U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.
I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.
Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“
Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.
Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.
Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.
Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.
Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.
Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.
Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.
Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.
Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.
Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.
Napisala sam, usled trenutnog raspoloženja, kratku recenziju tri knjige Strugačkih, među kojima je bila Zverske stvari veka. U toj knjizi je, između ostalog, opisano svojevrsno tajno društvo mecenasa koji su uživali u tome da iz muzeja iznose neka remek-dela, a zatim ih u svečanoj atmosferi tajno uništavaju. Strugački su u šezdesetim godina prošlog veka uspeli prilično dobro da predvide savremeno društvo. I evo, juče sam na kanalu MyGap naišla na gotovo doslovnu realizaciju tog istog društva mecenasa u našem svetu.
Blockchain kompanija u direktnom prenosu spaljuje sliku vrednu 95 hiljada dolara. U čemu je razlika u odnosu na ono što su predvideli sovjetski fantastičari? U tome što je, naravno, kompanija sliku pošteno kupila i nije imala potrebu da je spaljuje u tajnosti, naprotiv, to je postalo javni događaj. Šta se može reći, posedujući neverovatnu intuiciju za društvene trendove, Strugački su uspevali veoma dobro da se snalaze u ekonomiji.
Spaljivanje slike sa naknadnim izdavanjem jedinstvenog tokena, koji sadrži njenu digitalnu kopiju i označava pravo vlasništva nad njom, pokazuje kako vrednost nastaje iz retkosti. Da je token bio vezan za neuništenu sliku, mogao bi se jednostavno odbaciti, a zadovoljiti se stvarnim vlasništvom nad slikom, bez ikakvog sertifikata. Upravo činjenica da je token ostao sasvim sam, daje mu vrednost, a bez toga bi bio samo nepotrebna etiketa.
Lako mogu da razumem kako sve ovo ruši šablone adeptima materijalne proizvodnje, koji su uvereni da je čovečanstvo palo žrtva digitalnih obmana. Ali ništa se ne može učiniti: u samim stvarima ne sadrži se supstanca vrednosti. Vrednost je u svesti. A svest je promenljiva, brzo gubi interesovanje za rutinu, lepi se za sve novo, retko i neobično. Što je svest sofisticiranija, to joj je teže da pronađe to retko. Što je društvo obilnije, to je teže namamiti svest sablasnim nedostatkom, kako bi se nagovestilo da je upravo ta suština retka i vredna. Tako smo dočekali i mecenase. Šta je kod Strugackih sledeće po planu? Sleg?
Svi smo mi upoznati sa specifičnošću funkcionisanja države. Njena osnova je prisilna i neprikosnovena vlast nad svojim građanima. Ovo se posebno odnosi na mogućnost regulisanja njihovog delovanja, primenu nasilja nad njima i oduzimanje njihovih sredstava putem oporezivanja.
Bez obzira na to kako su realizovani vladin sistem i politički mehanizmi, mnogi ljudi su u određenoj meri uvek nezadovoljni trenutnim stanjem stvari. I dok se u tržišnom okruženju nezadovoljstvo rešava jednostavno revizijom sklopljenih dogovora ili promenom jednog pružaoca usluga drugim, sa državom nije tako jednostavno. Čovek ne može tako lako da zameni jednu državu drugom, jer će mu na putu stajati ekonomski, kulturni, jezički i drugi barijeri. Zbog toga je takva promena potpuno besmislena, jer su ti barijeri za većinu stanovništva bilo koje države nepremostivi, što države čini organizacijama koje se bore za ljude tek u veoma maloj meri. Ova činjenica potvrđuje monopolsku poziciju država i sve negativne aspekte koji iz toga proizilaze.
Takođe, pojedinac nema ni mogućnost da efikasno utiče na politiku koju država sprovodi prema njemu samom. U tržišnom okruženju on je sposoban da reši mnoga pitanja na privatni način, dok u političkoj sferi njegov sopstveni interesi ne znače ništa, on je dužan da se potčini interesima drugih. I čak i ako na izborima pobedi političar čiji se planovi poklapaju sa njegovim željama, ili ako on sam postane političar, to će samo omogućiti podršku njegovim interesima na štetu interesa drugih ljudi.
Kao što vidimo, institucija državnosti i politički metodi upravljanja, nasuprot dobrovoljnim i tržišnim odnosima, uređeni su tako da je nasilno i prisilno potčinjavanje jednih ljudi drugima prosto neizbežno. U suštini, delovanje države je jednako delovanju nasilnika i razbojnika. Zapravo, ona je i nastala upravo kao nomadski razbojnik koji je odlučio da se nastani na određenoj teritoriji i nasilnim metodama nametne svoju vlast lokalnom stanovništvu, o čemu nam govori teorija stacionarnog bandit. Suština države u potpunosti odgovara njenom poreklu.
