana koja se brani, i sa njim, dođavola, ne možete raspravljati jer je u pravu, zato se potrudite da čak i tokom rata ostanete u okvirima dobrovoljnih sporazuma sa trećim licima i ne stvarate sebi nove neprijatelje. Možda je trebalo da artikulišem ovaj momenat nešto jasnije. Možda je Aleks jednostavno tražio na šta bi se zakačio. Ako smatrate da tekst treba korigovati, predložite varijante.

Tjan, a može li još jedna recenzija za Grad, Puža i Piknik?

Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.

Pilmanov radijant

Ponedeljak počinje u subotu

O Strugackima je mnogo komentarisano, posebno na Fejsbuku, pa ću, po mogućnosti, napisati još o jednoj njihovoj knjizi koju sam uspela da pročitam od vremena prve recenzije. Reč je o kultnoj povesti za naučne radnike mlađeg uzrasta, „Ponedeljak počinje u subotu“.

U knjizi se koristi jednostavna alegorija magije kao nauke. To oživljava radnju, omogućava umetanje raznih folklorističkih elemenata, a istovremeno autorima daje mogućnost da bezbedno iznesu blagu kritiku sovjetskog sistema naučno-istraživačkih instituta. I nešto u toj kritici mi se učinilo prilično zanimljivim, pa čak i simptomatičnim.

Ko su u knjizi negativni likovi? To su gotovo isključivo oni čarobnjaci koji pokušavaju na neki način da uvedu dostignuća magije u narodnu privredu. Kod njih to ispada nakrivo, jer su svi oni beztalentni i cinični ljudi sa dlačavim ušima, koji pokušavaju da se nakače na jednu jedinu temu i beskrajno je iskorišćavaju, i tako dalje. A ko su pozitivni likovi? Oni koji istražuju duboka fundamentalna pitanja, poput veze prodirućih svojstava pogleda sa filološkim karakteristikama reči „beton“, dok se uvođenjem naprednih tehnika bušenja betona u proizvodnju kategorično ne žele da oskrnevuju. I u tome je sva suština sovjetske nauke, koja ne poznaje reč „startap“ i smatra da je nauka način zadovoljenja lične radoznalosti naučnika na račun države, što sam, ne znam čije je autorstva, od naučnika čula nebrojeno puta.

Usled toga nema ništa čudno u tome što u svetu „Ponedeljka“ magija u svakodnevnom životu običnih ljudi potpuno izostaje. To je ono čime se bave mudraci u istraživačkim institutima od slonovače. I kod kuće se mogu malo time baviti, ali obični građani od magije dobijaju isključivo štetu, usled nesrećnih slučajeva na ispitivanjima i prosto nemarnosti čarobnjaka.

Takođe, čarobnjaci ne podnose štampu. Naravno, ona pokušava da ljudima saopštava bilo kakvu korist koju magija donosi, i usled toga uglavnom ima posla sa oportunistima koji se infiltriraju, dok zanemaruje filološke karakteristike reči „beton“. Naravno, takva povratna informacija ne može a da ne uvredi pravog čarobnjaka.

A šta, će li pod Ankapom postojati samo primenjena magija? Zar uopšte neće biti fundamentalne? Naravno da će, i to kako. Želileri da zadovolje svoju ličnu radoznalost dobijaće grantove za zadovoljenje lične radoznalosti iz fondova osnovanih ljubiteljima tuđe radoznalosti, ili će je dobijati direktno. Tako je poštenije. Tako ima manje besmislenog birokratskog posla, koji svi samopoštovani čarobnjaci toliko ne vole. I tako će se manje mučiti sa depilacijom ušiju.

Ovaj post je osmišljen u subotu, a objavljen u ponedeljak, sve po kanonu.

Pozitivni heroj koji je došao da ukrade vredan aparat – stalni je leitmotiv kod Strugackih, o čemu sam već pomenula u recenziji na Daleku Radugu.

Pad crnog jastreba

Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.

Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.

Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:

Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.

Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.

Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.

Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.

Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.

Najbolja scena filma

Nisu uzalud tražili da se reklamira

Odslušala strim kod Junemana, koji je nedavno najavila. Utisci o govornicima:

  • Vatoadmin. Najživahniji od svih četvorice, pa meni je kao humanist njegove priče, naravno, bliže i jasnije. Smatra da će svet izaći iz krize obnovljen, odbacivši neke današnje neefikasne prakse.
  • Baženov. Najviše intelektualno nadmen ekonomista među četvoricom sagovornika, zbog čega se doživljava pomalo snobovski. Smatra da se ništa posebno neće promeniti, oporavićemo se i nastaviti dalje.
  • Zubov. Vlasnik najgoreg kanala komunikacije, zbog čega nije bilo moguće razlučiti sve što je iznosio. Budući ne toliko ekonomista koliko finansista, on je skeptičan u pogledu postkrizne budućnosti, jer će masovne državne intervencije, naravno, značajno pogoršati strukturu svetske ekonomije.
  • Juneman. Najmanje ekonomista među prikupljenima, ali je vodio razgovor sasvim pametno i strukturirano. Smatra da bi pandemija trebalo da se odrazi na naše društvene prakse u dugoročnoj perspektivi, i da će to, očigledno, postati njen glavni posledica.

