Тег: psihopatija

Zašto roditelji treba da budu zainteresovani za lečenje psihopatije kod svoje dece

Razmatrajući različite pristupe rešavanju problema nasilja pomoću biomedicinskih tehnologija, kao što su jačanje mehanizma inhibicije nasilja i bio-pojačanje morala, može se prilično brzo doći do zaključka da bi najprikladniji i najefikasniji pristup bio sprovođenje takvih procedura u što ranijem uzrastu. Tim više što se znaci prisustva psihopatskih crta, koje su najjači prediktor nasilnog ponašanja i svedoče o disfunkciji inhibitora nasilja, mogu otkriti još u detinjstvu, već u uzrastu od 2-4 godine, kao što to demonstriraju istraživanja.

Važno je razumeti da, ako pojedinac sa rizikom od razvoja nasilne i psihopatske ličnosti prođe bio-pojačanje morala veoma rano, on zapravo neće imati čak ni šansu da makar kratko bude takva ličnost. Pored toga, nervni sistem u tom uzrastu tek strada u razvoju, a to omogućava postizanje efikasnog rezultata čak i uz blagu intervenciju. Široka praksa otkrivanja i ispravljanja disfunkcije inhibitora nasilja mogla bi rešavati problem nasilja u društvu mnogo pre nego što ono uopšte nastane.

Ovo bi već trebalo da bude dovoljno kako bi se mnogim roditeljima dočarao zaključak o tome koliko je važno pažljivo pratiti ponašanje i emocionalne reakcije deteta (na primer, empatiju i prisustvo odbojnosti pri nanošenju štete nekom drugom), i pravovremeno intervenisati pri otkrivanju određenih anomalija. Međutim, ako nekoga od roditelja iznenada ne brine pitanje kakva će ličnost njihov zahtev izrasti, ili ako uopšte ne vide nikakav problem u nasilju, tada vredi podsetiti na još jednu veoma jaku motivaciju da se ipak razmisli o ovom pitanju – lično blagostanje i očuvanje sopstvenih nerava.

Istraživanja o pitanjima nasilja i psihopatije često su usmerena na samu ličnost sa takvim stanjem – njeno ponašanje, rizike za društvo, kriminalne manifestacije. Deo njih govori o tome kakvu ulogu roditelji mogu imati u razvoju psihopatskih crta kod deteta. Pritom u senci ostaje suprotan problem – kada roditelji postaju prve žrtve bezzubosti, manipulativnog ponašanja, nedostatka empatije, pa čak i okrutnosti sopstvenog deteta.

Naravno, nije uobičajeno označavati decu kao psihopate, međutim, ona mogu pokazivati rane znake ovog stanja ili takozvane crte bezosećajnosti-bezzubosti – emocionalnu hladnoću, nedostatak osećaja krivice, nesposobnost saosećanja. Takvi znaci ukazuju na to da dete nema jednostavno „težak karakter“: reč je o dubinskim karakteristikama ličnosti koje, pored ostalih problema, mogu ozbiljno uništiti porodičnu dinamiku.

Za roditelje takvo dete postaje težak psihološki ispit. Roditeljstvo im ne donosi nikakvo zadovoljstvo, već samo svakodnevne probleme. Oni se nalaze u zamci: s jedne strane – društveno očekivanje da vole i podržavaju svoje dete, a s druge – konstantan stres, strah i osećaj bespomoćnosti. Često se takve porodice suočavaju sa nerazumevanjem okoline, pa čak i optužbama za loše vaspitanje, što samo pojačava njihov osećaj izolovanosti i krivice. Takođe, roditelji se mogu suočiti sa veoma ozbiljnim problemima ako njihovo dete počne da se ponaša antisocijalno u društvu, budući da će morati da snose odgovornost za njegove postupke.

U svemu ovome treba razumeti da samo dobro vaspitanje i povoljno okruženje možda neće biti dovoljni da dete ne razvije psihopatsku ličnost (iako je to, naravno, takođe važno za smanjenje rizika). Zato svi roditelji imaju interes da otkriju rane znake ovog stanja i pribegnu terapeutskoj intervenciji ako oni postoje. To će im definitivno pomoći da sačuvaju sopstvenu porodicu, a uz široku primenu će dovesti i do smanjenja nivoa nasilja u celom društvu, a vremenom – do potpunog iskorenjivanja ovog problema!

