Тег: psihodelici

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Kako su strah i politika oduzeli od nas efikasne lekove

Zamislite svet u kojem su supstance koje zaista mogu pomoći ljudima sa depresijom, PTSP-om, zavisnošću, i čak, kao što se ispostavilo, mogu lečiti psihopatiju i biti efikasne u pitanju bio-pojačanja morala, dugo ležale na prašnjavoj polici istorije, sputane lancima birokratije. Govorimo o psihedelicima – LSD-u, psilocibinu i drugim zagonetnim, intenzivnim stvarima, koje su danas ponovo u centru interesovanja mnogih naučnika i terapeuta.

Još sredinom prošlog veka, psihedelici su bili prava zvezda nauke. Naučnici su u njima videli veliki potencijal, a psihoterapeuti su bili oduševljeni perspektivom da pomognu ljudima da prožive duboka, transformaciona iskustva. Naravno, nije nedostajalo ni skepticizma, ali on je bio opravdan nedostatkom pouzdanih metoda i jasnih protokola za sigurno ocenjivanje uticaja psihedelika na čoveka. U suštini, to je bio normalan naučni skepticizam, neophodan za svaki novi pravac istraživanja. Ali tada je, kao i obično, intervisovala politika.

Kada su predstavnici kontra-kulture u SAD, koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, počeli da koriste psihedelike u rekreacijske svrhe i za „proširenje svesti“, političari su se uznemirili. Vlastima se nije dopala sva ta „nezgodna sloboda“, jer su psihedelici postali simbol kulturnog bunta i neslaganja koji podrivaju autoritet i kontrolu vlade, i od njih su brzo napravili žrtvenog jarca. „Droge! Opasno! Zabraniti!“ – tako su vrištali naslovi novina.

Naravno, naučnici su takođe pali pod udar. Istraživanja psihedelika su zamrznuta, jer su vlasti bukvalno prekinule dotok kiseonika svima koji su želeli da na bilo koji način proučavaju ove supstance. Štaviše, državna ograničenja nisu pogodila samo poznate psihedeličke supstance, već principijelno sva jedinjenja koja utiču na 5-HT2A receptore mozga, koji su ključni u mehanizmu delovanja klasičnih psihedelika. Američka vlada je uvela stroga pravna ograničenja, a svaki eksperiment sa psihedelicima zahtevao je mnoštvo birokratskih odobrenja i najstrožu kontrolu državnih struktura. Praktično, to je značilo da je samo veoma mali broj laboratorija mogao dobiti pristup takvim istraživanjima.

I evo sada, nakon decenija, naučnici ponovo oprezno otvaraju ta vrata. Ispostavilo se da su u pravim dozama i pod kontrolom profesionalaca psihedelici potpuno bezbedni, a problem najčešće nastaje pri nekontrolisanom upotrebi prevelikih doza, kada ove supstance zaista postaju „zlutavle droge koje kradu razum“, a ne moćni terapeutska alata. Takođe se sprovode istraživanja kako bi se pronašle najefikasnije doze, sa maksimalnim terapeutskim efektom i minimalnim neželjenim dejstvima. U celini, savremena istraživanja govore da u okviru kontrolisanih seansi psihedelici ne samo da su bezbedni i nimalo ne narušavaju kognitivne i afektivne sposobnosti čoveka, već pojačavaju empatiju, pomažu u prevazilaženju trauma i čak značajno smanjuju nivo agresivnosti.

Osim toga, trenutno se radi na kreiranju novih molekula koji će zadržati sve prednosti originalnih psihedeličkih supstanci, ali minimizirati moguće rizike. Razvijaju se jedinjenja koja selektivno utiču na određene receptore mozga, omogućavajući postizanje terapeutskih efekata bez neželjenih pojava, kao što su halucinacije ili preterana stimulacija. Šta više, nauka je daleko otišla, i sada možemo biti svedoci drugog talasa psihedeličnog renesansa.

Ironija je u tome što je sve ove godine skepticizam prema psihedelicima bio manje naučni, a više politički. Zato, možda je vreme prestati plašiti se duhova prošlosti? Naučna zajednica nam jasno pokazuje da je u pitanju psihedelika bolje verovati istraživanjima nego strašnim pričama iz prošlog veka. Danas se psihedelici sasvim uspešno mogu koristiti u terapeutske svrhe, uključujući čak i tako važan pravac kao što je jačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, bio-pojačanje morala i lečenje psihopatije.

Voluntarista, Bitarh