Neki istraživači su uvereni da pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica poseduju značajne psihopatske predispozicije. Na primer, kao što piše Kevin Daton u svojoj knjizi „Mudrost psihopata“, selekcija u SAS (Specijalnu vazdušnu službu Ujedinjenog Kraljevstva) je brutalna i zverska. On navodi jednu od faza selekcije u kojoj osobi, već izmučenoj drugim testovima, stave vreću preko glave, nakon čega kamion priđe u neposrednu blizinu i simulira situaciju u kojoj postoji navodna pretnja da mu mogu slučajno pregaziti glavu. Tokom ovakvih testova, kod kandidata se namerno traže osobine koje su svojstvene psihopatama. Pojedinci sa takvim osobinama su korisni po tome što su sposobni lako ubijati, ne osećajući ni najmanje žaljenje. A osobi bez njih bi, najverovatnije, čak i samo učešće u ovakvoj selekciji dugo ostajalo u noćnim morama.
Takođe se može obratiti članku novinara Kortnija Verlemana. Boraveći u Izraelu i na teritoriji Palestine, želeo je da sazna kakav psihološki uticaj na vojnika ima prvo iskustvo ubistva izbliza. I iako iz određenih razloga njegovo istraživanje nikada nije napisano, oslanjajući se na prikupljena svedočanstva i materijale drugih istraživača, on zaključuje da su pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica „visoko funkcionalni“ psihopate.
Verleman navodi primer svog razgovora sa bivšim pripadnikom američke specijalne jedinice „Delta“, koji je pričao kako je u Avganistanu zaklao 14-godišnjeg dečaka, zgrabiivši ga i zatvorivši mu usta kako ne bi pravio buku i poremetio operaciju. Na pitanje o svojim osećanjima nakon toga, odgovorio je da nije osećao nikakvo žaljenje jer je „to rat i operacija je bila uspešna“. A sudeći po curenju tajnih materijala, za američke specijalne jedinice ovakva ubistva civila nisu bila ništa neobično. Takođe se može navesti primer specijalnih jedinica iz Australije koje su, boraveći u Avganistanu, otvoreno pokazivale nacističke poglede i vozile se sa svastikom na patrolnom vozilu. Naravno, pogledi čoveka su jedna stvar, a ubijanje nevinih ljudi koji ne učestvuju u borbenim dejstvima i ne predstavljaju pretnju – sasvim druga. Ali, kao što je proisteklo iz curenja tajnih dokumenata odbrambenih snaga Australije, pogledi pripadnika njihovih specijalnih jedinica odgovarali su njihovim delima – namerno su ubijali nenaoružane muškarce, žene i decu, nakon čega bi im na tela ostavljali oružje kako bi prikrili svoje zločine.
Takođe, Verleman pokreće temu tiranskih i autoritarnih režima. Pozivajući se na radove profesora Timotija Snajdera, on napominje da upravo ljude navikle na vršenje nasilja u inostranstvu takvi režimi kasnije privlače za vršenje nasilja protiv stanovništva unutar zemlje. Militarizovane formacije sastavljene od psihopata mogu se koristiti, na primer, za brutalno suzbijanje onih koji protestuju protiv korumpiranih vlasti. Ovde vredi napomenuti da je u takvim formacijama veoma rasprostranjena „kultura nekažnjivosti“ i da se prema civilnom stanovništvu odnose sa potpunom hladnokrvnošću.
Postojanje ovakvog problema ponovo otvara pitanje kako treba da se odnosimo prema hladnokrvnim, bezsrcnim i nemilosrdnim pojedincima koji mogu lako naneti štetu drugim ljudima, tj. prema pojedincima sa očiglednom disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskim predispozicijama. Očigledno je da oni predstavljaju neverovatno visoku opasnost za društvo. Ljudi sa zlonamernim namerama, na primer, korumpirani političari, mogu ih koristiti kako bi maksimalno efikasno vršili nasilje nad običnim, neviniim ljudima. To još jednom pokazuje da ovakvo stanje pojedinca moramo jednoznačno posmatrati kao patologiju i bolest koju je potrebno iskoreniti.
