Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?
Anonimni čajnik (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00119809btc)
Kao što sam i navela prilikom analize statuta LPR, sami po sebi složeni višestranice statuti su prilično neprirodni za kompaktnu mladu organizaciju i praktično beskorisni u odsustvu spoljnog enforcer-a koji bi, zasnovano na tekstu statuta, mogao donositi odluke o određenim konfliktima unutar organizacije. Ako neka grupa ljudi unutar organizacije sistematski krši statut, njihovi protivnici će imati samo jedan jadni alat – da objave isključenje te grupe. Međutim, potpuno je nejasno zašto bi odluka o isključenju odjednom trebalo da je izvrše isključeni. Oni imaju mogućnost da nastave svoju delatnost, nazivajući sebe članovima organizacije, sve dok nastali raskol ne postane toliko neprihvatljiv za većinu aktivista da oni sami pobegnu odande u potrazi za zdravijim okruženjem.
Na taj način, sadržaj statuta se može ozbiljno analizirati samo polazeći od fantastičnog pretpostavke da će se svi članovi organizacije u bilo kojim okolnostima u svojim postupcima voditi upravo njime. U međuvremenu, organizacije se često potresaju većim ili manjim skandalima, i svaki takav skandal obično donosi u rukovodstvo organizacije jače aparatičare, odсеjavajući one kojima je važnije održavanje forme delatnosti radi koje je organizacija i stvorena, nego sam sadržaj.
Takođe treba uzeti u obzir da je statut praktično nemoguće smisleno korigovati demokratskim metodama. Svi Hajekovi argumenti o nemogućnosti kreiranja usklađenih planova koji uzimaju u obzir interese različitih grupa demokratskim metodama, potpuno su primenljivi i na unose izmena u regulativne dokumente, bilo da su to statuti, konstitucije, budžeti i tako dalje – a da ne govorimo o kreiranju od nule. Pre ili kasnije se uvek postavlja pitanje o tome da se sastavljanje dokumenta poveri ekspertima, a zatim da se glasa za konačni tekst. Na taj način, izvorni tekst bilo kog statuta može biti uspešan u meri talenta eksperta koji ga je sastavio, a dalji demokratski mehanizmi korigovanja statuta su jednostavno besmisleni, i nije važno da li su oni zapisani u izvornom statutu ili ne.
Nemojte misliti da pokušavam da izbegnem zadato pitanje: vaš statut sam savladala. Vidi se da ste se trudili da kreirate svoju LPR sa „blackjackom i kurvama“, odnosno da ste polazili od statuta libertarijanske partije i pokušavali da definišete mehanizme interakcije unutar pokreta koji bi bolje odgovarali libertarijanskim principima.
Prema vašem statutu, pokret predstavlja skup regionalnih odeljenja, čiji se rad koordinira izabranim rukovodećim odborima unutar odeljenja (kao u LPR) i međuregionalnim savetom koji se sastoji od predsednika rukovodećih odbora na međuregionalnom nivou (za razliku od LPR, gde je za to odgovoran organ izabran na kongresu). Takođe, odvojili ste samo rukovođenje odeljenjem od evidencijsko-kontrolnih funkcija, dok u LPR evidencijsko-kontrolni organ postoji više radi forme, a evidenciju članova partije vodi rukovodilac odeljenja. Kako ovo razdvajanje funkcioniše kod vas u praksi – nemam pojma, ali odvajanje generalnog direktora od direktora ljudskih resursa za veliku organizaciju deluje opravdano, a za malu suvišno. Takođe, kod vas je implementirana „liquid democracy“ umesto predstavničke demokratije kada je reč o velikom međuregionalnom skupu. Ne znam da li takvo postoji u drugim ruskim organizacijama i kako funkcioniše, ali generalno je odnos prema takvom mehanizmu u svetu prilično naklonjen.
Takođe vam se posvećuje veoma mnogo pažnje rad arbitraže – jasno se oseća negativno iskustvo izvučeno iz LPR-a (lice za donošenje odluka). Niste odlučili da uvedete čisti arbitražni sud, već ste odabrali kompromisni model sa savetom mudrih arbitara, kojima se pridružuju predstavnici sukobljenih strana. Nije teško pogoditi da će, ako arbitri budu pristrasni, arbitraža postati fars, a mehanizam nepriznavanja jurisdikcije očigledno pristrasne arbitraže statut ne predviđa. Tako da je i ovaj šema potencijalno ranjiva pred aparatskim intrigama, kao i bilo koji drugi model sa stalnim organom sudstva.
Šta bih ja predložila?
Da ste čisto libertarijanska organizacija, predložila bih vam da potpuno izbacite statut i da se vodite isključivo libertarijanskim principima: slobodom udruživanja, slobodom ugovora, slobodom izbora arbitra i tako dalje. Ali vi težite da privučete i klaslibove, tako da je bolje imati okvirne dokumente, ali bi bilo bolje da se odeljenjima da pravo da donose sopstvene statute i radna pravila, i da se odustane od stroge teritorijalne podele (jednostavno se grupa učesnika pokreta udružila radi zajedničkog rada, napravila sopstvenu blagajnu, raznu korisnu opremu, i rešava zajedničke zadatke dok se ne raspadne). Strogo definisanje ima smisla samo za red rešavanja konflikata, i bilo bi sjajno ako bi to ipak ispalo nešto poput: nakon zvaničnog podnošenja optužbe, strane moraju mirnim putem da reše svoj konflikt u određenom roku uz zvaničnu naknadnu obaveštenje o završetku konflikta; ako mirnim putem nije uspelo, imaju pravo da se obrate bilo kome ko želi da nastupi kao arbitra i u određenom roku da izaberu određeni broj od tih voljnih; ako izbor nije uspeo, konflikt se priznaje zamrznutim i strane gube pravo da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka koje direktno utiču na interese jedne druge; nakon donošenja odluke od strane arbitra, strane dobrovoljno izvršavaju tu odluku ili napuštaju pokret. Ukratko, nešto slično tome, detalji mogu varirati.
I, zapravo, to je sve. Dobićete evolucionarni sistem ujedinjen ciljevima, principima i mehanizmom rešavanja konflikata – ali bez prisiljavanja na ono za šta ljudi nisu spremni. Gde biste mogli bolje od toga?