    • Značajan i najmanje zanimljiv deo diskusije bio je posvećen analizi trenutnih mera podrške građanima koje se sprovode u različitim zemljama. Tamo su samo banalnosti koje su već hiljadu puta prerađene na drugim mestima. Pa, osim što nisu sišli toliko nisko da počnu da analiziraju nesrećne pečenége.

    Neka su im pečenegi, ali takođe nije nijednom rečeno „bitcoin“, a to po mom mišljenju govori o previše uskom pogledu na situaciju. Bitcoin je nastao kao reakcija na pumpanje ekonomije fiat novcem 2008. godine, i od tada je značajno razvio i ojačao. Sada tadašnje pumpanje izgleda kao igra u peskovniku, i bilo bi mi zaista zanimljivo čuti ekonomsku analizu toga kako će na svetsku ekonomiju uticati koegzistencija štamparije koja pravi „brrrr“ i deflacionog novca spremnog za upotrebu. Ako ekonomisti smatraju da će taj uticaj biti zanemarljiv, ponovo bih volela da razumem zašto.

    O perspektivama toga da neki režimi možda jednostavno ne prežive krizu, rečeno je na samom kraju i ukratko, ali ih ovde možemo razumeti: neka o takvim temama diskutuju političari.

    Ne gledam baš često nikakve strimove, ali konkretno ovaj mi se ne čini kao izgubljeno vreme, materijal je išao gusto i imao je solidan kvalitet prezentacije.

Teorija slobodnog društva

Pročitala sam esej „Teorija slobodnog društva“ koji je nedavno objavio Vitalij Tizunj. Raduje me što je za relativno malu količinu – svega 80 hiljada znakova – tekst veoma sadržajan.

Prvi deo Vitalij posvećuje kritici države, gde pokazuje nespojivost ovog instituta sa potrebama pojedinca, u kom god obliku se ta država pojavljivala.

U drugom delu su ukratko opisani principi uređenja slobodnog bezdržavnog društva. Posebno mi se dopao svojom jasnoćom odeljak u kojem se objašnjava međusobna povezanost subjekata – tamo postoji prilično originalna argumentacija, koja se sreće dosta retko – o tome kako su mnoge navodno slabe tačke ankapap povezani sa posmatranjem pojedinačne transakcije u vakuumu, dok u stvarnosti postoji čitava mreža ugovornih interakcija. Šteta je što u odeljku o institutu reputacije nije dotačena činjenica cene primene reputacionih sankcija. Agitacija je agitacija, ali je korisno raditi i analizu potencijalno slabih tačaka ankapapa, inače nakon čitanja teksta nastaje nedoumica: zašto bi takav divan društveni poredak, koji je potpuno prirodan, nikome nigde ne smeta i koji ume da se sam održava, ipak još uvek nigde nije dominantan.

U trećem delu se objašnjava koji će faktori doprineti stabilnosti ankapapa i sprečiti povratak države, bilo putem tržišnih mehanizama ili putem vojnog zauzimanja. Odeljak o doktrini odvraćanja očigledno je pod jakim uticajem bitarh ideja, a kod mene ste već čitali nešto slično.

U četvrtom delu su opisane osnovne strategije za postizanje ankapapa, i ovde se takođe mnogo toga poklapa sa videima Libertarian Band.

U celini, rad je veoma kvalitetan i rado ga preporučujem onima koji žele da steknu prilično jasnu predstavu o ankapapu u veoma kratkom vremenu.

Preuzeti u epub fb2 mobi pdf

Od diktature do demokratije. Pregled.

Po narudžbini Čajnog Kluba

Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.

Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.

Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.

Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.

S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.

Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.

Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.

Put ka ropstvu. Pregled

Po narudžbi Čajnog kluba

O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.

„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.

Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.

Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.

U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.

Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.

Čajni klub kao društveni pokret

Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?

Anonimni čajnik (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00119809btc)

Kao što sam i navela prilikom analize statuta LPR, sami po sebi složeni višestranice statuti su prilično neprirodni za kompaktnu mladu organizaciju i praktično beskorisni u odsustvu spoljnog enforcer-a koji bi, zasnovano na tekstu statuta, mogao donositi odluke o određenim konfliktima unutar organizacije. Ako neka grupa ljudi unutar organizacije sistematski krši statut, njihovi protivnici će imati samo jedan jadni alat – da objave isključenje te grupe. Međutim, potpuno je nejasno zašto bi odluka o isključenju odjednom trebalo da je izvrše isključeni. Oni imaju mogućnost da nastave svoju delatnost, nazivajući sebe članovima organizacije, sve dok nastali raskol ne postane toliko neprihvatljiv za većinu aktivista da oni sami pobegnu odande u potrazi za zdravijim okruženjem.

Na taj način, sadržaj statuta se može ozbiljno analizirati samo polazeći od fantastičnog pretpostavke da će se svi članovi organizacije u bilo kojim okolnostima u svojim postupcima voditi upravo njime. U međuvremenu, organizacije se često potresaju većim ili manjim skandalima, i svaki takav skandal obično donosi u rukovodstvo organizacije jače aparatičare, odсеjavajući one kojima je važnije održavanje forme delatnosti radi koje je organizacija i stvorena, nego sam sadržaj.

