Тег: psihopatija

Psihopatija – zombi ideja? Nije baš tako!

Nedavno je dospela u javnost članak, koji pokušava da potpuno opovrgnut koncept psihopatije i njegov naziv kao „zombie-ideja“. Autor članka, Rasmus Rosenberg Larsen, sugeriše da psihopatija zapravo ne postoji, a interesovanje naučne zajednice za ovu ideju podstaknuto je samo kulturnom popularnošću tog koncepta. Ali da li takve tvrdnje zaista imaju osnovu, ili je to samo još jedan pokušaj da se iskoristi tema poricanjem očiglednog? Hajde da sve razmotrimo redom.

Prvenstveno, autor se poziva na sopstvenu metaanalizu, u kojoj otkriva da, prema podacima istraživanja, psihopatske ličnosti na testovima empatije prolaze ništa lošije od običnih ljudi. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da u savremenoj nauci ne tvrdi se apsolutna nesposobnost psihopata za empatiju. Često se radi samo o deficitu afektivne empatije (sposobnosti da se osećaju emocije drugih ljudi dok ih posmatraju) koji se izražava u određenoj meri, a istovremeno često o potpunoj očuvanosti kognitivne empatije (jednostavno sposobnost čitanja emocija drugih ljudi bez njihovog osećanja). Autor članka prvenstveno koristi empatiju kao monolitni konstrukt, što je u osnovi netačno.

Osim toga, takvi rezultati mogu imati prilično zanimljivo objašnjenje – psihopatija možda ne sastoji se u odsustvu same empatije, već samo u odsustvu njene automatske aktivacije. Tako je u jednom eksperimentu kod psihopata otkriven isti nivo aktivacije ogledalnih neurona (koji se povezuju sa empatijom) kao i kod običnih ljudi. Ali to se dešavalo samo kada im je postavljen zadatak da je namerno pokažu! Što se tiče spontane empatije, u tom slučaju su pokazali jasan deficit neuronske aktivnosti. Drugi eksperiment je slično dokazao sposobnost psihopata da uzmu perspektivu drugih ljudi (da razumeju njihovo stanje i misli), ali samo kada je to namerni zadatak. Istovremeno, automatsko (refleksno) uzimanje perspektive dešava se samo kod niskopsihopatskih ličnosti.

Autor takođe koristi samu psihopatiju kao monolitni konstrukt, ne pridajući posebnu pažnju njenim pojedinačnim crtama i vezama između njih. To je takođe krajnje pogrešan pristup, s obzirom na to da se u savremenim istraživanjima rezultati i zaključci često navode u okviru multifaktorskih modela psihopatije, koji su sasvim funkcionalni.

Postoje i momenti gde je autor čak i otvoreno lagao. On tvrdi da su često navedena istraživanja u korist koncepta psihopatije, na primer, članak neurobiologa Džejmsa Blera o mehanizmu inhibicije nasilja, koji normalno odvraća čoveka od nanošenja štete drugim ljudima, prisustvo moralno-psiholoških poremećaja kod psihopata, kao i neka neurofiziološka istraživanja, samo pojedinačna svedočanstva koja se zbog toga ne mogu ozbiljno uzeti u obzir. Međutim, osnovne pozicije Blera i njegovog modela inhibitora nasilja, na primer, smanjena sposobnost nasilnih i psihopatskih ličnosti da percipiraju signale nevolje (tuge, straha i drugih) od strane drugih ljudi, reprodukovane su u desetinama istraživanja! Pored toga, već postoji veoma mnogo dokaza u vezi sa vezom strukturnih poremećaja u radu mozga sa psihopatijom.

Konačno, autor je odlučio da uopšte ne pomene najjači argument u korist koncepta psihopatije, a to je njena izuzetno visoka prediktivna snaga u pitanju nasilnog kriminala, a posebno ubistava. Ona se, na primer, potvrđuje brojnim istraživanjima i metaanalizama kriminologa Mita Delisija. Pored toga, za sada ne postoji nijedno istraživanje koje bi takvu vezu opovrglo. Kako primećuje sudski psiholog Džon Maršal u jednom svom članku, psihopatija je najjači indikator nasilja, teško ju je ignorisati u pitanju predviđanja takvog ponašanja, a činjenica da „prosečan“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije, naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšta tendencija za sve slučajeve fatalnog nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Zašto roditelji treba da budu zainteresovani za lečenje psihopatije kod svoje dece

Razmatrajući različite pristupe rešavanju problema nasilja pomoću biomedicinskih tehnologija, kao što su jačanje mehanizma inhibicije nasilja i bio-pojačanje morala, može se prilično brzo doći do zaključka da bi najprikladniji i najefikasniji pristup bio sprovođenje takvih procedura u što ranijem uzrastu. Tim više što se znaci prisustva psihopatskih crta, koje su najjači prediktor nasilnog ponašanja i svedoče o disfunkciji inhibitora nasilja, mogu otkriti još u detinjstvu, već u uzrastu od 2-4 godine, kao što to demonstriraju istraživanja.

