Koristio sam pretragu i našao sam recenziju na Radugu. Iz ovog ugla je nisam još video! Ispostavilo se neočekivano prijatan intelektualno-svrbi stereoskopski efekat

Semarg (Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0,1 dash)

Tako ću pre ili kasnije upoznati praktično celo nasleđe Strugackih. Za početak sam pročitala „Piknik na rubu puta“, i sada ću izneti svoje mišljenje o tome, a vremenom ću stići i do dve druge naručene novele.

Ono što me neprestano raduje kod Strugackih – njihov svet je prilično psihološki verodostojan, a pošto ekonomija u velikoj meri nastavlja psihologiju, onda se i ekonomski ispostavlja neprotivrečnim. Tako je, na primer, prilično tačno primećeno da koliko god spuštao gvozdeni veo, nijednu Zonu ne možeš potpuno izolovati, ona će ipak postati deo svetske trgovine, donoseći prosperitet i sebi i spoljnom svetu, dok će paranoičari iz specijalnih službi morati to da prihvate.

Ali, naravno, Zona nije samo metafora strašne i nerazumevene inostranice, već istovremeno i metafora, recimo, sfere naučnog saznanja. U „Teško je biti bog“, Strugacki su prikazivali nauku kao kutiju. Naučnik uvuče ruku unutra i izvuče neku glupost. Misli da će je sada koristiti ovako, a ispostavi se da drugi počinju da je koriste onako. U „Pikniku“ je slično. Stalker vuče iz zone neobjašnjivu robu, koja se zatim prilagođava za upotrebu na nepredvidiv način. To što će rezultat biti nepredvidiv nije razlog da se ne vuče, jer se rizik isplati.

I, pošto smo već počeli da pričamo o nauci, ne mogu a da ne primetim da se jedini predstavnik SSSR-a u knjizi bavi, uslovno rečeno, proučavanjem uticaja filoloških karakteristika reči „beton“ na probadajuća svojstva pogleda. Sva transformacija čuda Zone u čuda tehnologije prepuštena je pohlepnim kapitalistima. Stalkerima pak služe kao neka vrsta startapa koji skupljaju klimavce sa novih tržišta, ali postepeno ustupaju mesto bogatim korporacijama koje ne osvajaju hrabrošću i umetnošću, već investicijama i metodičnošću. Kao i obično, ogromna većina startapa propadne.

Za kraj ću napomenuti da je čovečanstvu u svetu „Piknika na ivici puta“ neverovatno prijalo. Najvažnija stvar kod posete Zemlji od strane vanzemaljaca bio je sam čin posete. Čovečanstvo nakon toga jednostavno nije imalo mogućnost da nastavi da zatvara oči i glumi kao da je samo u univerzumu. I naše čovečanstvo je sa visokom verovatnoćom u 2017. godini došlo u kontakt sa vanzemaljskom sondom, ali je radije izabralo da se pretvara kao da se ništa posebno nije dogodilo, jer je priznavanje samog činjenica kontakta sa vanzemaljskom civilizacijom psihološki nepodnošljivo. Reč je o poseti Sunčevom sistemu objekta po imenu Oumuamua i izvršenju negravitacionih manevara unutar sistema. Tako živimo kao da se ništa nije desilo, kao da Posete nikada nije ni bilo.