Тег: recenzija

Demokratija – srožena boginja. Pregled.

Po porudžbini Čajnog kluba

Knjiga Hansa-Hermana Hopea „Demokratija – sročeni bog“ nije celovit traktat, već više zbirka eseja, raspoređenih redosledom koji omogućava prilično dosledno izlaganje autorovih ideja. Međutim, takva kompozicija neizbežno rađa ponavljanja, i autor koji više poštuje svoje čitaoce mogao bi, bez štete po rezultat, da smanji obim knjige za oko trideset procenata. Ali takav pristup ima i prednosti: bilo koje od poglavlja knjige se po želji može čitati potpuno izolovano od ostalih. Neću analizirati delo poglavlje po poglavlje, već ću se dotaći glavnih ideja knjige, ukazujući na ono što mi se činilo vrednim, a šta pogrešnim ili nedovršenim.

Vremensko preferiranje i porodične vrednosti

Hope počinje pričom o tome šta je vremensko preferiranje i kako ono ima tendenciju da se smanjuje u civilizovanijem društvu i povećava u varvarskijem. Iz toga izvodi zaključak da su mere za uređenje društva koje povećavaju vremensko preferiranje mere koje decivilizuju, a samim tim su štetne – i obrnuto.

Takođe, on se dotiče i drugog faktora koji utiče na ljudsko vremensko preferiranje, a to su faze njegovog života. U detinjstvu je vremensko preferiranje visoko, dete ne želi da čeka kako bi postiglo svoje trenutne ciljeve. Sa godinama ono opada kako čovek širi svoje horizonte planiranja, a u starosti bi po ideji trebalo ponovo da se poveća, pošto ostaje sve manje vremena za život, i, kao što je Keynes s pravom primetio, u dugoročnoj perspektivi smo svi mrtvi, pa stoga nema potrebe praviti planove za period koji premašuje ostatak života.

Pa, Hoppe rado primećuje, postoji faktor kao što je porodica. Želja za prosperitetom roda omogućava čoveku da zadrži nisko vremensko preferiranje sve do duboke starosti, jer zna da će dobra koja je nakupio služiti koristi njegovog potomstva. Međutim, za to je potrebna organizacija ljudi u stabilne kolektive, nazvane porodicama. Dakle, bilo koja mera koja uništava porodice povećava vremensko preferiranje u društvu, odnosno jeste štetna i decivilizatorska. Odavde potiče sva Hoppeova mržnja prema komunistima, hedonistima i homoseksualcima, odavde potiče sav njegov konzervativizam. Radi uvođenja konzervativnih vrednosti, on je spreman da pozdravi bilo kakvo individualno potiskivanje u vidu izbacivanja individualista iz patrijarhalnih kolektiva, koji predstavljaju uporište istinske civilizacije.

Nije teško videti ovde elementarnu logičku zamenicu. Da, porodične vrednosti smanjuju vremensko preferiranje u starosti, ali ko je rekao da je to jedino što može da ga smanji? Ljudi veoma često ne potroše svoja imovinu do starosti, ali ne ostavljaju nužno sve deci. Umesto toga, iz nekog razloga koji je Hoppeu nepoznat, oni nastavljaju pažljivo da upravljaju kapitalom sve do smrti i ostavljaju ga raznim fondovima, kao što su to učinili neki Nobel, Karnegi ili Rokfel. Dakle, porodica očigledno nije jedini faktor koji smanjuje vremensko preferiranje u starosti, niti je faktor koji u najvećoj meri doprinosi progresu civilizacije. Fond, kao volja svog osnivača oblikovana u vidu pravnog lica, često se čak bolje nosi sa širenjem horizonta planiranja nego nepitko potomstvo, koje će uz to verovatno ubrzati smrt naslednika kako bi što pre sve potrošili. Na taj način, jedna od osnova Hoppeovog apologetizma konzervativizma ispostavlja se kao nestabilna.