Važno je razumeti da, ako pojedinac sa rizikom od razvoja nasilne i psihopatske ličnosti prođe bio-pojačanje morala veoma rano, on zapravo neće imati čak ni šansu da makar kratko bude takva ličnost. Pored toga, nervni sistem u tom uzrastu tek strada u razvoju, a to omogućava postizanje efikasnog rezultata čak i uz blagu intervenciju. Široka praksa otkrivanja i ispravljanja disfunkcije inhibitora nasilja mogla bi rešavati problem nasilja u društvu mnogo pre nego što ono uopšte nastane.

Ovo bi već trebalo da bude dovoljno kako bi se mnogim roditeljima dočarao zaključak o tome koliko je važno pažljivo pratiti ponašanje i emocionalne reakcije deteta (na primer, empatiju i prisustvo odbojnosti pri nanošenju štete nekom drugom), i pravovremeno intervenisati pri otkrivanju određenih anomalija. Međutim, ako nekoga od roditelja iznenada ne brine pitanje kakva će ličnost njihov zahtev izrasti, ili ako uopšte ne vide nikakav problem u nasilju, tada vredi podsetiti na još jednu veoma jaku motivaciju da se ipak razmisli o ovom pitanju – lično blagostanje i očuvanje sopstvenih nerava.

Istraživanja o pitanjima nasilja i psihopatije često su usmerena na samu ličnost sa takvim stanjem – njeno ponašanje, rizike za društvo, kriminalne manifestacije. Deo njih govori o tome kakvu ulogu roditelji mogu imati u razvoju psihopatskih crta kod deteta. Pritom u senci ostaje suprotan problem – kada roditelji postaju prve žrtve bezzubosti, manipulativnog ponašanja, nedostatka empatije, pa čak i okrutnosti sopstvenog deteta.

Naravno, nije uobičajeno označavati decu kao psihopate, međutim, ona mogu pokazivati rane znake ovog stanja ili takozvane crte bezosećajnosti-bezzubosti – emocionalnu hladnoću, nedostatak osećaja krivice, nesposobnost saosećanja. Takvi znaci ukazuju na to da dete nema jednostavno „težak karakter“: reč je o dubinskim karakteristikama ličnosti koje, pored ostalih problema, mogu ozbiljno uništiti porodičnu dinamiku.

Za roditelje takvo dete postaje težak psihološki ispit. Roditeljstvo im ne donosi nikakvo zadovoljstvo, već samo svakodnevne probleme. Oni se nalaze u zamci: s jedne strane – društveno očekivanje da vole i podržavaju svoje dete, a s druge – konstantan stres, strah i osećaj bespomoćnosti. Često se takve porodice suočavaju sa nerazumevanjem okoline, pa čak i optužbama za loše vaspitanje, što samo pojačava njihov osećaj izolovanosti i krivice. Takođe, roditelji se mogu suočiti sa veoma ozbiljnim problemima ako njihovo dete počne da se ponaša antisocijalno u društvu, budući da će morati da snose odgovornost za njegove postupke.

U svemu ovome treba razumeti da samo dobro vaspitanje i povoljno okruženje možda neće biti dovoljni da dete ne razvije psihopatsku ličnost (iako je to, naravno, takođe važno za smanjenje rizika). Zato svi roditelji imaju interes da otkriju rane znake ovog stanja i pribegnu terapeutskoj intervenciji ako oni postoje. To će im definitivno pomoći da sačuvaju sopstvenu porodicu, a uz široku primenu će dovesti i do smanjenja nivoa nasilja u celom društvu, a vremenom – do potpunog iskorenjivanja ovog problema!

Voluntarist, Bitarh

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

„Dark rizz“: Zašto se zaljubljujemo u tirane i glasamo za psihopate

Možda je neko od vas već video na zapadnim društvenim mrežama pojam kao što je „Dark Rizz“ (Tamni riz). Ako niste, iza ovog pojma se krije prilično jeziva, ali zanimljiva psihologija. Nedavno je u Psychology Today objavljen odličan članak na ovu temu, nakon čitanja kojeg će vam u glavi kružiti samo jedna misao: „Dođavola, pa ovo je idealan opis odnosa građanina i države!“. Zato hajde da detaljnije razmotrimo kako to funkcioniše, zašto naš mozak popada na manipulacije i zašto je razumevanje svega ovoga važno sa tačke gledišta libertarijanizma.

