Тег: psihopatija

Psihopatija kao predskazatelj autoritarnih političkih stavova i šta se s tim može učiniti

Mnogi istraživanja su proučavala pitanje psiholoških osnova političkih stavova pojedinca, s obzirom na to da različite osobine ličnosti utiču na njegove ideološke postavke, mišljenja i vrednosti. Posebno je interesantno pitanje postoji li veza između psihopatskih predispozicija i sklonosti ka autoritarnim političkim pozicijama, što je takođe već proučavano. Pored toga, postoje istraživanja koja ukazuju na jednu zanimljivu varijantu smanjenja autoritarnih sklonosti kod čoveka.

Prilično pokazateljno će biti istraživanje Zlatka Šrama u vezi sa pitanjem da li psihopatija, kao i pokazatelji pozitivnog i negativnog afekta, predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Psihopatija je u ovom istraživanju podeljena na 4 faktora: interpersonalni (sklonost obmanjivanju i manipulisanju ljudima), afektivni (nedostatak empatije, krivice i kajanja), životnog stila (impulsivnost, parazitizam i neodgovornost) i antisocijalni (loša kontrola ponašanja i preterana sklonost ka vršenju kriminalnih dela). Radi pojednostavljenja, prva dva faktora ćemo definisati kao primarnu psihopatiju, a ostale kao sekundarnu. S druge strane, pozitivni i negativni afekt odražavaju u kojoj meri je osoba sklona da pokazuje entuzijazam i aktivnost, ili određena neprijatna stanja raspoloženja, poput besa i nervoze. Konačno, pod totalitarnom političkom ideologijom podrazumeva se visoka potreba pojedinca za državnom socijalnom regulacijom, prihvatanje života u uslovima diktature, poricanje slobode ličnosti, kao i podrška represivnim metodama i procedurama. Napomenimo da se u ovom slučaju radi i o radikalno levim, kao i o radikalno desnim ideologijama.

Na uzorku od 386 studenata u uzrastu od 18 do 29 godina pokazano je da crte primarne psihopatije značajno predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji, pri čemu je veza sekundarne psihopatije sa njom praktično nula. Međutim, pokazatelji psihopatije generalno, a naročito sekundarne, predviđaju prisustvo negativnog afekta kod osobe, koji zauzvrat takođe u određenoj meri povećava njenu sklonost ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Ovi rezultati daju vredan doprinos razumevanju prihvatanja totalitarnih stavova kod pojedinca.

Ali stvar se ne završava samo na razumevanju problema. U jednom istraživanju pokazano je da primena psilocibina stabilno (efekat je primećen čak i godinu dana nakon upotrebe) smanjuje sklonost ljudi ka autoritarnim stavovima prema skali libertarno-autoritarnog upitnika. Ovo sredstvo, koje pripada psihedelicima, vrši snažno prosocijalno i empatičko dejstvo na čoveka, zbog čega se predlaže i za terapiju psihopatije.

Glavno dejstvo psihedelika na ljudski mozak je aktivacija serotoninskih 2A receptora. Međutim, istraživanja pokazuju da bi za prosocijalni efekat u slučaju njihove primene trebali biti odgovorni serotoninski 1A receptori. To znači da potencijalno efikasni u terapiji psihopatije (pojačavanju inhibitora nasilja) i smanjenju autoritarnosti osobe mogu biti i selektivni antiagresivni agensi koji deluju upravo na ovaj tip receptora i koji imaju minimalne ili uopšte nemaju nuspojave i uticaj na ostalo ponašanje. Kao rezultat, dobijamo mogućnost efikasnog i bezbednog lečenja psihopatije, kao i njenih posledica poput autoritarnih sklonosti.

Voluntarist, Bitarh

Problem psihopatičnosti specijalaca

Neki istraživači su uvereni da pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica poseduju značajne psihopatske predispozicije. Na primer, kao što piše Kevin Daton u svojoj knjizi „Mudrost psihopata“, selekcija u SAS (Specijalnu vazdušnu službu Ujedinjenog Kraljevstva) je brutalna i zverska. On navodi jednu od faza selekcije u kojoj osobi, već izmučenoj drugim testovima, stave vreću preko glave, nakon čega kamion priđe u neposrednu blizinu i simulira situaciju u kojoj postoji navodna pretnja da mu mogu slučajno pregaziti glavu. Tokom ovakvih testova, kod kandidata se namerno traže osobine koje su svojstvene psihopatama. Pojedinci sa takvim osobinama su korisni po tome što su sposobni lako ubijati, ne osećajući ni najmanje žaljenje. A osobi bez njih bi, najverovatnije, čak i samo učešće u ovakvoj selekciji dugo ostajalo u noćnim morama.

Takođe se može obratiti članku novinara Kortnija Verlemana. Boraveći u Izraelu i na teritoriji Palestine, želeo je da sazna kakav psihološki uticaj na vojnika ima prvo iskustvo ubistva izbliza. I iako iz određenih razloga njegovo istraživanje nikada nije napisano, oslanjajući se na prikupljena svedočanstva i materijale drugih istraživača, on zaključuje da su pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica „visoko funkcionalni“ psihopate.

