Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.
Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.
U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.
Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.
Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.
Zdravo, Ankap-chan! Krajem oktobra si odgovarala na pitanje o LPR, u okviru kojeg si pročitala njihov statut. Možeš li analizirati Statut Čajnog Kluba u smislu nepreciznosti, mogućih zloupotreba i nedostataka, i usklađenosti sa principima?
Anonimni čajnik (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00119809btc)
Kao što sam i navela prilikom analize statuta LPR, sami po sebi složeni višestranice statuti su prilično neprirodni za kompaktnu mladu organizaciju i praktično beskorisni u odsustvu spoljnog enforcer-a koji bi, zasnovano na tekstu statuta, mogao donositi odluke o određenim konfliktima unutar organizacije. Ako neka grupa ljudi unutar organizacije sistematski krši statut, njihovi protivnici će imati samo jedan jadni alat – da objave isključenje te grupe. Međutim, potpuno je nejasno zašto bi odluka o isključenju odjednom trebalo da je izvrše isključeni. Oni imaju mogućnost da nastave svoju delatnost, nazivajući sebe članovima organizacije, sve dok nastali raskol ne postane toliko neprihvatljiv za većinu aktivista da oni sami pobegnu odande u potrazi za zdravijim okruženjem.
Na taj način, sadržaj statuta se može ozbiljno analizirati samo polazeći od fantastičnog pretpostavke da će se svi članovi organizacije u bilo kojim okolnostima u svojim postupcima voditi upravo njime. U međuvremenu, organizacije se često potresaju većim ili manjim skandalima, i svaki takav skandal obično donosi u rukovodstvo organizacije jače aparatičare, odсеjavajući one kojima je važnije održavanje forme delatnosti radi koje je organizacija i stvorena, nego sam sadržaj.
Takođe treba uzeti u obzir da je statut praktično nemoguće smisleno korigovati demokratskim metodama. Svi Hajekovi argumenti o nemogućnosti kreiranja usklađenih planova koji uzimaju u obzir interese različitih grupa demokratskim metodama, potpuno su primenljivi i na unose izmena u regulativne dokumente, bilo da su to statuti, konstitucije, budžeti i tako dalje – a da ne govorimo o kreiranju od nule. Pre ili kasnije se uvek postavlja pitanje o tome da se sastavljanje dokumenta poveri ekspertima, a zatim da se glasa za konačni tekst. Na taj način, izvorni tekst bilo kog statuta može biti uspešan u meri talenta eksperta koji ga je sastavio, a dalji demokratski mehanizmi korigovanja statuta su jednostavno besmisleni, i nije važno da li su oni zapisani u izvornom statutu ili ne.
Nemojte misliti da pokušavam da izbegnem zadato pitanje: vaš statut sam savladala. Vidi se da ste se trudili da kreirate svoju LPR sa „blackjackom i kurvama“, odnosno da ste polazili od statuta libertarijanske partije i pokušavali da definišete mehanizme interakcije unutar pokreta koji bi bolje odgovarali libertarijanskim principima.
Prema vašem statutu, pokret predstavlja skup regionalnih odeljenja, čiji se rad koordinira izabranim rukovodećim odborima unutar odeljenja (kao u LPR) i međuregionalnim savetom koji se sastoji od predsednika rukovodećih odbora na međuregionalnom nivou (za razliku od LPR, gde je za to odgovoran organ izabran na kongresu). Takođe, odvojili ste samo rukovođenje odeljenjem od evidencijsko-kontrolnih funkcija, dok u LPR evidencijsko-kontrolni organ postoji više radi forme, a evidenciju članova partije vodi rukovodilac odeljenja. Kako ovo razdvajanje funkcioniše kod vas u praksi – nemam pojma, ali odvajanje generalnog direktora od direktora ljudskih resursa za veliku organizaciju deluje opravdano, a za malu suvišno. Takođe, kod vas je implementirana „liquid democracy“ umesto predstavničke demokratije kada je reč o velikom međuregionalnom skupu. Ne znam da li takvo postoji u drugim ruskim organizacijama i kako funkcioniše, ali generalno je odnos prema takvom mehanizmu u svetu prilično naklonjen.