U osnovi „Tamnog riza“ nalazi se klasična „Tamna trijada“: narcisizam (ja sam centar univerzuma), makijavelizam (cilj opravdava sredstva, a ljudi su pioni) i psihopatija (nema ni straha ni savesti). Ljudi sa ovakvim skupom osobina često poseduju čudan, toksičan magnetizam. Oni uopšte nisu dobri niti brižni, ali je nemoguće skinuti pogled s njih jer zrače izuzetno privlačnim samopouzdanjem.

Znači li vam ovo nešto? Samo uključite televizor ili pogledajte predizborne debate. Onaj političar koji viče najglasnije, obećava da će „uvesti red“ i gleda protivnike kao prljavštinu – to je to. Često njihovu neustrašivost zamenjujemo za kompetentnost, a njihovu drskost za snagu lidera. Ali zašto popadamo na to? Psiholozi to nazivaju intermitentnim (prekidnim) potkrepljenjem. Zamislite da komunicirate sa osobom (ili živite u državi) koja se ponaša nepredvidivo. Danas je hladna, ignoriše vas ili uvodi novu glupost od zabrane. A sutra – posvećuje vam pažnju, spušta kamatnu stopu za stambeni kredit ili vas jednostavno ne tuče. Ovaj kontrast izaziva dopaminski eksploziju. Da vam svakodnevno daju kolač, navikli biste se. Ali kada se kolač daje slučajno, nakon nedelje biča – počinjete da žudite za tim trenutkom. Postajete zavisni.

U međuljudskim odnosima to se zove „emocionalne njihalice“. U politici se to zove populizam i etatizam. Stacionarni bandit stvara problem (hladnoća), vi patite, a zatim on malo popusti stisak (toplina). I tada osećate zahvalnost. „Hvala Vam što ste nam dozvolili da dišemo parnim danima, naš veliki vođo!“

Autor članka, dr Džon Gruda, odlično opisuje ovaj problem: „Smireni, emocionalno stabilni ljudi retko postaju heroji drama“. Iz ovoga proizilazi da su zdravi odnosi (i zdravo društvo) dosadni. Kao i obična tržišna ekonomija. Ideš u pekaru, plaćaš novac, dobijaš hleb. Pekar ti ne pravi gaslajting, ne nestaje na nedelju dana i ne zahteva obožavanje. To je poštena trgovina. A „Tamni riz“ je kinematografski. To je napetost i drama. Političari sa „tamnom harizmom“ nam prodaju taj šou. Oni stvaraju haos da bi ga kasnije herojski rešavali. Oni nas teraju da se osećamo malim kako bi oni sami izgledali veliki.

Kako prepoznati zamku? Psiholozi savetuju da se zapitate: „Da li se osećam bolje ili gore nakon komunikacije sa ovom osobom?“. Zdrava harizma (i zdravo društvo) daje osećaj sigurnosti i autonomije. „Tamna harizma“ se hrani vašim strahom i nesigurnošću. Ako lider (ili partner) zahteva lojalnost kroz strah, izbegava odgovornost i konstantno menja pravila igre – to nije „jaka ruka“, već jednostavno manipulacija.

Šta libertarijanci treba da rade sa ovim znanjem? Naravno, potrebno je zapamtiti granice. Tamni riz funkcioniše samo kada su vam lične granice zamagljene. U politici to su granice samopripadnosti i privatnog vlasništva. I ako neko prelazi preko njih, njega jednostavno treba poslati dođavola. Takođe, vredi ceniti dosadu. Stabilnost ugovora, nepovredivost ličnosti i slobodno tržište ne izazivaju adrenalinski nalet. I to je divno! Ne živimo u akcionom filmu, nama je jednostavno potrebno normalno živeti i raditi. I konačno, ne sme se kontrola mešati sa harizmom. Ako neko pokušava da kontroliše svaki vaš korak, prikrivajući se „nacionalnim interesima“ ili „opštom bezbednošću“ – to nije liderstvo. To je zlostavljanje, naduvano do razmera jedne države.

Voluntarist, Bitarh

Od besrđnosti do brutalnosti: psihopatija kao ključ za predviđanje nasilja

Savremena nauka pokazuje da nasilje nije samo rezultat uticaja društva, životne sredine, vaspitanja ili jednostavno ličnog izbora pojedinca. Pre svega, nasilje je biološki fenomen, rezultat disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija koje kao posledica toga nastaju. O ključnoj ulozi psihopatije u vršenju nasilja dobro piše sudski psiholog Džon Maršal u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

On pre svega pominje meta-analizu Brijane Foks i Meta Delisija iz 2019. godine, u kojoj je razmatrano 29 uzoraka iz različitih zemalja koji obuhvataju više od 2600 ubistava. Prema njoj, korelacija između psihopatije i vršenja ubistva iznosila je 0,68. Poređenja radi – u medicini se korelacija od 0,3 između pušenja i raka pluća već smatra značajnom tako da se ne sme ignorisati. A veza između psihopatije i ubistva ispostavila se dva puta jačom! Štaviše, što je oblik ubistva ekstremniji ili organizovaniji, to je u njemu više manifestacija psihopatije.