Verleman navodi primer svog razgovora sa bivšim pripadnikom američke specijalne jedinice „Delta“, koji je pričao kako je u Avganistanu zaklao 14-godišnjeg dečaka, zgrabiivši ga i zatvorivši mu usta kako ne bi pravio buku i poremetio operaciju. Na pitanje o svojim osećanjima nakon toga, odgovorio je da nije osećao nikakvo žaljenje jer je „to rat i operacija je bila uspešna“. A sudeći po curenju tajnih materijala, za američke specijalne jedinice ovakva ubistva civila nisu bila ništa neobično. Takođe se može navesti primer specijalnih jedinica iz Australije koje su, boraveći u Avganistanu, otvoreno pokazivale nacističke poglede i vozile se sa svastikom na patrolnom vozilu. Naravno, pogledi čoveka su jedna stvar, a ubijanje nevinih ljudi koji ne učestvuju u borbenim dejstvima i ne predstavljaju pretnju – sasvim druga. Ali, kao što je proisteklo iz curenja tajnih dokumenata odbrambenih snaga Australije, pogledi pripadnika njihovih specijalnih jedinica odgovarali su njihovim delima – namerno su ubijali nenaoružane muškarce, žene i decu, nakon čega bi im na tela ostavljali oružje kako bi prikrili svoje zločine.

Takođe, Verleman pokreće temu tiranskih i autoritarnih režima. Pozivajući se na radove profesora Timotija Snajdera, on napominje da upravo ljude navikle na vršenje nasilja u inostranstvu takvi režimi kasnije privlače za vršenje nasilja protiv stanovništva unutar zemlje. Militarizovane formacije sastavljene od psihopata mogu se koristiti, na primer, za brutalno suzbijanje onih koji protestuju protiv korumpiranih vlasti. Ovde vredi napomenuti da je u takvim formacijama veoma rasprostranjena „kultura nekažnjivosti“ i da se prema civilnom stanovništvu odnose sa potpunom hladnokrvnošću.

Postojanje ovakvog problema ponovo otvara pitanje kako treba da se odnosimo prema hladnokrvnim, bezsrcnim i nemilosrdnim pojedincima koji mogu lako naneti štetu drugim ljudima, tj. prema pojedincima sa očiglednom disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskim predispozicijama. Očigledno je da oni predstavljaju neverovatno visoku opasnost za društvo. Ljudi sa zlonamernim namerama, na primer, korumpirani političari, mogu ih koristiti kako bi maksimalno efikasno vršili nasilje nad običnim, neviniim ljudima. To još jednom pokazuje da ovakvo stanje pojedinca moramo jednoznačno posmatrati kao patologiju i bolest koju je potrebno iskoreniti.

Voluntarist, Bitarh

Zlostavljanje životinja, nasilje nad ljudima i psihopatija

Voluntarist, Bitarh

Radnje koje su okrutne prema životinjama ili dovode do njihove smrti bez opravdanog razloga, na primer, mučenje, nanošenje povreda, trovanje ili odbacivanje, mnogima će izgledati kao jasan znak da osoba koja to čini ima psihičke poremećaje i sasvim može biti sposobna da podjednako lako vrši nasilje nad ljudima. Zapravo, mnoga istraživanja su otkrila vezu između okrutnog tretiranja životinja i različitih oblika nasilja. Takođe, jedno od njih je detaljno istražilo vezu sa nivoom psihopatije.

Kao što pokazuje jedno švajcarsko istraživanje, ljudi koji su bili okrutni prema životinjama u detinjstvu, tokom svog života 3 puta češće vrše teške činove nasilja, kao što su pljačka, otmica ili napad[1]. A drugo istraživanje, sprovedeno na dva uzorka žena, pokazalo je vezu sklonosti ka takvom tretmanu sa proaktivnom agresijom, sadizmom, psihopatičnim predispozicijama i crtama bezosećajnosti i beskrušnosti[2]. Oko 60% pojedinaca koji izjavljuju da su u detinjstvu bili svedoci ili učesnici u okrutnom tretiranju životinja, takođe izveštavaju o iskustvu zlostavljanja dece ili nasilja u domaćinstvu. Ispostavilo se da je okrutno tretiranje životinja „crveni alarm“ za nasilje u porodici[3]. Konačno, prema podacima različitih istraživanja, od 23% do 77% domaćinstava u kojima se javlja nasilje od strane intimnog partnera, takođe pokazuje prisustvo okrutnog tretiranja životinja (a ako se pored stvarnog okrutnog tretiranja dodaju i pretnje da će se ono primeniti, dobijamo od 21% do 89% takvih domaćinstava)[4].

Ljudi koji okrutno tretiraju životinje u proseku imaju više pokazatelja psihopatije. Pritom je sa psihopatijom najsnažnije povezana primena mučenja nad životinjama. Prosečan rezultat za pojedince koji su vršili takve radnje prema PPTS testu iznosio je 13,04 poena, dok je za one koji to nisu činili bio 10,19 poena (prosečna razlika je iznosila 2,85 poena). Sledeća po jačini takve veze je ubijanje životinja (prosečna razlika je iznosila 2,65 poena), a nakon toga nanošenje štete životinjama (prosečna razlika je iznosila 2,34 poena)[5].

Može se sa sigurnošću tvrditi da je okrutno tretiranje životinja zaista povezano sa većom sklonošću osobe ka vršenju nasilja nad drugim ljudima. Takođe postoji značajna veza sa psihopatičnim predispozicijama, što može ukazivati na prisustvo psihičkih poremećaja. Posebno treba obratiti pažnju na poremećaje u radu mehanizma inhibicije nasilja, čime neki istraživači objašnjavaju nesposobnost određenih pojedinaca da percipiraju patnju životinja, kao i bezosećajni i prezriv odnos prema njima[2].