Zamislite svet u kojem su supstance koje zaista mogu pomoći ljudima sa depresijom, PTSP-om, zavisnošću, i čak, kao što se ispostavilo, mogu lečiti psihopatiju i biti efikasne u pitanju bio-pojačanja morala, dugo ležale na prašnjavoj polici istorije, sputane lancima birokratije. Govorimo o psihedelicima – LSD-u, psilocibinu i drugim zagonetnim, intenzivnim stvarima, koje su danas ponovo u centru interesovanja mnogih naučnika i terapeuta.
Još sredinom prošlog veka, psihedelici su bili prava zvezda nauke. Naučnici su u njima videli veliki potencijal, a psihoterapeuti su bili oduševljeni perspektivom da pomognu ljudima da prožive duboka, transformaciona iskustva. Naravno, nije nedostajalo ni skepticizma, ali on je bio opravdan nedostatkom pouzdanih metoda i jasnih protokola za sigurno ocenjivanje uticaja psihedelika na čoveka. U suštini, to je bio normalan naučni skepticizam, neophodan za svaki novi pravac istraživanja. Ali tada je, kao i obično, intervisovala politika.
Kada su predstavnici kontra-kulture u SAD, koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, počeli da koriste psihedelike u rekreacijske svrhe i za „proširenje svesti“, političari su se uznemirili. Vlastima se nije dopala sva ta „nezgodna sloboda“, jer su psihedelici postali simbol kulturnog bunta i neslaganja koji podrivaju autoritet i kontrolu vlade, i od njih su brzo napravili žrtvenog jarca. „Droge! Opasno! Zabraniti!“ – tako su vrištali naslovi novina.
Naravno, naučnici su takođe pali pod udar. Istraživanja psihedelika su zamrznuta, jer su vlasti bukvalno prekinule dotok kiseonika svima koji su želeli da na bilo koji način proučavaju ove supstance. Štaviše, državna ograničenja nisu pogodila samo poznate psihedeličke supstance, već principijelno sva jedinjenja koja utiču na 5-HT2A receptore mozga, koji su ključni u mehanizmu delovanja klasičnih psihedelika. Američka vlada je uvela stroga pravna ograničenja, a svaki eksperiment sa psihedelicima zahtevao je mnoštvo birokratskih odobrenja i najstrožu kontrolu državnih struktura. Praktično, to je značilo da je samo veoma mali broj laboratorija mogao dobiti pristup takvim istraživanjima.
I evo sada, nakon decenija, naučnici ponovo oprezno otvaraju ta vrata. Ispostavilo se da su u pravim dozama i pod kontrolom profesionalaca psihedelici potpuno bezbedni, a problem najčešće nastaje pri nekontrolisanom upotrebi prevelikih doza, kada ove supstance zaista postaju „zlutavle droge koje kradu razum“, a ne moćni terapeutska alata. Takođe se sprovode istraživanja kako bi se pronašle najefikasnije doze, sa maksimalnim terapeutskim efektom i minimalnim neželjenim dejstvima. U celini, savremena istraživanja govore da u okviru kontrolisanih seansi psihedelici ne samo da su bezbedni i nimalo ne narušavaju kognitivne i afektivne sposobnosti čoveka, već pojačavaju empatiju, pomažu u prevazilaženju trauma i čak značajno smanjuju nivo agresivnosti.
Osim toga, trenutno se radi na kreiranju novih molekula koji će zadržati sve prednosti originalnih psihedeličkih supstanci, ali minimizirati moguće rizike. Razvijaju se jedinjenja koja selektivno utiču na određene receptore mozga, omogućavajući postizanje terapeutskih efekata bez neželjenih pojava, kao što su halucinacije ili preterana stimulacija. Šta više, nauka je daleko otišla, i sada možemo biti svedoci drugog talasa psihedeličnog renesansa.
Ironija je u tome što je sve ove godine skepticizam prema psihedelicima bio manje naučni, a više politički. Zato, možda je vreme prestati plašiti se duhova prošlosti? Naučna zajednica nam jasno pokazuje da je u pitanju psihedelika bolje verovati istraživanjima nego strašnim pričama iz prošlog veka. Danas se psihedelici sasvim uspešno mogu koristiti u terapeutske svrhe, uključujući čak i tako važan pravac kao što je jačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, bio-pojačanje morala i lečenje psihopatije.
