Тег: utopija

Kapitalistička transutopija

Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.

Zanimljiv je takođe i ovaj pasus, koji je izneo jedan od njegovih komentatora, a s kojim se autor u celosti složio:

„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.

„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.

Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.

Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.

Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.

Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.

Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.

Napiši mi esej od 100 reči o tome šta je utopizam i kako ga izbeći

Laksi Katal

Utopizam je wishful thinking u oblasti društvenog uređenja. Takav način razmišljanja vodi do uverenja da je željena slika sveta, prvo, dostižna, i drugo, stabilna. Potrebno je samo uložiti herojski napor, promeniti sve na bolje – i to je kraj priče. Živeli su dugo i srećno.

Izbeći utopizam je jednostavno. Dovoljno je spustiti ruke, reći da poznaješ život i vidiš kuda vetar duva. Trup neprijatelja će sam isplivati pored, samo treba izabrati dobru lokaciju za posmatranje.

Istorija je prostor realizovanih utopija. Neko je izgradio svoju ličnu, neko i za druge, neko nije uspeo, ali su umesto njega to uradili potomci. Utopije se ostvaruju, ali nema istorije kraja.

Spremno. 100 reči.

Libertarijanstvo – da li je to utopija? Da, kao i ideja personalnog računara.

Bitarkova kolumna

Ne prolazi ni dan, a da se ponovo ne nailazim na fraze poput „ancap je utopija“, „maanj svet“, „ružičasti poniji“. Oni koji to pišu (obično autoritarni desničarski konzervativci i tradicionalisti), očigledno pretpostavljaju da time štite stabilnost. U stvarnosti, oni samo doprinose tome da neizbežne promene prođu po najžešćem mogućem scenariju za njih same.

Pogledajmo u istoriju. Šta su govorili o ideji federalne republike i razdvajanja vlasti početkom 18. veka? To je utopija, federalna republika je nemoguća, i kako se usuđujete da vređate kralja! Šta su govorili o neprihvatljivosti ropstva i kmetstva početkom 19. veka? To je prirodni poredak, vi ste utopisti! A o pravu glasa za žene sredinom 19. veka? To je utopija, odakle ženi politički stav, ona će glasati onako kako muž kaže. Možda je sa pravima crnaca i LGBT osoba 1950-ih bilo drugačije? Jesi li vi tamo pojeli previše gljiva, pa vidite „maanj svet“ sa duginim bojama?! Ne vidite – ljudi su različitih boja, pa zašto bi crnacac trebalo da bude uslužen u baru za bele?

Svaki put kada bi se pojavila neka nova društvena ideologija, konzervativci je do poslednjeg trenutka nisu želeli priznati. Društvo bi dolazilo do ekstremne tačke kada više nije bilo moguće trpeti status quo, nakon čega bi se neophodne reforme sprovodile bez pripreme, silom, odmah u celoj zemlji. To je neizbežno izazivalo preterivanja, ogromne žrtve i patnju, ekonomsku štetu, i dovodilo do pojavljivanja privilegija u korist ranije ugnjetavane grupe (sada se konzervativci u zemljama prvog sveta žale da ih progone zbog kritike LGBT zajednice, ali to je samo prirodni odgovor na njihovo prethodno bezpravlje; pepeo Alana Turinga kuca na srca kvir aktivista). Na kraju, konzervativci su svaki put dobijali ono što najviše ne vole – radikalne promene, haos, represije. A mogli su imati miran razvoj…

Kako se ovo odnosi na libertarijanizam? Danas bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili time da se čuvari ne mešaju u samoupravu na lokalnom nivou. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redovima koji su baš njima pogodni, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da izazove direktnu nelagodu. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski razvijati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zrelom obliku, ne izazivajući potrese.

Pa ne, ovi vigilantisti bdiju, sprečavajući svaku samovolju, od netradicionalnih seksualnih praksi i amoralne muzike do neformalnog poslovanja i samorganizujućih se zajednica – i tek će sačekati kada počnu da ih tuku na ulicama, kada dođe do urušavanja države sa defoltom po socijalnim obavezama, smanjenja BDP-a nekoliko puta, osiromašivanja, pojavljivanja bandističkih „krovova“, koji će, kao što predviđa Laksi Katal, postati prototip EKU. Ne bez razloga postoji poznata šala da Nikolaj II treba da bude posthumno odlikovan ordenom Lenina za herojske napore u dovođenju društva do revolucionarne situacije. Sada konzervativci, kao i pre veka, čine istu tu grešku koja je zemlju koštala desetina miliona života, počevši od njih samih.

Čime je ankapistička utopija bolja od socijalističke?

Istražujući libertarijanstvo, nikada nisam razumeo čemu je idealni model društvenog uređenja „ancap“ bolji od nekih socijalističkih utopija iz 18-19. veka.

U utopijama su hipotetski ljudi sa drugačijim moralom — slobodni, jednaki, srećni, uvek spremni da pomognu jedni drugima. Za istinite se uzimaju niz očigledno fantastičnih uslova u modernim realnostima, a jasne programa prelaska u takvo divno društvo nema.