Prelazeći na najaktuelnija istraživanja objavljena ove godine, Melisa Parker Vest i njene kolege sprovele su analizu 117 istraživanja o vezi između psihopatije i seksualnog nasilja. Korelacija se ispostavila umerenom, na nivou od 0,35, međutim, važno je uzeti u obzir da je ona stabilna u različitim uzorcima, uključujući zatvorenike i uzorke iz opšte populacije. U medicini bi slična veza postojala između holesterola i srčanih bolesti. Takvi rezultati potpuno razbijaju ideju da psihopatija nema veze sa seksualnim ili neseksualnim nasiljem. Podaci svedoče o suprotnom: crte psihopatije veoma značajno povećavaju rizik od nasilja.

Zašto je to važno? Kritičari tvrde da je psihopatija previše nejasan, preuveličan i u praksi beskoristan konstrukt. Ali podaci govore drugačije. Psihopatija predviđa ubistva sa veličinom efekta koja se veoma retko sreće u društvenim naukama. Ona predviđa seksualnu agresiju na nivou uporedivom sa opšteprihvaćenim medicinskim faktorima rizika. To je čini jednim od najmoćnijih indikatora nasilja. I činjenica da „prosečni“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšti trend za sve slučajeve letalnog nasilja.

Ali kakva je praktična korist od takvog znanja? Naravno, njegova vrednost nije isključivo akademska; ono je korisno u proceni i upravljanju rizicima. Na primer, moramo razumeti koje mere preduzeti prema počiniocu i u kojoj meri je on podoban za povratak u društvo. Ako ignorišemo faktor psihopatije, lako možemo pogrešno odgovoriti na ova pitanja i doneti slep sud.

Takođe, ovo znanje je korisno u sprečavanju nasilja. Crte psihopatije ne nastaju u jednom trenutku kada osoba napuni 18 godina. One se mogu pratiti u razvoju pojedinca još u detinjstvu i adolescentskom dobu, primećujući hladnokrvnost i bezemocionalnost, nedostatak empatije i sklonost manipulativnom ili okrutnom ponašanju. Veoma je važno prepoznati i intervenisati u problem što je ranije moguće. Borba protiv ovih crta pre nego što se one pretvore u ukorenjene modele ličnosti odrasle osobe jedna je od mogućnosti za smanjenje broja budućih nasilnika.

Konačno, psihopatija nije ograničena samo na zatvore ili glasne slučajeve ubistava. Mnogi ljudi otkrivaju psihopatiju u privatnom životu: kod partnera, kolega, prijatelja ili nadređenih. Sposobnost prepoznavanja emocionalne površnosti, patološkog laganja, manipulativnosti i nedostatka empatije može zaštititi osobu od nasilja. Neophodno je povećati svest javnosti, što će pomoći ljudima da izbegavaju psihopatične pojedince i opasnost koju oni predstavljaju, kao i da preduzmu ispravne korake pri susretu sa njima!

Voluntarista, Bitarh

Kako su strah i politika oduzeli od nas efikasne lekove

Zamislite svet u kojem su supstance koje zaista mogu pomoći ljudima sa depresijom, PTSP-om, zavisnošću, i čak, kao što se ispostavilo, mogu lečiti psihopatiju i biti efikasne u pitanju bio-pojačanja morala, dugo ležale na prašnjavoj polici istorije, sputane lancima birokratije. Govorimo o psihedelicima – LSD-u, psilocibinu i drugim zagonetnim, intenzivnim stvarima, koje su danas ponovo u centru interesovanja mnogih naučnika i terapeuta.

Još sredinom prošlog veka, psihedelici su bili prava zvezda nauke. Naučnici su u njima videli veliki potencijal, a psihoterapeuti su bili oduševljeni perspektivom da pomognu ljudima da prožive duboka, transformaciona iskustva. Naravno, nije nedostajalo ni skepticizma, ali on je bio opravdan nedostatkom pouzdanih metoda i jasnih protokola za sigurno ocenjivanje uticaja psihedelika na čoveka. U suštini, to je bio normalan naučni skepticizam, neophodan za svaki novi pravac istraživanja. Ali tada je, kao i obično, intervisovala politika.