Takođe treba uzeti u obzir da je statut praktično nemoguće smisleno korigovati demokratskim metodama. Svi Hajekovi argumenti o nemogućnosti kreiranja usklađenih planova koji uzimaju u obzir interese različitih grupa demokratskim metodama, potpuno su primenljivi i na unose izmena u regulativne dokumente, bilo da su to statuti, konstitucije, budžeti i tako dalje – a da ne govorimo o kreiranju od nule. Pre ili kasnije se uvek postavlja pitanje o tome da se sastavljanje dokumenta poveri ekspertima, a zatim da se glasa za konačni tekst. Na taj način, izvorni tekst bilo kog statuta može biti uspešan u meri talenta eksperta koji ga je sastavio, a dalji demokratski mehanizmi korigovanja statuta su jednostavno besmisleni, i nije važno da li su oni zapisani u izvornom statutu ili ne.

Nemojte misliti da pokušavam da izbegnem zadato pitanje: vaš statut sam savladala. Vidi se da ste se trudili da kreirate svoju LPR sa „blackjackom i kurvama“, odnosno da ste polazili od statuta libertarijanske partije i pokušavali da definišete mehanizme interakcije unutar pokreta koji bi bolje odgovarali libertarijanskim principima.

Prema vašem statutu, pokret predstavlja skup regionalnih odeljenja, čiji se rad koordinira izabranim rukovodećim odborima unutar odeljenja (kao u LPR) i međuregionalnim savetom koji se sastoji od predsednika rukovodećih odbora na međuregionalnom nivou (za razliku od LPR, gde je za to odgovoran organ izabran na kongresu). Takođe, odvojili ste samo rukovođenje odeljenjem od evidencijsko-kontrolnih funkcija, dok u LPR evidencijsko-kontrolni organ postoji više radi forme, a evidenciju članova partije vodi rukovodilac odeljenja. Kako ovo razdvajanje funkcioniše kod vas u praksi – nemam pojma, ali odvajanje generalnog direktora od direktora ljudskih resursa za veliku organizaciju deluje opravdano, a za malu suvišno. Takođe, kod vas je implementirana „liquid democracy“ umesto predstavničke demokratije kada je reč o velikom međuregionalnom skupu. Ne znam da li takvo postoji u drugim ruskim organizacijama i kako funkcioniše, ali generalno je odnos prema takvom mehanizmu u svetu prilično naklonjen.

Takođe vam se posvećuje veoma mnogo pažnje rad arbitraže – jasno se oseća negativno iskustvo izvučeno iz LPR-a (lice za donošenje odluka). Niste odlučili da uvedete čisti arbitražni sud, već ste odabrali kompromisni model sa savetom mudrih arbitara, kojima se pridružuju predstavnici sukobljenih strana. Nije teško pogoditi da će, ako arbitri budu pristrasni, arbitraža postati fars, a mehanizam nepriznavanja jurisdikcije očigledno pristrasne arbitraže statut ne predviđa. Tako da je i ovaj šema potencijalno ranjiva pred aparatskim intrigama, kao i bilo koji drugi model sa stalnim organom sudstva.

Šta bih ja predložila?

Da ste čisto libertarijanska organizacija, predložila bih vam da potpuno izbacite statut i da se vodite isključivo libertarijanskim principima: slobodom udruživanja, slobodom ugovora, slobodom izbora arbitra i tako dalje. Ali vi težite da privučete i klaslibove, tako da je bolje imati okvirne dokumente, ali bi bilo bolje da se odeljenjima da pravo da donose sopstvene statute i radna pravila, i da se odustane od stroge teritorijalne podele (jednostavno se grupa učesnika pokreta udružila radi zajedničkog rada, napravila sopstvenu blagajnu, raznu korisnu opremu, i rešava zajedničke zadatke dok se ne raspadne). Strogo definisanje ima smisla samo za red rešavanja konflikata, i bilo bi sjajno ako bi to ipak ispalo nešto poput: nakon zvaničnog podnošenja optužbe, strane moraju mirnim putem da reše svoj konflikt u određenom roku uz zvaničnu naknadnu obaveštenje o završetku konflikta; ako mirnim putem nije uspelo, imaju pravo da se obrate bilo kome ko želi da nastupi kao arbitra i u određenom roku da izaberu određeni broj od tih voljnih; ako izbor nije uspeo, konflikt se priznaje zamrznutim i strane gube pravo da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka koje direktno utiču na interese jedne druge; nakon donošenja odluke od strane arbitra, strane dobrovoljno izvršavaju tu odluku ili napuštaju pokret. Ukratko, nešto slično tome, detalji mogu varirati.

I, zapravo, to je sve. Dobićete evolucionarni sistem ujedinjen ciljevima, principima i mehanizmom rešavanja konflikata – ali bez prisiljavanja na ono za šta ljudi nisu spremni. Gde biste mogli bolje od toga?