Aristokratija, monarhija i demokratija

Centralni deo knjige je analiza toga kako društvo koje se nalazi u prirodnoj slobodi, najpre iz istih prirodnih razloga počinje da se navikava da za savet i rešavanje konflikata obraća najkompetentnijim svojim članovima, zatim ti ljudi postepeno pretvaraju u plemištvo, zatim plemiće potčinjava onaj najobeljeniji, koji postaje apsolutni monarh, konačno, monarha ukida treće staja, i u društvu uspostavlja red u kojem apsolutna vlast pripada društvu u celini, a u njegovo ime vladaju privremenici. Na svakoj od opisanih etapa dolazi do razgradnje lične odgovornosti upravljača za rezultate upravljanja, kvalitet usluga koje elita pruža društvu postaje sve niži, a cena sve skuplja.

Srećom, primećuje Hohpe, uprkos celom ovom regresu, ljudi su uspeli u razvoju raznih korisnih tržišnih mehanizama, i sada, da bismo vratili izgubljenu slobodu, nije potrebno da se vraćamo prirodnom plemištvu u njegovom arhaičnom obliku, dovoljno je samo da se sve usluge, koje danas država nameće monopolski, trguju na slobodnom tržištu.

Reformisati demokratsku državu u tom pravcu, po mišljenju Hohpea, neće biti moguće, jer ima previše onih koji upravljaju javnim dobrom, iskušenje da se koristi vlast za ličnu korist je preveliko, i nijedna libertarijanska partija ne može regrutovati toliko ideoloških neprijatelja države da bi ih postavila na sve državne funkcije. Srećom, većina uvek u tišini prihvata status quo, tako da da bismo je postavili pred činjenicu ukidanja države, nećemo morati čak ni da pobedimo na izborima po državnim pravilima, dovoljno je poljuljati čamac, a zatim usklađenim naporom odlučive manjine da ga prevrnemo.

Ukratko, dobija se neka vrsta pometnje. S jedne strane, dešava se progres društva, tokom kojeg se vremensko preferiranje smanjuje. S druge strane – regres sistema upravljanja društvom, usled čega se vremensko preferiranje povećava.

Ovde ne vidim poseban smisao u tome da se napada autor zbog toga što država verovatno nije sazrevala kao plod evolucije prirodne aristokratije i njenog plemenitog delovanja u rešavanju konflikata. Pre je ipak ona plod evolucije bande razbojnika i njihovih metoda rešavanja pitanja po principu bezpravlja, zatim po neformalnim pravilima, a potom i po zakonima. Nije toliko važno da li su Lok ili Gabs nevidljivo lebdeali nad vodama prvog dana stvaranja (lebdeali su obojica, naravno), s obzirom na to da u toku rekonstrukcije istorijskih zakonitosti različitim putevima dolazimo do istog zaključka u vezi sa željenim budućim promenama u organizaciji društva.

Prelepi ankap budućnosti

Najlepši deo knjige je opis funkcionisanja sistema privatnih osiguravajućih kompanija, koje jednostavno isplaćuju svojim klijentima osiguravanjem premije u slučaju nastanka takvih slučajeva kao što su pljačka ili krađa, ali usled toga iz čisto komercijalne kalkulacije prisilno ukidaju državu, jer će tako morati manje da isplaćuju klijentima osiguranje. Prezime Hajek se ne pominje ni jednom, ali ovaj opis je u potpunosti u skladu sa njegovom idejom spontanog poretka.

Ovde Hope iznosi dragocen razmatranje koje mi do sada kod drugih autora nije naišlo. Poznato je da mnogi skeptici tvrde: ako dva subjekta, koji imaju ugovore sa različitim agencijama za zaštitu, počnu da se sukobljavaju, to bi trebalo da dovede do rata agencija za zaštitu povezanih tim ugovorima. Dejvid Fridman odgovara na to da agencijama nije isplativo da ratuju, pa će stoga skloniti klijente u stranu, međusobno se dogovoriti, odlučiti ko je u pravu i staviti klijente pred činjenicu. To deluje logično, ali izaziva nedoumicu: čime je takav model bolji od trenutnog, državnog.