Kada su predstavnici kontra-kulture u SAD, koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, počeli da koriste psihedelike u rekreacijske svrhe i za „proširenje svesti“, političari su se uznemirili. Vlastima se nije dopala sva ta „nezgodna sloboda“, jer su psihedelici postali simbol kulturnog bunta i neslaganja koji podrivaju autoritet i kontrolu vlade, i od njih su brzo napravili žrtvenog jarca. „Droge! Opasno! Zabraniti!“ – tako su vrištali naslovi novina.

Naravno, naučnici su takođe pali pod udar. Istraživanja psihedelika su zamrznuta, jer su vlasti bukvalno prekinule dotok kiseonika svima koji su želeli da na bilo koji način proučavaju ove supstance. Štaviše, državna ograničenja nisu pogodila samo poznate psihedeličke supstance, već principijelno sva jedinjenja koja utiču na 5-HT2A receptore mozga, koji su ključni u mehanizmu delovanja klasičnih psihedelika. Američka vlada je uvela stroga pravna ograničenja, a svaki eksperiment sa psihedelicima zahtevao je mnoštvo birokratskih odobrenja i najstrožu kontrolu državnih struktura. Praktično, to je značilo da je samo veoma mali broj laboratorija mogao dobiti pristup takvim istraživanjima.

I evo sada, nakon decenija, naučnici ponovo oprezno otvaraju ta vrata. Ispostavilo se da su u pravim dozama i pod kontrolom profesionalaca psihedelici potpuno bezbedni, a problem najčešće nastaje pri nekontrolisanom upotrebi prevelikih doza, kada ove supstance zaista postaju „zlutavle droge koje kradu razum“, a ne moćni terapeutska alata. Takođe se sprovode istraživanja kako bi se pronašle najefikasnije doze, sa maksimalnim terapeutskim efektom i minimalnim neželjenim dejstvima. U celini, savremena istraživanja govore da u okviru kontrolisanih seansi psihedelici ne samo da su bezbedni i nimalo ne narušavaju kognitivne i afektivne sposobnosti čoveka, već pojačavaju empatiju, pomažu u prevazilaženju trauma i čak značajno smanjuju nivo agresivnosti.

Osim toga, trenutno se radi na kreiranju novih molekula koji će zadržati sve prednosti originalnih psihedeličkih supstanci, ali minimizirati moguće rizike. Razvijaju se jedinjenja koja selektivno utiču na određene receptore mozga, omogućavajući postizanje terapeutskih efekata bez neželjenih pojava, kao što su halucinacije ili preterana stimulacija. Šta više, nauka je daleko otišla, i sada možemo biti svedoci drugog talasa psihedeličnog renesansa.

Ironija je u tome što je sve ove godine skepticizam prema psihedelicima bio manje naučni, a više politički. Zato, možda je vreme prestati plašiti se duhova prošlosti? Naučna zajednica nam jasno pokazuje da je u pitanju psihedelika bolje verovati istraživanjima nego strašnim pričama iz prošlog veka. Danas se psihedelici sasvim uspešno mogu koristiti u terapeutske svrhe, uključujući čak i tako važan pravac kao što je jačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, bio-pojačanje morala i lečenje psihopatije.

Voluntarista, Bitarh

Svet je po svojoj prirodi neprijateljski nastrojen, i svi oko nas su neprijatelji?

Odmah ćemo dati kratak odgovor za one koji nemaju vremena da pročitaju celu objavu: oni koji tako misle, sa velikom verovatnoćom su sami psihopatske ličnosti i najverovatnije takođe pate od disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja. U nastavku ćemo detaljnije analizirati zašto je to tako na osnovu naučne publikacije.

Neki ljudi su skloni da zastupaju pogled na svet kao na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko. Oni takođe teže da smatraju postupke drugih ljudi više usmerenim na nanošenje štete nego što oni zapravo jesu. Na taj način, mogu videti pretnju čak i u situacijama u kojima ona zapravo ne postoji. Sve se ovo opisuje pojmom pod nazivom pristrasnost neprijateljske atribucije.

