Тег: Somali

Policijska brutalnost i pogromi tokom Ankapija

U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.

Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“

Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.

Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).

A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.

Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.

A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.

Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.

Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.

Pad crnog jastreba

Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.

Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.

Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:

Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.

Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.

Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.

Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.

Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.

Najbolja scena filma

Čime je ankapistička utopija bolja od socijalističke?

Istražujući libertarijanstvo, nikada nisam razumeo čemu je idealni model društvenog uređenja „ancap“ bolji od nekih socijalističkih utopija iz 18-19. veka.

U utopijama su hipotetski ljudi sa drugačijim moralom — slobodni, jednaki, srećni, uvek spremni da pomognu jedni drugima. Za istinite se uzimaju niz očigledno fantastičnih uslova u modernim realnostima, a jasne programa prelaska u takvo divno društvo nema.

Kod vas je otprilike isto, ali postoji eksploatacija, ekonomska zavisnost i ostalo. Za istinite su prihvaćene niz prilično upitnih pretpostavki — o NAP-u, o tome da će iz slobodne konkurencije likova sa pištoljima izaći nešto slično sitoj potrošačkoj kulturi, o neophodnosti uveriti ljude u nepostojanje „kolektivnih subjekata“.

Programa prelaska u „bolji“ društveni poredak nema (podsećam da su karikaturalna masovna kulturna predstavljanja o levima kao o ljubiteljima masovnih pucnina proistekla,
prvo iz propagande ere Hladnog rata, a drugo iz prakse izgradnje industrijskog društva u Rusiji).

Zašto preferirati nehumane ancap fantazije u odnosu na humane utopijske fantazije ljudi iz 18-19. veka?

Vasily Vasilyev

Uf. Pa, hajde da pokušam da odgovorim.

Zašto odabrati baš utopiju anarhokapitalizma? Ona za realizaciju ne zahteva pojavu nekog posebnog humanog novog čoveka, spremna je da radi sa bilo kakvom početnom situacijom, brzo i garantovano čini život ljudi bogatijim i blagostojnijim nego što je bio na početku. I, što je veoma važno, to je lako proverljivo u praksi.

Pretpostavimo da imamo Somaliju. Zemlju razorenu socijalističkom diktaturom i brojnim ratovima. Država se ukida. Ljudi počinju da organizuju svoj život samostalno. Imaju veoma kratak horizont planiranja, tako da su potpuno spremni da dobiju resurse od komšija putem direktnog nasilja. To znači da moraju trošiti velike resurse na samoodbranu. Kvartovi se pune kontrolnim punktovima, a kretanje je neophodno uz konvoje. Došao je Hobbes i poslovno šeta. Dakle, šta je ovde kod vas? Rat svih protiv svih? Bravo, momci. A ko je to ovde kod nas ko ne ratuje? Hajde, dođavola, odmah u rat!

Dobro, poslednja ratna konzerva mesa će uskoro biti iscrpljena, nešto se mora jesti, ali ni od komšija nema šta ozbiljno uzeti. Pre ili kasnije moraćemo da se raširiamo u uglove i skrenemo deo ljudi sa uzbudljivog procesa pucanja u bližnje iz zasede na vođenje dosadnog i banalnog domaćinstva. I eto, neko već pase stoku, neko uzgaja povrće, neko drži benzinsku pumpu, neko održava mobilnu mrežu i internet, a neko se bavi piratstvom. Različitost početnih uslova (jedni imaju more pored sebe, drugi savanu) dovodi do podele rada. Podela rada donosi trgovinu. Trgovina donosi mir. Mir donosi povećanje horizonta planiranja. Elegantni plodovi taktičkog razmišljanja odlaze u prošlost. Jučerašnji hrabri ratnik danas vozi turiste na safari, jer je to profitabilnije nego organizovati safari nad turistima. Jučerašnji pirat danas mirno peca i vozi ronioce, jer je dosta, dovoljno se ratovao. A njegove piratske priče mu donose plus na harizmu i velikodušne bakšiše. Hobbes tiho plače na plaži: njegov omiljeni Leviatan nikada nije izašao iz mora zbog nedostatka potražnje.

Šta može da spreči ovaj raznobojni scenario? Prvo, postupci komšija koji uporno žele da instaliraju državu na ovoj teritoriji. Za sada se društvo opire takvim pokušajima, ali se na to troše snage, i put ka ankapu se ispostavlja trnovitijim. Drugo, davne i uzvišene tradicije preraspodela. Malo se uzdigneš – moraš da podeliš sa saborcima iz klana. Oni su ti pokrivali leđa u ratu, a i uopšte nema šta da se ističeš. Vremenom će ova tradicija izrasti u osiguravajuća društva i razne fondove uzajamne pomoći koji deluju na dobrovoljnoj osnovi, ali u početku, prosto zbog siromaštva, takva preraspodela će značajno kočiti razvoj institucije privatnog vlasništva.

Ankap će se uspostaviti tim lakše što je teže voditi prirodno gospodarstvo na teritoriji oslobođenoj od države. Ako su svi resursi za preživljavanje tu pored vas, zašto trgovati sa komšijama? Od komšija treba pucati, oni su neprijatelji, dolaze da nam oduzmu pivo i žene. Tako da se u džunglama Amazonije ankap još dugo neće videti ni bez države, ali tamo gde su uslovi života raznovrsniji – gde bi on drugde otišao?

A šta je loše kod socijalističkih utopija? To što do njih nema prirodnog prelaza, neophodna je neizbežno revolucija koja će silom uspostavljati slobodu, jednakost i bratstvo, čak i ako je to bez masovnih pucanja – Francuzi su sasvim dobro izdržali sa giljotinom.

Izgledaju kao divljaci – a trigger control je prisutan