Тег: autoritarizam

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

„Igra je gotova“ za tiraniju: nauka potvrđuje neizbežan drift ka slobodi

Često možemo čuti kukakanje o tome da svet ide u propast, da država steže šrafove, a da ljudi samo sanjaju o „jkoj ruci“. Međutim, stanje stvari ipak nije toliko tužno koliko se uobičajeno smatra, i libertarijanci imaju razloga za radost, jer najnovija istraživanja psihologa i sociologa govore suprotno. Ako gledamo na duge staze, autoritarizam (i levi i desni) jednostavno nema evolucione šanse. Zato hajde da razmotrimo dva izuzetno zanimljiva naučna rada koja objašnjavaju zašto će „tržište ideja“ neizbežno presuditi u korist slobode.

Prvo švedsko istraživanje otkrilo je mehanizam koji funkcioniše kao jednosmerni ventil istorije. Ono je utvrdilo da je jezik slobode univerzalan. Argumenti zasnovani na brizi (ne nanosi štetu) i pravdi (poštenje, ista pravila za sve) deluju na sve. Svi su spremni da promene mišljenje ako im možete dokazati da su zabrane ili visoki porezi nepravedni ili da nanose štetu ljudima. S druge strane, jezik prisile je lokalniji. Argumenti zasnovani na lojalnosti, autoritetu i sakralnosti („tako su dedovi zapovedili“, „poštuj vlast“, „to su temelji“) deluju samo na konzervativce, dok ljudi sa liberalnijim stavovima taj šum jednostavno ignorišu.

Šta to znači za nas? U javnim debatama, autoritarni konzervativci imaju „pokvaren predajnik“. Oni mogu ubediti samo svoje pristalice. Međutim, argumenti za slobodu pojedinca, zasnovani na tome da se ne ometa život drugih ljudi, sposobni su da privuku ljude iz oba tabora. Vremenom to stvara „progresivni drift“. Društvo se polako, ali sigurno kreće ka smanjenju nasilja i priznavanju prava pojedinca, jednostavno zato što su argumenti za to razumljivi svima, dok argumenti protiv (zasnovani na tradiciji ili vlasti) prestaju da deluju na novim generacijama.

Drugo istraživanje iz Portugala zakopalo je još dublje. Naučnici su odlučili da ne posmatraju samo koje vrednosti ljudi imaju, već kako određuju prioritete kada moraju da biraju. Ispostavilo se da glavna razlika nije u tome što su konzervativci „zli“, a liberali „dobri“. Razlika je u kompromisima (trade-offs): progresivni deo društva stavlja dobrobit pojedinca iznad interesa grupe, dok je konzervativni deo spreman da žrtvuje pojedinca zarad očuvanja grupe, hijerarhije i tradicije.

Ali najobećavajuće su istraživači pronašli unutar desnog tabora. Ispostavilo se da desni uopšte nisu monolitni. Tamo postoje „visoki moralisti“ – oni religijski fanatici i ljubitelji čizme, kod kojih su pokazatelji lojalnosti i pokornosti autoritetu ekstremno visoki, ali postoje i „niski moralisti“ – ljudi koji glasaju za desnu stranu (obično iz ekonomskih razloga), ali ih apsolutno ne zanimaju „temelji“, autoritet i tradicija. I to je upravo taj jaz u koji mi, libertarijanci, moramo udariti. „Sekularni desni“, kojima nije potreban car, već samo da ih ostave na miru, dobri su saveznici. A stari model konzervativizma, koji se oslanjao na autoritet, religiju i pokornost, samo gubi bazu.

U portugalskom istraživanju postoji još jedan zabavan momenat – naučnici su iskreno priznali: „Zaboravili smo da u istraživanje uključimo skalu slobode“. Merili su brigu, pravdu, lojalnost, čistotu… ali su zaboravili na Liberty. Upravo tu leži blago! Libertarijanizam je jedinstven po tome što uzimamo univerzalnu bazu (princip neagresije (NAP) = briga/pravda), koja je razumljiva svima, i odbacujemo sav otpad o „dužnosti prema otadžbini“ i „sakralnosti vlasti“.