Voluntarist, Bitarh

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

„Dark rizz“: Zašto se zaljubljujemo u tirane i glasamo za psihopate

Možda je neko od vas već video na zapadnim društvenim mrežama pojam kao što je „Dark Rizz“ (Tamni riz). Ako niste, iza ovog pojma se krije prilično jeziva, ali zanimljiva psihologija. Nedavno je u Psychology Today objavljen odličan članak na ovu temu, nakon čitanja kojeg će vam u glavi kružiti samo jedna misao: „Dođavola, pa ovo je idealan opis odnosa građanina i države!“. Zato hajde da detaljnije razmotrimo kako to funkcioniše, zašto naš mozak popada na manipulacije i zašto je razumevanje svega ovoga važno sa tačke gledišta libertarijanizma.

U osnovi „Tamnog riza“ nalazi se klasična „Tamna trijada“: narcisizam (ja sam centar univerzuma), makijavelizam (cilj opravdava sredstva, a ljudi su pioni) i psihopatija (nema ni straha ni savesti). Ljudi sa ovakvim skupom osobina često poseduju čudan, toksičan magnetizam. Oni uopšte nisu dobri niti brižni, ali je nemoguće skinuti pogled s njih jer zrače izuzetno privlačnim samopouzdanjem.

Znači li vam ovo nešto? Samo uključite televizor ili pogledajte predizborne debate. Onaj političar koji viče najglasnije, obećava da će „uvesti red“ i gleda protivnike kao prljavštinu – to je to. Često njihovu neustrašivost zamenjujemo za kompetentnost, a njihovu drskost za snagu lidera. Ali zašto popadamo na to? Psiholozi to nazivaju intermitentnim (prekidnim) potkrepljenjem. Zamislite da komunicirate sa osobom (ili živite u državi) koja se ponaša nepredvidivo. Danas je hladna, ignoriše vas ili uvodi novu glupost od zabrane. A sutra – posvećuje vam pažnju, spušta kamatnu stopu za stambeni kredit ili vas jednostavno ne tuče. Ovaj kontrast izaziva dopaminski eksploziju. Da vam svakodnevno daju kolač, navikli biste se. Ali kada se kolač daje slučajno, nakon nedelje biča – počinjete da žudite za tim trenutkom. Postajete zavisni.

U međuljudskim odnosima to se zove „emocionalne njihalice“. U politici se to zove populizam i etatizam. Stacionarni bandit stvara problem (hladnoća), vi patite, a zatim on malo popusti stisak (toplina). I tada osećate zahvalnost. „Hvala Vam što ste nam dozvolili da dišemo parnim danima, naš veliki vođo!“

Autor članka, dr Džon Gruda, odlično opisuje ovaj problem: „Smireni, emocionalno stabilni ljudi retko postaju heroji drama“. Iz ovoga proizilazi da su zdravi odnosi (i zdravo društvo) dosadni. Kao i obična tržišna ekonomija. Ideš u pekaru, plaćaš novac, dobijaš hleb. Pekar ti ne pravi gaslajting, ne nestaje na nedelju dana i ne zahteva obožavanje. To je poštena trgovina. A „Tamni riz“ je kinematografski. To je napetost i drama. Političari sa „tamnom harizmom“ nam prodaju taj šou. Oni stvaraju haos da bi ga kasnije herojski rešavali. Oni nas teraju da se osećamo malim kako bi oni sami izgledali veliki.

Kako prepoznati zamku? Psiholozi savetuju da se zapitate: „Da li se osećam bolje ili gore nakon komunikacije sa ovom osobom?“. Zdrava harizma (i zdravo društvo) daje osećaj sigurnosti i autonomije. „Tamna harizma“ se hrani vašim strahom i nesigurnošću. Ako lider (ili partner) zahteva lojalnost kroz strah, izbegava odgovornost i konstantno menja pravila igre – to nije „jaka ruka“, već jednostavno manipulacija.

Šta libertarijanci treba da rade sa ovim znanjem? Naravno, potrebno je zapamtiti granice. Tamni riz funkcioniše samo kada su vam lične granice zamagljene. U politici to su granice samopripadnosti i privatnog vlasništva. I ako neko prelazi preko njih, njega jednostavno treba poslati dođavola. Takođe, vredi ceniti dosadu. Stabilnost ugovora, nepovredivost ličnosti i slobodno tržište ne izazivaju adrenalinski nalet. I to je divno! Ne živimo u akcionom filmu, nama je jednostavno potrebno normalno živeti i raditi. I konačno, ne sme se kontrola mešati sa harizmom. Ako neko pokušava da kontroliše svaki vaš korak, prikrivajući se „nacionalnim interesima“ ili „opštom bezbednošću“ – to nije liderstvo. To je zlostavljanje, naduvano do razmera jedne države.