Šta mi dobijamo iz toga? Dobijamo to da je bilo koji čovek koji podržava instituciju državnosti i političke metode upravljanja, u suštini, sam nasilnik i pljačkaš. Jer kako još nazvati nekoga ko opravdava primenu nasilja i pljačke, ko njih smatra prirodnim fenomenima? Naravno, da li su nasilje i pljačka loši ili dobri fenomeni – to je isključivo etičko pitanje, i nijedan od odgovora na njega ne može se definisati kao objektivna istina. Međutim, to nam i nije potrebno, nama je samo neophodno jasno odrediti ko je pristalica mirnih i dobrovoljnih odnosa, a ko podržava nasilno potčinjavanje i pljačku.
Naravno, u trenutnim uslovima većina ljudi su pasivni asistenti nasilja i pljačke, pošto doživljavaju državu kao prirodnu društvenu instituciju. Upravo otkrivanje ovog činjenice omogućiće potresanje pozicija postojećeg sistema. Jer jedna stvar je kada ljudi podržavaju nasilje i pljačku, a da to sami ne shvataju. Međutim, malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao nasilnika i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno povezuju sa nečim amoralnim.
Koristeći sve navedene argumente, možemo formirati psihološku strategiju promocije ideja slobode. Prva etapa je otkrivanje činjenice da je država kriminalna organizacija specijalizovana za nasilje i pljačku. Dalje je potrebno uspostaviti međusobnu vezu između države i njenih pristalica. Pošto je država nasilnik i pljačkaš, onda su ljudi koji je podržavaju saučesnici u zločinima koje ona čini. Malo ko zaista želi da bude kriminalac i sposoban je da bez ikakve griže savesti izjavi (barem samom sebi) da je nasilnik i pljačkaš. Gorenavedene činjenice, s obzirom na to da otkrivaju vezu između kriminalne države i čoveka koji je barem njen pasivni pristalica, sposobne su da izazovu psihološki nelagodu i, možda, čak i osećaj stida zbog sopstvenog učešća kod bilo koga ko smatra nasilje i pljačku nemoralnim. Na taj način, kod svakog miroljubivog i dobronamernog čoveka moraju se razviti asocijacije „država – bandit“ i „pristalica države – takođe bandit“. Nakon toga, više ne može biti govora o podršci države od strane takvog čoveka, ona će za njega biti, u najmanju ruku, neprivlačna, a možda i potpuno odvratna.
Komentar Ankap-tjan
Nije mi bliska retorika koja se više obraća emocijama nego logici, i ne vidim veliku vrednost u takvoj argumentaciji, ali vrednost je subjektivna. Potpuno dopuštam da bi ove tvrdnje zaista mogle zbuniti nekog dobrovljatnog državljanika. Međutim, čak i deleći uverenje da je država zlo, etatista će verovati da je država manje zlo. Logika etatista se sastoji u tome da bez države nećemo dobiti mirni tržišni poredak, već razuzdan banditizam, i da samo neprijatni tipovi u policijskim kapama na neki način obuzdavaju taj banditizam. Da, i oni su skloni banditizmu, ali postoje kočnice, protivtege, društvena kontrola i ostalo bla-bla-bla.
Mnogo važnija je, po mom mišljenju, sposobnost da se demonstrira rad mirnih tržišnih mehanizama u onim oblastima koje su slabo podložne državnom uticaju, ili gde država ne ispunjava obaveze koje je preuzela, a za čije izvršenje idu nešamili budžeti.
Uopšte, oslabila bih poruke navedene u tekstu. Ne „svaki sa saveznik države je bandit“, već „onaj ko brani pravo države da nastavi da troši novac svesno neefikasno u sferi gde postoji funkcionalna nedržavna alternativa – on je zaista svesni saučesnik bandita“.
Zamoli me da kažem šta mislim o njima i da li je moguće tu socijalnu grupu nekako okrenuti libertarianstvu.
Inceli (od involuntary celibate – nevoljni celibat) su veoma specifična subkultura koju čine, grublje rečeno, oni kojima ne daju. Preciznije, oni koji su duboko uvređeni tom činjenicom, smatraju svoj položaj beznadežnim i nameravaju da nekako ispolje svoj bes prema ovom okrutnom svetu. Poznati su masovni ubistva počinjena od strane incela, a autori tih ubistava visoko su cenjeni u incelskoj subkulturi.
Pretežni broj incela su građani SAD i EU. Ruskojezična zajednica je mlada i brojčano mala, ali očigledno ima potencijal da brzo privuče svoje pristalice. Jedina razlika koju sam uspeo da pronađem u doktrinama ruskih i evroameričkih incela jeste u tome što evroamerički smatraju vrlinom da ne rade i žive od socijalne pomoći, dok su Rusi, zbog nerazvijene socijalne mreže, lišeni takve opcije, pa su stoga nešto više ljudski bića.
Politička agenda incela je prilično jednostavna. Pravedno ukazujući na to da je seks redak resurs, ovi socijalisti dalje tvrde da je neophodna pravedna raspodela tog resursa. Alfa muškarci, navodno, mogu sebi da priušte promenu devojaka skoro svake nedelje, dok omegama ostaje samo da stoje sa strane i budu besni. Jedni u tome vide svetsku žensku zaveru, drugi vagino-kapitalizam.
O tome kojim tačno metodama obezbediti pravednu raspodelu seksa, oni vode rasprave, ali se obično diskutuje o raznim državnim zabranama. Zapravo, ko će drugi, osim nekog tipičnog Žirinovskog, obezbediti svakom muškarcu po jednu ženu?