Takođe vam se posvećuje veoma mnogo pažnje rad arbitraže – jasno se oseća negativno iskustvo izvučeno iz LPR-a (lice za donošenje odluka). Niste odlučili da uvedete čisti arbitražni sud, već ste odabrali kompromisni model sa savetom mudrih arbitara, kojima se pridružuju predstavnici sukobljenih strana. Nije teško pogoditi da će, ako arbitri budu pristrasni, arbitraža postati fars, a mehanizam nepriznavanja jurisdikcije očigledno pristrasne arbitraže statut ne predviđa. Tako da je i ovaj šema potencijalno ranjiva pred aparatskim intrigama, kao i bilo koji drugi model sa stalnim organom sudstva.
Šta bih ja predložila?
Da ste čisto libertarijanska organizacija, predložila bih vam da potpuno izbacite statut i da se vodite isključivo libertarijanskim principima: slobodom udruživanja, slobodom ugovora, slobodom izbora arbitra i tako dalje. Ali vi težite da privučete i klaslibove, tako da je bolje imati okvirne dokumente, ali bi bilo bolje da se odeljenjima da pravo da donose sopstvene statute i radna pravila, i da se odustane od stroge teritorijalne podele (jednostavno se grupa učesnika pokreta udružila radi zajedničkog rada, napravila sopstvenu blagajnu, raznu korisnu opremu, i rešava zajedničke zadatke dok se ne raspadne). Strogo definisanje ima smisla samo za red rešavanja konflikata, i bilo bi sjajno ako bi to ipak ispalo nešto poput: nakon zvaničnog podnošenja optužbe, strane moraju mirnim putem da reše svoj konflikt u određenom roku uz zvaničnu naknadnu obaveštenje o završetku konflikta; ako mirnim putem nije uspelo, imaju pravo da se obrate bilo kome ko želi da nastupi kao arbitra i u određenom roku da izaberu određeni broj od tih voljnih; ako izbor nije uspeo, konflikt se priznaje zamrznutim i strane gube pravo da učestvuju u donošenju bilo kakvih odluka koje direktno utiču na interese jedne druge; nakon donošenja odluke od strane arbitra, strane dobrovoljno izvršavaju tu odluku ili napuštaju pokret. Ukratko, nešto slično tome, detalji mogu varirati.
I, zapravo, to je sve. Dobićete evolucionarni sistem ujedinjen ciljevima, principima i mehanizmom rešavanja konflikata – ali bez prisiljavanja na ono za šta ljudi nisu spremni. Gde biste mogli bolje od toga?
Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.
Vremensko preferiranje i porodične vrednosti
Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.
Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.
Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.
Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.
Aristokratija, monarhija i demokratija
Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.
Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.
Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.
Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.
Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.
Prelepi ankap budućnosti
Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.
Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.
Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.
Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.
Rezime
Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.
4. novembra mi je bilo veoma tužno. Navikla sam da svake godine gledam prenos čitanja Adama Smitha koje se održava u Moskvi, ali su me ovogodišnji organizatori po prvi put lišili te mogućnosti, pa im želim što pre smenu i zamenu. Koliko ja razumem, iako se formalno time bavi Adam Smith centar, u praksi je organizacija poverena istoj onoj ekipi koja je organizovala letnje debate između Šulman i Solovja, kao i predavanje Hansa-Hermanna Hoppea. Ti ljudi uvek muljaju sa prenosom i insistiraju na tome da niko drugi ne sme da ga vodi. Monopolisti, e pa da. Monopol je skup i loš. Uvek. Čak i ako je to monopol na libertarijanstvo ili na organizaciju libertarijanskih konferencija. (Update: kako mi je rečeno, tim je ipak drugačiji. Ipak, odustajanje od direktnog prenosa ostaje, po mom mišljenju, pogrešan korak)
Srećom, Adam Smith centar nema monopol na organizaciju libertarijanskih konferencija. 10. novembra u Moskvi je održana već druga konferencija u TED Talks formatu, posvećena monopolima. Konferenciju održava moskovska grana Čajnog kluba. Poznato je da LPR ima prilično napete odnose sa Čajnim klubom, ali upravo zahvaljujući njihovoj konkurenciji imamo više visokokvalitetnog edukativnog sadržaja na mreži, tako da njihovo takmičenje možemo samo pozdraviti.
