Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.
Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.
Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.
Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.
Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.
Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.
Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.