Pa šta učiniti sa njima takvima? Kako ih pretvoriti u svoje saveznike? O tome, kao što bi rekla Jekaterina Šulman, pročitajte u našoj novoj knjizi „Nikako“.
Jedino što može zaštititi svet od jačanja organizovanih grupa osvetnika zbog njihovih ugroženih pozitivnih seksualnih prava jeste široka deregulacija svega što se odnosi na seks i biotehnologije. Više bordela sa seks-robotima, potpuna legalizacija dobrovoljnog seks-posla i svih oblika braka – i već će najrazumniji inceli shvatiti da, ma neka ide dođavola besplatan seks, mogu sebi obezbediti plaćeni, i to čak i višeg kvaliteta. Štaviše, gledaće s visine na one koji se po starom zadovoljavaju amaterskim seksom, dok prave momci biraju profesionalne usluge, u obliku jednokratnih zadovoljstava ili nekog oblika konkubinata.
Napokon, pošto inceli kao ključni problem vide svoj bedni izgled (neverovatno, ali ovi momci zaista u većini smatraju da ih ne dobijaju zato što su ružni), napredak u biotehnologiji bi uskoro trebalo da omogući mogućnost korekcije genoma, ako ne sebi, onda barem potomstvu. Takođe, plastična hirurgija će nastaviti da postaje jeftinija.
Inceli neće postati libertarijanci, ali će zahvaljujući tržištu prestati da budu inceli.
Šta onda ponuditi onima koji nisu spremni da čekaju mitski ankap, već žele rezultat ovde i sada? Na primer, on sam je incel, ili se desilo da je bliski rođak postao incel (opciju „prijatelja“ isključujem – možda sam pristrasna, ali stekla sam utisak da ovi zli kreteni jednostavno nemaju prijatelje).
Počnimo od toga da incela treba izvući iz zajednice. Dokle god se čovek nalazi u eho-sobi, bilo kakvi spoljni signali koji ne potvrđuju njegov već formirani stav jednostavno neće biti prihvaćeni. Silom mu oduzimati mogućnost komunikacije je nerealno, a i kontraproduktivno, tako da je jedino rešenje preusmeravanje na drugu aktivnost. Ako je momak zauzet, na primer radom na nekom zanimljivom projektu, nema vremena da se jeca i komunicira sa drugim jecalcima. Opet, veoma je poželjno da ta zamenjujuća aktivnost podrazumeva komunikaciju, a ne neko autističko kopanje po programskom kodu.
Dalje ide najteže. Naravno, izgled skoro da uopšte ne igra ulogu. Kod muškarca privlači samopouzdanje i šarm. Probiti taj incelovski mentalitet „ma neće mi opet uspeti, dosta je bilo sramote, ostavite me, čak je i pokušaj uzaludan“ gotovo je nemoguće. Ne vredi pokušavati da opustite mračnog kretena alkoholom – pod dejstvom alkohola dobićete još i agresivnog kretena. Bolje je probati marihuanu i euforike. Potrebna je mala mešovita društva, supstance i minimalna kulturna programa, kakva god padne na pamet, od igre u flašicu do gledanja neke lake erotične komedije. Niko se unapred ne priprema za seks, nema potrebe, reč je samo o tome da se provede lepo vreme. A ako mu čak ni zajedničko smejanje glupim forama u kombinaciji sa neizdrživim nagonima za grlenjem ne podbuđuje samopouzdanje, onda ga predajte psihoanalitičaru, moji dalji saveti su ovde bespomoćni.
A evo kada incel počne da pokazuje bilo kakve znake oporavka, već mu u tom trenutku možemo nabaciti i još malo libertarijanizma. „Vidi, da si živeo od socijalne pomoći – kakav bi ti krug ljudi bio? Država usisava čoveka u iglu socijalne pomoći i od njega pravi incela.“ „Vidi, kako je lako i jednostavno bilo pod supstancama, i nema nikakvog fizičkog zavisnosti, nema apstinencijalnih kriza. A država je spremna da svaljaju član 228 na bilo koga ko ti pomogne u tome. Jer državi trebaju inceli, to je taktika podeli pa vladaj.“ „Vidi, koliko raznih korisnih praksi u oblasti seksa država zabranjuje, čak i bezopasne svinger zabave za nju postaju organizovanje bordela. Ona stvara veštačku oskudicu, kako ne bi razmišljao glavom, nego jajcima.“
Možda bi ista ova razmišljanja uspeli da mu prenemo i u njegovom prvobitnom stanju. Ali tada bismo rizikovali da umesto potencijalnog teroriste, ogorčenog na ženski pol, dobijemo potencijalnog teroristu, ogorčenog na državu. On će raznet čuvara u zgradi FSB-a, a vas će posle voditi na ispitivanja, da li vam to zaista treba?
Ovaj momak, prema svim incelovskim priručnicima o fizičkom izgledu, jednostavno mora biti incel. Ali on nema vremena, on je sekretar federalnog komiteta libertarijanske partije Rusije.