Hoppe daje drugačiju logiku. On ne govori ni o kakvim zaštitnim agencijama, zadatak kompanije je osiguranje klijentovih rizika. Ali osiguravaju se samo oni rizici nad kojima sam klijent nema vlast. Ako bi kompanija bez pogovora isplaćivala osiguranje od požara svakome ko osigura svoju kuću, a zatim je zapali, ona bi momentalno bankrotirala, zato se prilikom sastavljanja ugovora uvek navodi koje slučajeve ne smatraju osiguranim. Na taj način, u slučaju konflikta, samo strana koja nije bila agresor u tom konfliktu treba da bude priznata kao ona koja ima pravo na isplatu osiguranja. Štaviše, ako su obe strane ponašale se izuzetno provokativno, onda nije ni toliko važno ko je prvi prešao na otvoreno nasilje – takav slučaj, kada je klijent namerno izazvao štetu osiguranoj imovini, očigledno nije osiguran.

Drugo zanimljivo razmišljanje vezano je za faktore koji utiču na obračun insurance premija. Oni su veći što je veća vrednost osigurane imovine, i niži su što su troškovi njene zaštite manji. Na taj način, tržišna logika će dovesti do toga da će osiguravajuće kompanije, želeći da zarade maksimum, u potpunosti doprinositi rastu cene klijentove imovine, što se postiže, između ostalog, kroz njenu pouzdanu zaštitu i smanjenje verovatnoće štete – ali upravo to će dovesti do toga da margina počne da opada, pa će osiguravajuće kompanije morati da osvajaju sve nova tržišta, odnosno da dolaze u opasnija i siromašnija mesta, na primer, ona gde različite kriminalne grupe još uvek vode svoju banditsku delatnost, poput država ili drugih „gopnika“. Tako će delatnost osiguravajućih kompanija prirodno dovesti do ekspanzije bezbednosti i širenja jednom nastale ankap zone.

Rezime

Uprkos tome što autor u određenim slučajevima udovoljava sopstvenom ukusu i upada u „wishful thinking“, knjiga sadrži niz izuzetno korisnih ideja koje su za mene bile nove, sa kojima se slažem i koje ću u budućnosti koristiti. Čak i ako te ideje ne pripadaju samom Hoppeu, on u tom slučaju i dalje zaslužuje moj respekt kao njihov popularizator.

Monopolije-2, pregled

4. novembra mi je bilo veoma tužno. Navikla sam da svake godine gledam prenos čitanja Adama Smitha koje se održava u Moskvi, ali su me ovogodišnji organizatori po prvi put lišili te mogućnosti, pa im želim što pre smenu i zamenu. Koliko ja razumem, iako se formalno time bavi Adam Smith centar, u praksi je organizacija poverena istoj onoj ekipi koja je organizovala letnje debate između Šulman i Solovja, kao i predavanje Hansa-Hermanna Hoppea. Ti ljudi uvek muljaju sa prenosom i insistiraju na tome da niko drugi ne sme da ga vodi. Monopolisti, e pa da. Monopol je skup i loš. Uvek. Čak i ako je to monopol na libertarijanstvo ili na organizaciju libertarijanskih konferencija. (Update: kako mi je rečeno, tim je ipak drugačiji. Ipak, odustajanje od direktnog prenosa ostaje, po mom mišljenju, pogrešan korak)

Srećom, Adam Smith centar nema monopol na organizaciju libertarijanskih konferencija. 10. novembra u Moskvi je održana već druga konferencija u TED Talks formatu, posvećena monopolima. Konferenciju održava moskovska grana Čajnog kluba. Poznato je da LPR ima prilično napete odnose sa Čajnim klubom, ali upravo zahvaljujući njihovoj konkurenciji imamo više visokokvalitetnog edukativnog sadržaja na mreži, tako da njihovo takmičenje možemo samo pozdraviti.

Nažalost, ni Čajni klub nije uspeo sa prenosom, ali je zato već 16. novembra počeo da objavljuje snimke nastupa, a 27. novembra je završio. Snimci su prikupljeni u plejlistu, danas sam ih odjednom pogledala i, po tradiciji, ukratko ću proći kroz sve.

