Po porudžbini Čajnog kluba

Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.

Vremensko preferiranje i porodične vrednosti

Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.

Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.

Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.

Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.

Aristokratija, monarhija i demokratija

Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.

Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.

Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.

Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.

Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.

Prelepi ankap budućnosti

Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.

Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.

Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.

Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.

Rezime

Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.