Zašto je budućnost u libertarijancima?! Ako spojimo ove dve slagalice, slika postaje jasna. Stari svet, izgrađen na argumentima „moraš, jer sam ja šef“ ili „tako se uobičajeno radi“, polako umire. Taj jezik ljudi jednostavno prestaje da prima. Naprotiv, jezik prava pojedinca, poštenja i minimiziranja štete – to je jezik budućnosti.

Voluntarist, Bitarh

Kolektivni stokholmski sindrom ili kako autoritarne vlasti psihološki traumiraju građane do potpune lojalnosti

Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.

Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.

Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.

Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.

Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.

Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.

Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.

Voluntarista, Bitarh

Psihopatija kao predskazatelj autoritarnih političkih stavova i šta se s tim može učiniti

Mnogi istraživanja su proučavala pitanje psiholoških osnova političkih stavova pojedinca, s obzirom na to da različite osobine ličnosti utiču na njegove ideološke postavke, mišljenja i vrednosti. Posebno je interesantno pitanje postoji li veza između psihopatskih predispozicija i sklonosti ka autoritarnim političkim pozicijama, što je takođe već proučavano. Pored toga, postoje istraživanja koja ukazuju na jednu zanimljivu varijantu smanjenja autoritarnih sklonosti kod čoveka.

Prilično pokazateljno će biti istraživanje Zlatka Šrama u vezi sa pitanjem da li psihopatija, kao i pokazatelji pozitivnog i negativnog afekta, predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Psihopatija je u ovom istraživanju podeljena na 4 faktora: interpersonalni (sklonost obmanjivanju i manipulisanju ljudima), afektivni (nedostatak empatije, krivice i kajanja), životnog stila (impulsivnost, parazitizam i neodgovornost) i antisocijalni (loša kontrola ponašanja i preterana sklonost ka vršenju kriminalnih dela). Radi pojednostavljenja, prva dva faktora ćemo definisati kao primarnu psihopatiju, a ostale kao sekundarnu. S druge strane, pozitivni i negativni afekt odražavaju u kojoj meri je osoba sklona da pokazuje entuzijazam i aktivnost, ili određena neprijatna stanja raspoloženja, poput besa i nervoze. Konačno, pod totalitarnom političkom ideologijom podrazumeva se visoka potreba pojedinca za državnom socijalnom regulacijom, prihvatanje života u uslovima diktature, poricanje slobode ličnosti, kao i podrška represivnim metodama i procedurama. Napomenimo da se u ovom slučaju radi i o radikalno levim, kao i o radikalno desnim ideologijama.

Na uzorku od 386 studenata u uzrastu od 18 do 29 godina pokazano je da crte primarne psihopatije značajno predviđaju sklonost osobe ka totalitarnoj političkoj ideologiji, pri čemu je veza sekundarne psihopatije sa njom praktično nula. Međutim, pokazatelji psihopatije generalno, a naročito sekundarne, predviđaju prisustvo negativnog afekta kod osobe, koji zauzvrat takođe u određenoj meri povećava njenu sklonost ka totalitarnoj političkoj ideologiji. Ovi rezultati daju vredan doprinos razumevanju prihvatanja totalitarnih stavova kod pojedinca.

Ali stvar se ne završava samo na razumevanju problema. U jednom istraživanju pokazano je da primena psilocibina stabilno (efekat je primećen čak i godinu dana nakon upotrebe) smanjuje sklonost ljudi ka autoritarnim stavovima prema skali libertarno-autoritarnog upitnika. Ovo sredstvo, koje pripada psihedelicima, vrši snažno prosocijalno i empatičko dejstvo na čoveka, zbog čega se predlaže i za terapiju psihopatije.

Glavno dejstvo psihedelika na ljudski mozak je aktivacija serotoninskih 2A receptora. Međutim, istraživanja pokazuju da bi za prosocijalni efekat u slučaju njihove primene trebali biti odgovorni serotoninski 1A receptori. To znači da potencijalno efikasni u terapiji psihopatije (pojačavanju inhibitora nasilja) i smanjenju autoritarnosti osobe mogu biti i selektivni antiagresivni agensi koji deluju upravo na ovaj tip receptora i koji imaju minimalne ili uopšte nemaju nuspojave i uticaj na ostalo ponašanje. Kao rezultat, dobijamo mogućnost efikasnog i bezbednog lečenja psihopatije, kao i njenih posledica poput autoritarnih sklonosti.

