@SperryUNIVAC

Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.

Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.

Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.

Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.

Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.

I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.

Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.

I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.

Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.

A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.