Naravno, niko nije dužan da bude neoprezan prema drugim ljudima, a u mnogim situacijama je potpuno normalno proveriti svakog pojedinca kako bi se utvrdilo da nema potencijalno neprijateljskih i štetnih namera. Ali moramo razumeti – to se radi iz razloga što neki ljudi zaista žele da nanesu štetu, i na takve se uvek može naići. U isto vreme, smatrati ljude i svet u celini lošima verovatno nije adekvatan pogled. I, moguće je da su određene karakteristike ličnosti značajno povezane sa takvim pogledom.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Alabami razmatralo je vezu između pristrasnosti neprijateljske atribucije i psihopatskih predispozicija. Kao rezultat, ova veza se pokazala umereno izražena. To znači da se sasvim može očekivati da će ljudi sa visokim opštim pokazateljima psihopatije, kao i, konkretno, sa faktorom raštopenosti (koji ukazuje na probleme sa kontrolom impulsivnih reakcija), češće od ostalih biti skloni da postupke drugih ljudi u situacijama koje im nisu jasne ocene kao neprijateljske. Pored toga, pristrasnost neprijateljske atribucije bila je umereno povezana sa svim oblicima agresije – kako proaktivnom (namernom), tako i reaktivnom (impulsivnom). Ovo pokazuje da su pojedinci sa povišenim nivoima ove pristrasnosti skloni da odgovore na percepciju neprijateljstva prihvatanjem agresivnih postupaka različitih tipova, uključujući i vezu sa ispoljavanjem fizičke agresije. Ne zaboravimo da su i svi oblici agresije takođe značajno povezani sa psihopatskim predispozicijama.

Kao što vidimo, pojedinci koji imaju psihopatske predispozicije i skloni su ispoljavanju bilo kojih oblika agresije, češće od drugih vide pretnju tamo gde ona jednostavno ne postoji. Svet im se češće čini kao neprijateljsko mesto, a svi ljudi oko njih kao oni koji definitivno žele da im naude. Naravno, među nama zaista postoje psihopatski pojedinci koji mogu lako, ne osećajući nikakav psihološki nelagodu i unutrašnji otpor, čak i počiniti ubistva, i razumno je oprezno biti prema njima. Ali većina ljudi je ipak nenasilna i ne teži da nekome nanese štetu. A ako neko misli drugačije, ako neko definiše ljude kao generalno urođeno neprijateljska i agresivna bića, onda će biti potpuno opravdano pomisliti da li taj čovek druge sudi po sebi samom.

Voluntarista, Bitarh

Od Napoleona do bana: ruta toksičnog komentatora

Svi mi poznajemo takvog lika: sedi ispred ekrana, vreme je 3 sata ujutru, a on nikako ne može da se smiri. Ostavi sarkastičan komentar u kojem ima malo ili uopšte nema argumenata po suštini, proveri da li su mu odgovorili, odgovori još sarkastičnije, i tako u beskonačnost. Čini se da mu kafa više nije ni potrebna – on se budi od čistog gneva.

Zašto je važno obratiti pažnju na to? Mrežni trollovi nisu samo dosadni ljubitelji jakih senzacija. U stvarnosti to su ljudi sa celim setom psiholoških „specijalnih efekata“. Psiholozi su odavno utvrdili da internet trollovi često poseduju čitav buket neprijatnih osobina: narcisizam, psihopatiju, pa čak i sadizam. Takav „komentator“ obično ima preterano naduvan ego, smatra sebe apsolutno pravim i pametnijim od svih ostalih. Dokazivati nešto takvoj osobi je isto što i objašnjavati mački pravila bontona: može se pokušati, ali rezultat je predvidiv.

Takvim trollovima je potpuno svejedno do osećanja drugih, zato im se veoma dopada da ljude izbacuju iz takta i posmatraju njihova patljenja. To su neka vrsta emocionalnih vampira koji se hrane vašim gnevom. A najzanimljivije je – kod njih se često razvija svojevrsna zavisnost. Svaki novi komentar, svaka reakcija „žrtve“ je za njih čist dopamin. Troll baca „mamac“ i čeka reakciju, kao ribar u zoru. To je i objašnjenje zašto bukvalno žive u komentarima: njihovo samopoštovanje i uživanje u životu direktno zavise od toga koliko ljudi uspeju da iznerviraju danas. Zanimljivo je, inače, da je prema istraživanjima narcisizam povezan sa zavisnošću od društvenih mreža.

Njihova opsesivna potreba da ostave poslednju reč u raspravi dovodi do apsurda. Čak i ako su svi odavno otišli kući, troll će se vratiti i napisati još jedan komentar. Zato što mora. Zato što može. A glavni adut trollova je anonimnost. Ako se u stvarnom životu tako lako mogu izgubiti prijatelji i biti ostraciran, na mreži nema posledica. Troll je zaštićen nadimkom, avatarom i mogućnošću da kreira još desetak lažnih naloga. On je kao Džejms Bond u svetu foruma: niko ga ne poznaje lično, a on se uvek vraća.