Nažalost, ni Čajni klub nije uspeo sa prenosom, ali je zato već 16. novembra počeo da objavljuje snimke nastupa, a 27. novembra je završio. Snimci su prikupljeni u plejlistu, danas sam ih odjednom pogledala i, po tradiciji, ukratko ću proći kroz sve.
Dmitrij Kornijenko. Kako država predaje istoriju. Govori se konkretno o iskustvu ruske države, bez angažovanja stranih primera. Pominje se važna razlika između sovjetskog obrazovanja i modernog ruskog: nestao je monopol na znanje, iako je zadržan monopol na obrazovanje. Možeš lagati, ali učenici će znati da lažeš i nemaju razloga da to prećutkuju. Tako su zadaci formiranja jedinstvenog predstavljanja o istoriji postali složeniji i, u suštini, državni monopol više ne može da se nosi sa njima.
Igor Drandin. Monopolija na diskurs. Igor ima bogato iskustvo neprijatnog posla kao liberalni mete za udaranje na federalnim televizijskim kanalima, deli tajne ove netrivijalne profesije, govori o prednostima i manama pojavljivanja na televiziji. Najteži argument od onih koje je naveo Igor je da su televizijske debate veoma tvrda škola debata, i glupo je odricati se takvog treninga ako se neprijatelji svakodnevno vežbaju u tome. Tako je Navaljni izgubio u debatama Girkinu, Svetovu, Kagarlickom i Rojzmanu – nema veštine, vođenje bloga i predavanja navikava na nešto sasvim drugo. U međuvremenu, u javnoj politici veština debata je podjednako korisna kao i veština nastupanja na mitinzima. Napomenem, međutim, da za sticanje takvih veština sam televizor nije neophodan, i bilo bi sjajno kada bi isti Drandin pronašao mogućnost da prenese stečene veštine onim političarima koji nisu učestvovali u televizijskim debatama.
Vjačeslav Širinkin. Monopolija na omiljenu grupu. Ne svi procesi monopolizacije su povezani sa državom. Vjačeslav govori o različitim psihološkim momentima povezanim sa ljubavlju ljudi prema ekskluzivi, kao i o tome kako se probiti na tržištu sa visokim pragom pristupa.
Vadim Novikov. Biti ili ne biti antitraustu u Rusiji? Nažalost, snimak je pokvaren, veoma je loše čujno. Glavna teza izlaganja: nema smisla uzimati se u ruke teške slučajeve dok se ne rešimo jednostavnih. Prvo pobedite protekcionizam u spoljnoj politici, a zatim pokušajte da ga pobedite na domaćem tržištu.
Roman Juneman. Elektoralna monopolija. Kandidat koji je pobedio na izborima u Moskovsku gradsku dumu detaljno pokazuje koliko taj alat, pomoću kojeg su mu oduzeli pobedu, ne liči na mehanizam poštenih izbora, i zašto je sada važno ne samo osporiti na sudu rezultate izbora u konkretnom okrugu, već i ne dozvoliti da se štetna praksa elektronskog glasanja proširi na celu zemlju. Izlaganje je posebno korisno slavioce tehnološkog progresa radi nekog razbijanja iluzija: ako je cilj suprotstavljanje falsifikacijama, onda su jednostavni mehanizmi bolji od složenih.
Pre tri nedelje mi se desilo da, između ostalog, najavim događaj od Čajnog kluba sa dugim nazivom „Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija“. Tada sam još uvek prigovarala klubu da je njihov prethodni događaj loše snimljen i izrazila nadu da će im iz drugog pokušaja uspeti. Uglavnom, uspeli su.