  1. Dmitrij Kornijenko. Kako država predaje istoriju. Govori se konkretno o iskustvu ruske države, bez angažovanja stranih primera. Pominje se važna razlika između sovjetskog obrazovanja i modernog ruskog: nestao je monopol na znanje, iako je zadržan monopol na obrazovanje. Možeš lagati, ali učenici će znati da lažeš i nemaju razloga da to prećutkuju. Tako su zadaci formiranja jedinstvenog predstavljanja o istoriji postali složeniji i, u suštini, državni monopol više ne može da se nosi sa njima.
  2. Igor Drandin. Monopolija na diskurs. Igor ima bogato iskustvo neprijatnog posla kao liberalni mete za udaranje na federalnim televizijskim kanalima, deli tajne ove netrivijalne profesije, govori o prednostima i manama pojavljivanja na televiziji. Najteži argument od onih koje je naveo Igor je da su televizijske debate veoma tvrda škola debata, i glupo je odricati se takvog treninga ako se neprijatelji svakodnevno vežbaju u tome. Tako je Navaljni izgubio u debatama Girkinu, Svetovu, Kagarlickom i Rojzmanu – nema veštine, vođenje bloga i predavanja navikava na nešto sasvim drugo. U međuvremenu, u javnoj politici veština debata je podjednako korisna kao i veština nastupanja na mitinzima. Napomenem, međutim, da za sticanje takvih veština sam televizor nije neophodan, i bilo bi sjajno kada bi isti Drandin pronašao mogućnost da prenese stečene veštine onim političarima koji nisu učestvovali u televizijskim debatama.
  3. Vjačeslav Širinkin. Monopolija na omiljenu grupu. Ne svi procesi monopolizacije su povezani sa državom. Vjačeslav govori o različitim psihološkim momentima povezanim sa ljubavlju ljudi prema ekskluzivi, kao i o tome kako se probiti na tržištu sa visokim pragom pristupa.
  4. Vadim Novikov. Biti ili ne biti antitraustu u Rusiji? Nažalost, snimak je pokvaren, veoma je loše čujno. Glavna teza izlaganja: nema smisla uzimati se u ruke teške slučajeve dok se ne rešimo jednostavnih. Prvo pobedite protekcionizam u spoljnoj politici, a zatim pokušajte da ga pobedite na domaćem tržištu.
  5. Roman Juneman. Elektoralna monopolija. Kandidat koji je pobedio na izborima u Moskovsku gradsku dumu detaljno pokazuje koliko taj alat, pomoću kojeg su mu oduzeli pobedu, ne liči na mehanizam poštenih izbora, i zašto je sada važno ne samo osporiti na sudu rezultate izbora u konkretnom okrugu, već i ne dozvoliti da se štetna praksa elektronskog glasanja proširi na celu zemlju. Izlaganje je posebno korisno slavioce tehnološkog progresa radi nekog razbijanja iluzija: ako je cilj suprotstavljanje falsifikacijama, onda su jednostavni mehanizmi bolji od složenih.

Serijal video snimaka o panarhiji

Leti su na prostorima Jutjuba pojavili još jedan mali kanal LibertyUKR, koji je iako stranac, na ruskom jeziku. Zanimljiv je po tome što se tamo dosledno objavljuju video snimci sa analizom libertarijanizma u okviru panarhizma. Na načinu prezentacije materijala još uvek treba mnogo raditi, ali je tempo pojavljivanja sadržaja nešto veći nego na onom sa kojim ja sama sarađujem.

Nedavno se na kanalu pojavio video o autorskom i patentnom pravu, to je već sedmi video u celokupnom ciklusu. Pre snimanja su mi poslali njegov tekst da ga malo korigujem. Probala sam. Kao rezultat je nastalo potpuno samostalno delo, koje ću ili nekada objaviti kao poseban članak, ili ćemo od njega napraviti svoj video. Tako da saradnja sa kanalom nije baš uspela, ali će on i sam uspeti.

https://youtu.be/GwyHEMwzmp0

Anketa o putevima

Čajni klub mi je poslao tri knjige koje su objavili: „Put ka ropstvu“ Hajeka, „Demokratija: srušen bog“ Hope i „Od diktature do demokratije“ Šarpa. Planiram da napišem recenzije za sve tri, a vi možete izabrati sa kojom da počnem.