Zašto se neki ljudi bave beskonačnim trollovanjem? Postoji mnoštvo varijanti. Na primer, u životu takvi ljudi obično imaju malo moći. Zato se u komentarima može osećati kao Napoleon – čak i ako je njegova „imperija“ ograničena na nekoliko diskusija na Telegramu. Takođe, za neke je trollovanje kao ekstremni sport. Jednostavno im je dosadno živeti bez drame. A ponekad su razlog lične uvrede. Recimo, komšije nisu dali da mirno spava, sada on neće dati mirnom sna celom internetu.

Zanimljiva nijansa: mnogi trollovi maskiraju svoje ponašanje kao slobodu govora. Vole da kažu: „Ja samo izražavam svoje mišljenje!“ Ali između konstruktivne kritike i agresivnog trollovanja postoji ogromna propast. Sloboda govora je pravo da se izrazi svoje mišljenje, a ne pravo da se bezgranično vređaju i ponižavaju drugi u njihovim zajednicama. Trollovi koji se prikrivaju liberalnim/libertarianskim idejama, zapravo diskredituju samu suštinu slobode govora i samo doprinose jačanju cenzure i kontrole. Ironija je u tome što njihovo ponašanje samo približava ono protiv čega se navodno tako žestoko bore.

A šta uraditi s tim? Vlasnici resursa i administratori treba da budu stroži na svom privatnom prostoru. Troll-a koji pokušava da iznervira i uvredi druge, najbolje je poslati u režim „samo za čitanje“ – neka posmatra sa strane adekvatnu komunikaciju. Ponekad je to jedini način da se vrati zdrava atmosfera u komentare i da se ostalima da do znanja da pravila pristojnosti postoje čak i na mreži.

A glavni savet običnim korisnicima: ne hranite trollove. Njima je vaša reakcija životno neophodna. Najbolja kazna za troll-a je ignorisanje. Troll bez pažnje je kao rok zvezda bez publike: tužno i besmisleno. I zapamtite: sa druge strane ekrana najčešće sedi nesrećna i kompleksirana osoba! To ga ne opravdava, ali objašnjava. Ponekad je dovoljno samo setiti se toga kako biste mirnije pristupili takvim provokacijama.

Voluntarist, Bitarh

Nek mi crkne krava, samo da komšiji crknu dve

Široko je poznato da što su pokazatelji psihopatije kod osobe veći, to je manje zaposleno nanošenje štete drugim ljudima i poštenje. Međutim, istraživače je zanimalo koje vrednosti u takvom slučaju zastupaju psihopatične pojedinci i kakva motivacija oblikuje njihovo ponašanje. U tu svrhu je sprovedena procena 3521 odraslog dobrovoljca u pogledu njihovog nivoa psihopatije (prema Levensonovom testu), vrednosti, težnji, orijentacije na socijalnu dominaciju, kao i preferencije apsolutnog ili relativnog blagostanja.

Prvenstveno, psihopatični pojedinci pokazali su veću težnju ka postizanju finansijskog uspeha nego ka poboljšanju sveta oko sebe. Takođe su oni, a naročito oni koji su imali visoke pokazatelje primarne psihopatije (ciri kao što su bezdušnost i nedostatak empatije), ukazali na materijalno imovinstvo kao centralno dobro u ljudskom životu i izvor sreće, kao i na to da uspeh čoveka u životu određuje količina imovine kojom poseduje.

Međutim, teško je da se ovakvi stavovi smatraju nečim lošim, budući da je to izbor same osobe koje su vrednosti za nju važne, sve dok one ne podrazumevaju nanošenje štete drugim ljudima. Ali ono što se zaista može nazvati problemom jeste preferencija psihopatičnih pojedinaca da budu imućniji od drugih ljudi, čak i ako to znači imati manje blagostanja u apsolutnim vrednostima. U popunjenim upitnicima izrazili su neželju da ostvare veći prihod, bolje obrazovanje i veći broj odmora, ako će drugi ljudi oko njih dobiti još više svega toga i imati socijalni status viši od njihovog. U apsolutnim vrednostima spremni su imati manje blagostanja ako će ga drugi ljudi imati još manje nego oni, i ako će oni time dobiti viši socijalni status u poređenju sa njima.

Izgleda da poslovice poput „nek’ moja krava crkne, samo da komšijina crkne dve“ ili „nek’ mi šupa izgori, samo da komšiji krava crkne“ nisu nastale ni iz čega, već opisuju preferencije konkretne kategorije pojedinaca – psihopata. Očigledno je da im je prvenstveno važno potvrditi se na račun drugih i biti relativno bolji od njih, a ne dostići određeni nivo blagostanja. Velika sklonost psihopatičnih pojedinaca ka ovakvim vrednostima još jednom odražava koliko je opasno njihovo psihičko stanje, izazvano disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja. Normalni ljudi definitivno treba da budu oprezni, jer su oni sposobni i spremni da nanesu bilo kakvu štetu, ako će ih to u relativnim vrednostima uzdići iznad svih ostalih. A u dugoročnoj perspektivi, takva patologija, kao što smo već više puta ukazali, zahteva terapiju.