Voluntarist, Bitarh

Kako su psihopatske predispozicije povezane sa autoritarnim pogledima i šta se potencijalno sa tim može učiniti

Voluntarist, Bitarh

Bilo bi prilično očigledno postaviti pretpostavku da je među pristalicima autoritarnih pogleda i nasilnih metoda dostizanja ciljeva broj psihopatski predisponiranih jedinki veći nego među pristalicima libertarianskih i nenasilnih pogleda. Ovakva pretpostavka proizilazi iz jednostavne činjenice da će upravo osoba koja ne oseća unutrašnji otpor prema nanošenju štete drugim ljudima i u određenim okolnostima je čak sama spremna da izvrši nasilni napad, sa mnogo većom verovatnoćom završiti u prvom, a ne u drugom taboru. Ali šta o tome mogu reći različita istraživanja koja razmatraju ljude sa desnim, kao i levim autoritarnim pogledima?

Najčešće su takva istraživanja orijentisana na proučavanje pristalica autoritarno-desnih pogleda. Na primer, jedno od njih je pokazalo da su desni autoritarizam, sklonost predrasudama i orijentacija na socijalnu dominaciju (preferencija za društvo u kojem postoji grupna hijerarhija i nejednakost) povezani sa faktorima psihopatije kao što su interpersonalni (skloniost manipulisanju drugima i smatraju sebe boljim od svih) i afektivni (nedostatak empatije i osećaja krivice). Napomenimo da je ispoljavanje upravo ovih faktora psihopatije kod pojedinca najtesnje povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, koja osobu čini sposobnom da nanosi štetu ljudima, ne osećajući pri tome nikakvo odbojnost.

Mnogo ređe se proučava pitanje autoritarno-levih pogleda, čak su i postojeći instrumenti za to prilično novi. Uostalom, već postojeća istraživanja pokazuju da je sklonost levom autoritarizmu, a naročito njegovoj komponenti kao što je dopustivost sprovođenja nasilne revolucije protiv uspostavljenog društvenog sistema, snažno povezana sa psihopatijom i antagonističkim narcizmom (sklonošću da se smatra da je svet visoko konkurentno mesto u kojem je potrebno postići sopstvenu dominaciju nad drugima). Pritom, ni sklonost altruizmu, ni sklonost socijalnoj pravdi nisu bile povezane sa levim autoritarizmom. Ovo može govoriti o tome da neke leve političare ne zanimaju socijalna pravda i jednakost, već ih koriste samo kako bi opravdali nasilje protiv drugih ljudi radi zadovoljenja sopstvenih egocentričnih potreba.

Zanimljive rezultate pokazalo je pilot istraživanje o uticaju psilocibina na sklonost osobe ka autoritarnijim ili libertarianskim pogledima. Nakon dve sesije primene sredstva, kod ispitanika su značajno opale autoritarne predispozicije, i taj efekat se u dovoljnoj meri održao čak i nakon 7-12 meseci. Ovde će biti veoma važno napomenuti da se psihedelika već dugo proučavaju u pogledu antiagresivnog i empatičkog efekta. One utiču na rad serotoninskog sistema koji igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovoran je za funkciju inhibitora nasilja, preciznije – one su agonisti njegovih 2A receptora (dovevode do njihove aktivacije). Uostalom, postoje istraživanja koja nagoveštavaju da empatički efekat psihedelika može biti povezan sa aktivacijom 1A receptora, za koje su one često parcijalni agonisti.

Agonisti serotoninskih 1A receptora u nizu istraživanja su se pokazali kao jedni od potencijalno najefikasnijih antiagresivnih agenata, pritom ne dovodeći do potiskivanja odbrambenog ponašanja i drugih neželjenih efekata koji su svojstveni mnogim sredstvima, uključujući psihedelike. Pošto je proučavanje pitanja terapije poremećaja u regulaciji agresije i disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja orijentisano upravo na ova sredstva, trebalo bi proveriti i njihov uticaj na sklonost osobe ka autoritarizmu. Moguće je da će nasilna i psihopatska osoba kao rezultat takve terapije ne samo da prestane da maše pesnicama i manipuliše drugim ljudima na njihovu štetu, već će biti sklona da prestane da podržava svoje saborce po psihičkom poremećaju u društvu i politici, naginjući ka libertarianskim pozicijama.