Postoje tri puta: ka demokratiji, od demokratije, i ka ropstvu. Koji ćete put sami izabrati, kojim ćete put voditi svoju majku?
Обзор какой книжки вы бы хотели увидеть первым?
  • Хайек, Дорога к рабству 47%, 58 votes
    58 votes 47%
    58 votes - 47% of all votes
  • Хоппе, Демократия: низвергнутый бог 41%, 51 vote
    51 vote 41%
    51 vote - 41% of all votes
  • Шарп, От диктатуры к демократии 12%, 15 votes
    15 votes 12%
    15 votes - 12% of all votes
Total Votes: 124
08.11.2019 - 07.04.2020
Voting is closed

Есть три книжки: к демократии, от демократии и к рабству. Какую обозреть первой?

Knjige se mogu naručiti preko telegram-prodavnice Čajnog kluba.

Izlazak Ruskog slona

3. septembra sam objavila intervju sa Ruskim slonom, gde je poštovana životinja detaljno objasnila ciljeve projekta i maksimalno neodređeno odgovorila na sva ostala pitanja. U suštini, to je prilično korektna taktika pružanja informacija o projektu, na kojem rad još uvek traje i kojem je potrebno podstaći interesovanje. A danas je objavljen sam projekat.

Za danas su na sajtu Ruskog slona dostupne samo dve opcije: da se donira novac za razvoj projekta i da se napravi stranica sa slučajem (case) za Slona. Da bi se napravila stranica, predviđeno je da se kreira sopstveni nalog, a zatim da se on poveže sa svojim Twitter nalogom putem objavljivanja poruke sa generisanim kodom. Na taj način, princip koji je Slon odredio „Ja tebe nikada neću zaboraviti, ti mene nikada nećeš videti“ radiće u punoj meri samo u slučaju da je Twitter anoniman – ali to, sa svoje strane, dovodi u pitanje samu potrebu za takvim povezivanjem. Ukratko, povezivanje sa Twitterom nisam razumela. Kako god bilo, nakon uspešnog povezivanja, korisnik konačno dobija mogućnost da otpremi svoje materijale na sajt radi naknadne provere i objavljivanja.

Pretpostavlja se da će korisnik otpremiti na sajt Slona jednu ili više fotografija na kojima je prikazan prestupnik, kao i tekstualni opis njegovog zločina. Kako ja razumem, poželjno je da se sam događaj zločina vidi i na fotografijama, inače je nejasno zašto bi Slon trebalo da prihvati informacije na reč.

Obećano je da ćemo uskoro videti i samu bazu podataka sa dokazima za određene zločine, a zatim i spisak uspešnih slučajeva – onoga bez čega cela ideja nema smisla. A za sada, hajde da punimo tu kutiju.

Я тебя никогда не забуду, ты меня никогда не увидишь (С) Русский Слон

Ankome diskutuju o libertarijanstvu, deo 2

Na leva-anarhističkom kanalu Prometej nastavlja se analiza preglednog članka o libertarijanstvu sa sajta LPR. Ponovo se govori o principu neagresije. U članku se o kojem je reč jednostavno objašnjava šta je taj princip i navodi se da on pripada etici. Podrazumeva se da su i mehanizmi sprovođenja etičkog principa — etički, odnosno reputacioni. Naravno, oponent primećuje da je etički princip izuzetno nestabilna osnova za izgradnju društva.

Zatim sledi mnogo razmišljanja o tome kako, po mišljenju autora, libertarijansko društvo treba da osigura poštovanje navedenog principa. Naravno, pojavljuju se pomenute privatne vojne kompanije, i dalje se sasvim logično navodi da će, ako ih krajnji klijenti angažuju za agresivne operacije protiv konkurenata, sve izroditi u pravo jačeg, a zatim i u reinstalaciju države. Takođe se ukazuje na logističke probleme, usled kojih će svaku teritoriju kontrolisati svoje silovke, a desant silovki sa tuđe teritorije ispostaviti se kao skup i troškovan poduhvat.

