Kao što sam i planirala, usput sam pročitala „Puža na litici“ Strugackih, za koju sam odavno obećala recenziju.

Biću banalna: knjiga je isključivo čudna i gotovo besmislena, otuda verovatno i toliko mnogo onih koji žele da u njoj pronađu duboke smislove. Radnja se daje na vikiju, neću je prepričavati.

Pokušavajući da razumem šta su autori imali na umu, iznela sam nekoliko pretpostavki, a zatim sam odlučila da ih proverim i pogledala sam transkript prezentacije Borisa Strugackog, održane 1987. godine, nedugo pre kompletnog izdanja knjige (pre toga je objavljivana delimično). Bila sam iznenađena. Stil knjige se toliko razlikuje od onoga što sam ranije čitala, da sam bila uverena: to je delo koje su napisali kasniji Strugacki negde u osamdesetim godinama prošlog veka, u pozadini opšte fascinacije mračnom literaturom. Ali ne, ispostavilo se da je ovo delo, iako napisano kasnije od svega što sam do tada kod njih čitala, ali ne mnogo kasnije, zapravo iste one šezdesete.

Uopšte gledano, knjiga me je malo podsetila na „Pukovniku niko ne piše“ Markesa: ista takva mlitava i beskorisna vrlopnanje u iščekivanju odavno obećanih stvari na koje heroj nema mogućnost da utiče. Naravno, poželjno je povući paralelu sa sovjetskom stvarnošću, gde je Uprava sovjetska birokratija, Šuma je sovjetski narod, glavni junak Perac je sovjetska inteligencija koja teži da bude bliža narodu, ali nije u stanju da ga razume, a glavni junak Kandid je ista ta sovjetska inteligencija, samo koja je, recimo, upala u izgnanstvo negde duboko u sibirske rudnike. Analogija bi ispala ni manje ni više uverljiva nego ona koju su zamislili autori, gde je Uprava sadašnjost, a Šuma – budućnost.

U prethodnim knjigama Strugackih koje su mi naišle na put, seksa praktično nije bilo, ako ne računamo potpuno nebitnu epizodu između dona Rumate i done Okane u „Teško je biti bog“. Ovde su se ipak otvorili znatno šire, ali nastavljaju da drže istu liniju kao i prilikom prikazivanja srednjovekovnog društva: seks je grubo, to je sitničarenje, čoveku ne priliči takva niskoća, on treba da bude sit samo duhovnom bliskošću. Upravo tako se dešava u delima Strugackih kod svih pozitivnih heroja: oni ostvaruju isključivo platonske odnose i svakako se ne razmnožavaju. Ne znam šta to više govori: o sovjetskim cenzorima ili o stavu samih Strugackih, ali detalj je sasvim karakterističan.

Pri tome mi se čini da su oni, u suštini, razumeli – sa tim njihovim stavom nešto nije bilo u redu – i prikazujući kao Budućnost jednopolno partenogenezno društvo, učinili ga podjednako odbojnim kao i direktnu građansku vulgarnost Sadašnjosti. Ne znam odakle su pokupili takve mizantropske ideje, jer bi njihov stariji kolega Ivan Efremov seksualno pitanje nimalo nije demonizovao (čitala sam kod njega samo Tais Atinsku, ali verujem da ni u fantastici nije odstupao od svoje ideologije po ovom pitanju). Za sada sam najbolju sliku svetle budućnosti sa zdravim odnosom prema seksu videla kod Aleksandra Rozova u Meganizijskom ciklusu.