Možda je neko od vas već video na zapadnim društvenim mrežama pojam kao što je „Dark Rizz“ (Tamni riz). Ako niste, iza ovog pojma se krije prilično jeziva, ali zanimljiva psihologija. Nedavno je u Psychology Today objavljen odličan članak na ovu temu, nakon čitanja kojeg će vam u glavi kružiti samo jedna misao: „Dođavola, pa ovo je idealan opis odnosa građanina i države!“. Zato hajde da detaljnije razmotrimo kako to funkcioniše, zašto naš mozak popada na manipulacije i zašto je razumevanje svega ovoga važno sa tačke gledišta libertarijanizma.
U osnovi „Tamnog riza“ nalazi se klasična „Tamna trijada“: narcisizam (ja sam centar univerzuma), makijavelizam (cilj opravdava sredstva, a ljudi su pioni) i psihopatija (nema ni straha ni savesti). Ljudi sa ovakvim skupom osobina često poseduju čudan, toksičan magnetizam. Oni uopšte nisu dobri niti brižni, ali je nemoguće skinuti pogled s njih jer zrače izuzetno privlačnim samopouzdanjem.
Znači li vam ovo nešto? Samo uključite televizor ili pogledajte predizborne debate. Onaj političar koji viče najglasnije, obećava da će „uvesti red“ i gleda protivnike kao prljavštinu – to je to. Često njihovu neustrašivost zamenjujemo za kompetentnost, a njihovu drskost za snagu lidera. Ali zašto popadamo na to? Psiholozi to nazivaju intermitentnim (prekidnim) potkrepljenjem. Zamislite da komunicirate sa osobom (ili živite u državi) koja se ponaša nepredvidivo. Danas je hladna, ignoriše vas ili uvodi novu glupost od zabrane. A sutra – posvećuje vam pažnju, spušta kamatnu stopu za stambeni kredit ili vas jednostavno ne tuče. Ovaj kontrast izaziva dopaminski eksploziju. Da vam svakodnevno daju kolač, navikli biste se. Ali kada se kolač daje slučajno, nakon nedelje biča – počinjete da žudite za tim trenutkom. Postajete zavisni.
U međuljudskim odnosima to se zove „emocionalne njihalice“. U politici se to zove populizam i etatizam. Stacionarni bandit stvara problem (hladnoća), vi patite, a zatim on malo popusti stisak (toplina). I tada osećate zahvalnost. „Hvala Vam što ste nam dozvolili da dišemo parnim danima, naš veliki vođo!“
Autor članka, dr Džon Gruda, odlično opisuje ovaj problem: „Smireni, emocionalno stabilni ljudi retko postaju heroji drama“. Iz ovoga proizilazi da su zdravi odnosi (i zdravo društvo) dosadni. Kao i obična tržišna ekonomija. Ideš u pekaru, plaćaš novac, dobijaš hleb. Pekar ti ne pravi gaslajting, ne nestaje na nedelju dana i ne zahteva obožavanje. To je poštena trgovina. A „Tamni riz“ je kinematografski. To je napetost i drama. Političari sa „tamnom harizmom“ nam prodaju taj šou. Oni stvaraju haos da bi ga kasnije herojski rešavali. Oni nas teraju da se osećamo malim kako bi oni sami izgledali veliki.
Kako prepoznati zamku? Psiholozi savetuju da se zapitate: „Da li se osećam bolje ili gore nakon komunikacije sa ovom osobom?“. Zdrava harizma (i zdravo društvo) daje osećaj sigurnosti i autonomije. „Tamna harizma“ se hrani vašim strahom i nesigurnošću. Ako lider (ili partner) zahteva lojalnost kroz strah, izbegava odgovornost i konstantno menja pravila igre – to nije „jaka ruka“, već jednostavno manipulacija.
Šta libertarijanci treba da rade sa ovim znanjem? Naravno, potrebno je zapamtiti granice. Tamni riz funkcioniše samo kada su vam lične granice zamagljene. U politici to su granice samopripadnosti i privatnog vlasništva. I ako neko prelazi preko njih, njega jednostavno treba poslati dođavola. Takođe, vredi ceniti dosadu. Stabilnost ugovora, nepovredivost ličnosti i slobodno tržište ne izazivaju adrenalinski nalet. I to je divno! Ne živimo u akcionom filmu, nama je jednostavno potrebno normalno živeti i raditi. I konačno, ne sme se kontrola mešati sa harizmom. Ako neko pokušava da kontroliše svaki vaš korak, prikrivajući se „nacionalnim interesima“ ili „opštom bezbednošću“ – to nije liderstvo. To je zlostavljanje, naduvano do razmera jedne države.