Koje nijanse autor nije razmotrio?

Prvo, on iz nekog razloga razmatra situaciju u kojoj određene privatne vojne kompanije imaju monopol na nasilje, i suprotstavlja im klasičnu anarhiju koja se gradi na masovnom naoružanju i dobrovoljnim teritorijalnim milicijama. Ali u uslovima slobodnog tržišta, pravo na naoružavanje ima svako ko želi, a ne samo licencirane kompanije, tako da će potencijalnom bezpravlju seпротивiti ne bespravna masa, već naoružani ljudi.

Drugo, potpuno nije razmatrajući osiguravajući princip funkcionisanja bilo koje kompanije za sprovođenje prava (enforcement). Situacija u kojoj čovek unajmljuje svoje telohranitelje je marginalna. Mnogo češće čovek jednostavno kupuje osiguranje, i ako bude napadnut, nanimši štetu, to je osiguravajući slučaj i može računati na isplatu od kompanije. To rešava logističke probleme (osiguravajuća kompanija ima svoje ugovore sa različitim silovnim grupama na terenu za brzu reakciju u ozbiljnim osiguravajućim slučajevima, a za manje samo isplaćuje osiguranje i ne brine). Neću prepričavati scenario svog videa o ankapu, samo preporučujem da pogledate.

Međutim, to što su se sva ova pitanja pojavila prilikom analize članka o libertarijanizmu, može se smelo pripisati nedostacima samog članka. Nadam se da će neko iz redakcije LPR-a razmotriti ovaj visokokvalitetni povratni feedback od ideološki srodne organizacije i iskoristiti ga za poboljšanje materijala.

Iskoristeći priliku, istovremeno najavljujem da će naš sledeći video biti u celosti posvećen upravo principu neagresije. Video je još uvek u procesu snimanja. Nadam se da ćemo uspeti da snimimo i deo pitanja leve publike u vezi sa ovim principom.

Monopoli se vraćaju

Pre tri nedelje mi se desilo da, između ostalog, najavim događaj od Čajnog kluba sa dugim nazivom „Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija“. Tada sam još uvek prigovarala klubu da je njihov prethodni događaj loše snimljen i izrazila nadu da će im iz drugog pokušaja uspeti. Uglavnom, uspeli su.

Snimci nastupa svih pet govornika su postavljeni i prikupljeni u plejlistu na Jutjub kanalu Čajnog kluba (inače, pretplatite se). Tamo su samo predavanja, bez odgovora na pitanja, tako da je ispalo kompaktno, i ipak motiviše da se, po mogućnosti, ovakve događaje posećuje lično.

Veoma ukratko ću izložiti svoje utiske.

  1. Aleksandar Litreev. Monopolija u mreži. Objašnjeno je kako država, u svojim pokušajima da monopolizuje sferu internet cenzure, stalno zamahuje na rubl, a udara ne baš na paru kopejki, već pre na milione rubalja gubitka za nevinost, pritom uopšte ne ostvarujući zapravo postavljene ciljeve. Izlaganje je živo, saznala sam nešto novo za sebe, iako su uglavnom iznošene poznate stvari.
  2. Sergej Žavronkov. Može li monopolija biti korisna. Objašnjava se razlika između tržišnog i netržišnog monopola, i zašto prvi nisu strašni, a druge ne možeš izlečiti antimonopolskim zakonima. Utisak je mutan: Sergej je pogrešno interpretirao radnju slučaja sa bazenom, pomešavajući Altajski kraj i Republiku Altaj, površinu sa tržnim centrom – kraće rečeno, bolje je bilo da se ograniči na jednostavno pominjanje bez prepričavanja, jer tako počinju da se javljaju sumnje da li je pogrešio u detaljima manje poznatih istorijskih anegdota, a tada se može dovesti u pitanje i logika.
  3. Matvej Czen. Monopolija na nasilje. Najduže predavanje, ali najbogatije raznim malo poznatim istorijskim anegdota. Govori se o razlici između pozitivnog i prirodnog prava, o razlici između zakona i pravne prakse, o tome zašto Vebera, uz svo poštovanje njegovih zasluga kao sociologa, danas ne poštuju naročito u pravnom smislu, ali najvažnije – zašto država toliko ne voli inicijative odozdo za pomoć državi. Veoma mi se dopalo.
  4. Egor Žigarev. Postoji li monopol na tržištu video igara. Najkompaktnije izlaganje na najstručniju temu. Ukratko, industrija je visoko konkurentna i koliko god tržišni akteri trudili, niko od njih nije uspeo ni da se približi monopolu.
  5. Aleksej Markov. Sjaj i beda monopola. Takođe veoma bogato narativno ispunjeno istorijskim anegdotama. Govori se o istoriji samog pojma monopola i o tome da su se oni prvobitno smatrali bezuslovnim blagom, dok je ideja o dobrobiti konkurencije zasluga kasnijih ekonomista. Analizirani su slučajevi nekoliko monopola, od Ruske kompanije do Gazproma, i kako su svi oni propadali. Dotaknuta je i takva specifična vrsta monopola kao što je patentni, i čemu to može dovesti.