Voluntarist, Bitarh

Od besrđnosti do brutalnosti: psihopatija kao ključ za predviđanje nasilja

Savremena nauka pokazuje da nasilje nije samo rezultat uticaja društva, životne sredine, vaspitanja ili jednostavno ličnog izbora pojedinca. Pre svega, nasilje je biološki fenomen, rezultat disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija koje kao posledica toga nastaju. O ključnoj ulozi psihopatije u vršenju nasilja dobro piše sudski psiholog Džon Maršal u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

On pre svega pominje meta-analizu Brijane Foks i Meta Delisija iz 2019. godine, u kojoj je razmatrano 29 uzoraka iz različitih zemalja koji obuhvataju više od 2600 ubistava. Prema njoj, korelacija između psihopatije i vršenja ubistva iznosila je 0,68. Poređenja radi – u medicini se korelacija od 0,3 između pušenja i raka pluća već smatra značajnom tako da se ne sme ignorisati. A veza između psihopatije i ubistva ispostavila se dva puta jačom! Štaviše, što je oblik ubistva ekstremniji ili organizovaniji, to je u njemu više manifestacija psihopatije.

Prelazeći na najaktuelnija istraživanja objavljena ove godine, Melisa Parker Vest i njene kolege sprovele su analizu 117 istraživanja o vezi između psihopatije i seksualnog nasilja. Korelacija se ispostavila umerenom, na nivou od 0,35, međutim, važno je uzeti u obzir da je ona stabilna u različitim uzorcima, uključujući zatvorenike i uzorke iz opšte populacije. U medicini bi slična veza postojala između holesterola i srčanih bolesti. Takvi rezultati potpuno razbijaju ideju da psihopatija nema veze sa seksualnim ili neseksualnim nasiljem. Podaci svedoče o suprotnom: crte psihopatije veoma značajno povećavaju rizik od nasilja.

Zašto je to važno? Kritičari tvrde da je psihopatija previše nejasan, preuveličan i u praksi beskoristan konstrukt. Ali podaci govore drugačije. Psihopatija predviđa ubistva sa veličinom efekta koja se veoma retko sreće u društvenim naukama. Ona predviđa seksualnu agresiju na nivou uporedivom sa opšteprihvaćenim medicinskim faktorima rizika. To je čini jednim od najmoćnijih indikatora nasilja. I činjenica da „prosečni“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšti trend za sve slučajeve letalnog nasilja.

Ali kakva je praktična korist od takvog znanja? Naravno, njegova vrednost nije isključivo akademska; ono je korisno u proceni i upravljanju rizicima. Na primer, moramo razumeti koje mere preduzeti prema počiniocu i u kojoj meri je on podoban za povratak u društvo. Ako ignorišemo faktor psihopatije, lako možemo pogrešno odgovoriti na ova pitanja i doneti slep sud.

Takođe, ovo znanje je korisno u sprečavanju nasilja. Crte psihopatije ne nastaju u jednom trenutku kada osoba napuni 18 godina. One se mogu pratiti u razvoju pojedinca još u detinjstvu i adolescentskom dobu, primećujući hladnokrvnost i bezemocionalnost, nedostatak empatije i sklonost manipulativnom ili okrutnom ponašanju. Veoma je važno prepoznati i intervenisati u problem što je ranije moguće. Borba protiv ovih crta pre nego što se one pretvore u ukorenjene modele ličnosti odrasle osobe jedna je od mogućnosti za smanjenje broja budućih nasilnika.

Konačno, psihopatija nije ograničena samo na zatvore ili glasne slučajeve ubistava. Mnogi ljudi otkrivaju psihopatiju u privatnom životu: kod partnera, kolega, prijatelja ili nadređenih. Sposobnost prepoznavanja emocionalne površnosti, patološkog laganja, manipulativnosti i nedostatka empatije može zaštititi osobu od nasilja. Neophodno je povećati svest javnosti, što će pomoći ljudima da izbegavaju psihopatične pojedince i opasnost koju oni predstavljaju, kao i da preduzmu ispravne korake pri susretu sa njima!

Voluntarista, Bitarh