Voluntarist, Bitarh

Kompatibilnost libertarijanske filozofije sa idejom pojačavanja inhibitora nasilja

Navođenje činjenice da je najbolje objašnjenje nasilnog i antisocijalnog ponašanja prisustvo psihopatskih predispozicija kod osobe, koje nastaju usled disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, kao i predlog da se problem takvog ponašanja rešava terapijskim metodama, može naići na argument da je to jednostavno nedopustivo mešanje u telo čoveka, što, između ostalog, nije u skladu sa libertarianskim principima. Takva primedba je razumljiva, međutim, postoji niz uslova pri čijem ispunjenju je takva ideja apsolutno kompatibilna sa libertarianstvom.

Prvo, terapija disfunkcije inhibitora nasilja može se obavezno primenjivati samo na pojedince koji su već izvršili nasilne akte u prošlosti, ili u okviru odbrambenih radnji u slučaju postojanja direktne nasilne pretnje od strane nekoga i težnje pojedinca ka nasilju.

Drugo, u slučaju pojedinaca koji imaju psihopatske predispozicije, ali još nisu inicirali nasilje, takva terapija se može nuditi samo na dobrovoljnoj osnovi ili kao mogućnost izbegavanja sankcija u formi ostracizma, koje se primenjuju prema njima s obzirom na to da je psihopatija ozbiljan faktor rizika u vođenju bilo kakvih odnosa sa njima. U istraživanjima o problemu korporativne psihopatije, kompanijama se već predlaže da potencijalne zaposlene testiraju na psihopatske predispozicije, jer takvi psihički bolesni pojedinci mogu lako naškoditi njihovom poslovanju i izuzetno su skloni bavljenju „belokragnim“ kriminalitetom na radnom mestu, uključujući prevare i obmanu kolega i rukovodstva, ako u tome vide neku korist. U mnogim slučajevima biće potpuno normalno i dopustivo ostracirati psihopatske ličnosti, kao što će sada, na primer, mnogi ostracirati bolesne zaraznim infektivnim bolestima koji odbijaju lečenje, što je takođe ozbiljan faktor rizika. Međutim, bilo bi dobro ponuditi im terapiju kao mogućnost izbegavanja ostracizma.

Takođe, ideja terapije disfunkcije inhibitora nasilja može se popularizovati u različitim sferama gde je njena efikasna i dobrovoljna primena moguća. Na primer, može se promovisati među roditeljima kao metoda lečenja dece koja pokazuju rane znake psihopatskih predispozicija (što se još naziva crte bezosećajnosti i bezsrčnosti ili callous-unemotional traits). Ova i prethodno opisane varijante prakse takve terapije apsolutno su kompatibilne sa idejom nenametanja i libertarianskim principima.

Želeo bih da napomenem i ono što nije kompatibilno sa libertarianstvom. Među onima koji sebe nazivaju libertarijancima mogu se sresti ličnosti koje zastupaju dopustivost iniciranja nasilja, ili čak slanje čoveka u prinudno ropstvo putem primene nasilja kao odgovor na nenasilna kršenja, kao što su neplaćanje duga, krađa, ili jednostavno kršenje nekih prethodno dogovorenih pravila. Ponekad se može naići čak i na delirijume očigledno pomračenih umova, da, na primer, zajmodavac ima pravo da dugniku stavi eksplozivnu narukvicu i preti njenom aktivacijom u slučaju neisplate duga, a i ove ličnosti sebe nazivaju libertarijancima.

Takvi postupci daju žrtvi kršenja puno pravo da zapleni bilo koju imovinu, sredstva i prihode prekršilca do kojih može (samostalno ili uz nečiju pomoć) dospeti radi kompenzacije štete i pratećih troškova. Takođe, to je povod za ostracizam prekršilca sve dok on ne nadoknadi štetu. Međutim, nenasilna kršenja ne daju sankciju za nasilan odgovor. Naravno, u slučaju da neko preti čoveku nasiljem, čak i ako teži nenasilnim krajnjim ciljevima (na primer, traži novčanik drže nož u ruci), potpuno je dopustivo pribegnuti neograničenoj samoodbrani (a zapravo, to je već slučaj u kojem napadač zahteva obaveznu terapiju). Ali odgovarati nasiljem na već počinjen zločin, ako je on apsolutno nenasilan, očigledno nije libertarianski pristup.

Voluntarista, Bitarh