    6. Reč je o tome da je iskustvo bilo veoma uspešno i sada organizatori žele da proces stave u produkciju. Format je nazvan TNT – Tea’n’talks. Na tek kreiranoj TNT stranici na sajtu Tea Club-a već je objavljen najava drugog dela Monopola.

    Da ne bih umarao čitaoce, buduće događaje u ovom žanru ću, verovatno, najavljivati veoma selektivno, tako da ćete od далее sami. Nadam se da će vam se dopasti.

Nesposobnost ankapa

Grigorij Baženov, ekonomista, široj zajednici poznatiji kao inicijator projekta Akcizu – nema (inače, zanimljiv primer prilično kompetentne društvene kampanje, pridružite se), objavio je članak o nesposobnosti koncepta ankapa.

Jezik članka nije najjednostavniji, ali, kako sam razumela, prelistavši Grigorijev kanal (takođe preporučujem, inače), on je mejnstrim ekonomista koji smatra, da se nemejnstrim stvari moraju saopštavati jezikom mejnstrima i uz oslanjanje na njega, inače ćeš ostati na margini. Za ekonomistu – logično. Za popularizatora to je hodanje po tankom ledu.

Ali vratimo se na članak o ankapu. Grigorij rezimira da je nesposobnost koncepta ankapa u tome što „anarho-kapitalizam polazi od ekonomskog tumačenja pojmova konkurencija i monopol, ali pritom prenosi ove pojmove u one sfere gde je to prosto neprimereno“. Veoma mi je žao, ali ovo je borba na pogrešnom mestu.

Doktrina anarho-kapitalizma ne podrazumeva slobodnu konkurenciju organizacija koje vrše agresivno nasilje za pravo da pljačkaju one koji su manje efikasni u toj oblasti. To je bliže doktrini eksteritorijalnih osiguravajućih krovova, koju zastupa Oleg Tarakanov, i koju on smatra prelaznom varijantom između minarhizma i ankapa.

Anarho-kapitalizam je pre svega pravna, a ne ekonomska doktrina, i ona tvrdi da niko nema pravo pljačkanja, i da su bilo koji nametnuti ugovori ništavni, bez obzira na status onoga ko ugovor nameće.

Ekonomska teorija samo potvrđuje ovu pravnu doktrinu, jer dokazuje da je čisto ekonomski slobodno tržište bolje od neslobodnog iz perspektive ekonomskih subjekata. A dalje Mizes kaže da je pametnom čoveku taj zaključak dovoljan da izabere slobodno tržište, a Rotbard dodaje da bi čak i ako bi se dokazalo da je određeni oblik neslobode ekonomski isplativiji, „pravi momci“ i dalje bili za slobodu. Može se odnositi prema Rotbardu kao prema friku zbog takve pristrasnosti, ali, srećom, zahvaljujući Mizesu, to je zaista neprincipijeljno.

Dakle, ankap je samo kritičko hmuckanje na račun minarhističkog državnog uređenja, kao i na račun sveta konkurentskih osiguravajućih kuća: nije loše, kaže se, ali može bolje.