Тег: diktatura

Kome su korisni diktatori?

Obećala sam da ću odgovoriti na longrid Sperryja O koristi diktatora, i evo, konačno sam našla vremena za to.

Sperryjev zadatak bio je da na primeru azijskih tigrova, kao što su Japan i Koreja, pokaže da je razlog uspona njihovih kapitalno zahtevnih grana industrije bila direktna, dugotrajna i bezobzirna državna intervencija u ekonomiju, a ne slobodno tržište. Slobodno tržište, u poređenju sa monstruoznim korporacijama koje su srasle sa državama, jeste siromašno tržište, i njemu pripadaju grane koje nisu toliko zahtevne po pitanju kapitala. Smatram da je on u potpunosti ispunio svoj zadatak.

Zaista, država je institucija koja veoma dobro uspeva u koncentraciji napora, a to u kojoj oblasti će država koncentrisati napore je pitanje politike. Zahvaljujući ovoj koncentraciji napora mogu biti stvorene megaarmije, megoflote ili mega-korporacije, piramide u pustinjama i džunglama, megistatue bogova i vođa, mostovi sa megosaobraćajem i mostovi u ništavilo, ljudi mogu leteti u kosmos i izgorevati u gasnim komorama — primena državnih napora je nebrojena.

Ipak, članak Sperryja se zove „O koristi diktatora“, a ne, na primer, o njihovoj veličini. Pa kome su oni korisni, ti diktatori koje je razmatrao u svom pregledu azijskog tržišta elektronike? Odgovor je očigledan: korisni su potrošaču. Korejska, japanska, tajvanska ili američka država oduzima novac svojim građanima, pozajmljuje od naivnih investitora, jednostavno štampa — i ulaže ga u izgradnju grane koja će običnog potrošača iz bogom zaboravljene Crne Gore ili Kosta Rike (gde su diktatori previše bedni i nisu u stanju da koncentrišu tako ogromne resurse) snabdeti jeftinim i kvalitetnim gadgetima.

Tako se diktatori mogu smatrati uslovno korisnim ako pljačku troše na proizvodnju potrošačkih roba, uslovno beskorisnim ako pljačku troše na proizvodnju kulturnih megapomenika, i uslovno štetnim ako pljačku troše na istrebljenje suseda. Kako se onda desilo da se korisni diktatori uopšte pojave kao klasa? Šta je nateralo ponosne potomke pljačkaša i religijskih fanatika da pređu na trgovinske ratove u duhu „otvorite svoje tržište za našu robu, inače ćemo mi zatvoriti svoje tržište za vašu robu“? Na to postoji jednostavan i dosadan odgovor: industrijska revolucija. Prethodna revolucija, agrarna, omogućila je koncentraciju resursa za stvaranje gigantskih armija, korišćenje armija za osvajanje novih zemalja i koncentraciju još više resursa. Industrijska je pak omogućila državi sa veoma skromnom vojskom dominaciju u celom svetu putem proizvodnje i trgovinske flote. Upravo je industrijska revolucija dovela do pojave novog tipa ratova: za otvaranje tržišta. Ne za pravo pljačkanja određene kolonije, već za pravo trgovine i investiranja. Opijumski ratovi, komodor Perry, sve to.

Ostaje razumeti: da li su ovi korisni diktatori, koji gvozdenom rukom vode nacionalna tržišta ka prosperitetu, neophodni ili opcionalni? Srećom, imamo primer azijskog tigra koji je izlazeo bez korisnih diktatora — to je Hong Kong. Država broj jedan po ekonomskoj slobodi postigla je značajan prosperitet. Znači, čak i u Aziji se može proći bez diktatura razvoja. S druge strane, baš po mikroelektronici Hong Kong nije naročito poznat. Ispada da je tu sferu slobodno tržište u Aziji nekako zaobišlo, preferirajući organski rast mnoštva malih kompanija nad superkoncentracijom resursa u nekoliko čebolova. Da nema diktatora, svetska ekonomija danas bi bila drugačija. Možemo samo nagađati koje bi grane procvetale da nisu zgužvane u potrazi za primatom u trci čipova. Ali čini se da bez diktatora ne bi bilo AI mehurića, zahvaljujući kojem s lakoćom crtam lepe sličice za svoje objave i radim druge kul stvari o kojima se nadam da ću uskoro pričati.

Kolektivni stokholmski sindrom ili kako autoritarne vlasti psihološki traumiraju građane do potpune lojalnosti

Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.

Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.

Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.

Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.

Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.

Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.

Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.

Voluntarista, Bitarh

Radimo sa argumentima protiv slobode

U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.

Čime su privlačne ideje neslobode?

Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.

Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.

Argument od failed state: u pozadini poljuljani temelji

Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.

Kako sa tim raditi?

Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.

Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.

Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.

Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.

Sa takvim civilnim društvom, pretposlednjoj diktaturi Evrope, na primer, failed state već ne preti.