Snimci nastupa svih pet govornika su postavljeni i prikupljeni u plejlistu na Jutjub kanalu Čajnog kluba (inače, pretplatite se). Tamo su samo predavanja, bez odgovora na pitanja, tako da je ispalo kompaktno, i ipak motiviše da se, po mogućnosti, ovakve događaje posećuje lično.
Veoma ukratko ću izložiti svoje utiske.
Aleksandar Litreev. Monopolija u mreži. Objašnjeno je kako država, u svojim pokušajima da monopolizuje sferu internet cenzure, stalno zamahuje na rubl, a udara ne baš na paru kopejki, već pre na milione rubalja gubitka za nevinost, pritom uopšte ne ostvarujući zapravo postavljene ciljeve. Izlaganje je živo, saznala sam nešto novo za sebe, iako su uglavnom iznošene poznate stvari.
Sergej Žavronkov. Može li monopolija biti korisna. Objašnjava se razlika između tržišnog i netržišnog monopola, i zašto prvi nisu strašni, a druge ne možeš izlečiti antimonopolskim zakonima. Utisak je mutan: Sergej je pogrešno interpretirao radnju slučaja sa bazenom, pomešavajući Altajski kraj i Republiku Altaj, površinu sa tržnim centrom – kraće rečeno, bolje je bilo da se ograniči na jednostavno pominjanje bez prepričavanja, jer tako počinju da se javljaju sumnje da li je pogrešio u detaljima manje poznatih istorijskih anegdota, a tada se može dovesti u pitanje i logika.
Matvej Czen. Monopolija na nasilje. Najduže predavanje, ali najbogatije raznim malo poznatim istorijskim anegdota. Govori se o razlici između pozitivnog i prirodnog prava, o razlici između zakona i pravne prakse, o tome zašto Vebera, uz svo poštovanje njegovih zasluga kao sociologa, danas ne poštuju naročito u pravnom smislu, ali najvažnije – zašto država toliko ne voli inicijative odozdo za pomoć državi. Veoma mi se dopalo.
Egor Žigarev. Postoji li monopol na tržištu video igara. Najkompaktnije izlaganje na najstručniju temu. Ukratko, industrija je visoko konkurentna i koliko god tržišni akteri trudili, niko od njih nije uspeo ni da se približi monopolu.
Aleksej Markov. Sjaj i beda monopola. Takođe veoma bogato narativno ispunjeno istorijskim anegdotama. Govori se o istoriji samog pojma monopola i o tome da su se oni prvobitno smatrali bezuslovnim blagom, dok je ideja o dobrobiti konkurencije zasluga kasnijih ekonomista. Analizirani su slučajevi nekoliko monopola, od Ruske kompanije do Gazproma, i kako su svi oni propadali. Dotaknuta je i takva specifična vrsta monopola kao što je patentni, i čemu to može dovesti.
Reč je o tome da je iskustvo bilo veoma uspešno i sada organizatori žele da proces stave u produkciju. Format je nazvan TNT – Tea’n’talks. Na tek kreiranoj TNT stranici na sajtu Tea Club-a već je objavljen najava drugog dela Monopola.
Da ne bih umarao čitaoce, buduće događaje u ovom žanru ću, verovatno, najavljivati veoma selektivno, tako da ćete od далее sami. Nadam se da će vam se dopasti.
Sa velikim nestrpljenjem iščekujem snimak predavanja stilistkinje Farize Rodrigez „Power dressing“ o uticaju ljudskog izgleda na percepciju drugih ljudi, i kako to iskoristiti, naročito ruskoj opoziciji. Predavanje će biti ovog nedeljnog, 4. avgusta, u Piteru, tako da ako je neko odatle ili iz okoline, možete pokušati da se probijete na poslednja preostala mesta.
Predavanje organizuje Čajni klub, sva registracija ide preko njih.