Kod vas je otprilike isto, ali postoji eksploatacija, ekonomska zavisnost i ostalo. Za istinite su prihvaćene niz prilično upitnih pretpostavki — o NAP-u, o tome da će iz slobodne konkurencije likova sa pištoljima izaći nešto slično sitoj potrošačkoj kulturi, o neophodnosti uveriti ljude u nepostojanje „kolektivnih subjekata“.

Programa prelaska u „bolji“ društveni poredak nema (podsećam da su karikaturalna masovna kulturna predstavljanja o levima kao o ljubiteljima masovnih pucnina proistekla,
prvo iz propagande ere Hladnog rata, a drugo iz prakse izgradnje industrijskog društva u Rusiji).

Zašto preferirati nehumane ancap fantazije u odnosu na humane utopijske fantazije ljudi iz 18-19. veka?

Vasily Vasilyev

Uf. Pa, hajde da pokušam da odgovorim.

Zašto odabrati baš utopiju anarhokapitalizma? Ona za realizaciju ne zahteva pojavu nekog posebnog humanog novog čoveka, spremna je da radi sa bilo kakvom početnom situacijom, brzo i garantovano čini život ljudi bogatijim i blagostojnijim nego što je bio na početku. I, što je veoma važno, to je lako proverljivo u praksi.

Pretpostavimo da imamo Somaliju. Zemlju razorenu socijalističkom diktaturom i brojnim ratovima. Država se ukida. Ljudi počinju da organizuju svoj život samostalno. Imaju veoma kratak horizont planiranja, tako da su potpuno spremni da dobiju resurse od komšija putem direktnog nasilja. To znači da moraju trošiti velike resurse na samoodbranu. Kvartovi se pune kontrolnim punktovima, a kretanje je neophodno uz konvoje. Došao je Hobbes i poslovno šeta. Dakle, šta je ovde kod vas? Rat svih protiv svih? Bravo, momci. A ko je to ovde kod nas ko ne ratuje? Hajde, dođavola, odmah u rat!

Dobro, poslednja ratna konzerva mesa će uskoro biti iscrpljena, nešto se mora jesti, ali ni od komšija nema šta ozbiljno uzeti. Pre ili kasnije moraćemo da se raširiamo u uglove i skrenemo deo ljudi sa uzbudljivog procesa pucanja u bližnje iz zasede na vođenje dosadnog i banalnog domaćinstva. I eto, neko već pase stoku, neko uzgaja povrće, neko drži benzinsku pumpu, neko održava mobilnu mrežu i internet, a neko se bavi piratstvom. Različitost početnih uslova (jedni imaju more pored sebe, drugi savanu) dovodi do podele rada. Podela rada donosi trgovinu. Trgovina donosi mir. Mir donosi povećanje horizonta planiranja. Elegantni plodovi taktičkog razmišljanja odlaze u prošlost. Jučerašnji hrabri ratnik danas vozi turiste na safari, jer je to profitabilnije nego organizovati safari nad turistima. Jučerašnji pirat danas mirno peca i vozi ronioce, jer je dosta, dovoljno se ratovao. A njegove piratske priče mu donose plus na harizmu i velikodušne bakšiše. Hobbes tiho plače na plaži: njegov omiljeni Leviatan nikada nije izašao iz mora zbog nedostatka potražnje.

Šta može da spreči ovaj raznobojni scenario? Prvo, postupci komšija koji uporno žele da instaliraju državu na ovoj teritoriji. Za sada se društvo opire takvim pokušajima, ali se na to troše snage, i put ka ankapu se ispostavlja trnovitijim. Drugo, davne i uzvišene tradicije preraspodela. Malo se uzdigneš – moraš da podeliš sa saborcima iz klana. Oni su ti pokrivali leđa u ratu, a i uopšte nema šta da se ističeš. Vremenom će ova tradicija izrasti u osiguravajuća društva i razne fondove uzajamne pomoći koji deluju na dobrovoljnoj osnovi, ali u početku, prosto zbog siromaštva, takva preraspodela će značajno kočiti razvoj institucije privatnog vlasništva.

Ankap će se uspostaviti tim lakše što je teže voditi prirodno gospodarstvo na teritoriji oslobođenoj od države. Ako su svi resursi za preživljavanje tu pored vas, zašto trgovati sa komšijama? Od komšija treba pucati, oni su neprijatelji, dolaze da nam oduzmu pivo i žene. Tako da se u džunglama Amazonije ankap još dugo neće videti ni bez države, ali tamo gde su uslovi života raznovrsniji – gde bi on drugde otišao?

A šta je loše kod socijalističkih utopija? To što do njih nema prirodnog prelaza, neophodna je neizbežno revolucija koja će silom uspostavljati slobodu, jednakost i bratstvo, čak i ako je to bez masovnih pucanja – Francuzi su sasvim dobro izdržali sa giljotinom.

Izgledaju kao divljaci – a trigger control je prisutan