Тег: troškovi

Države nisu privatne organizacije

Kolumna Vitalija Tizunja

Tokom kritike države veoma često se može čuti: „ako ti se ne sviđa – idi u drugi ‘ogradak'“. Argument glasi da su i države privatne konkurentske organizacije, one žive od sredstava koja plaćaju njihovi klijenti (odnosno građani), i svaki čovek ima izbor među mnoštvom država, što znači da već živimo u slobodnom društvu. U stvarnosti, to je veoma neadekvatno objašnjenje onoga što država jeste i kako ona funkcioniše. Zašto? Sada ćemo razjasniti!

Šta obično znači zamena jednog privatnog agenta drugim? Morate raskinuti stari ugovor i zaključiti novi sa drugim agentom. Naravno, ovaj proces se ponekad može suočiti sa određenim poteškoćama, ali u celini ne nosi neke neprihvatljive terete. U ovom slučaju, verovatno ćete čak i morati da promenite svoje prebivalište. A ako i budete morali (recimo, odlučili ste da promenite stambeni kompleks ili pronašli posao u susednom gradu), okruženje u kojem se nalazite ipak se neće promeniti na korenit način.

Šta onda znači promena države? Morate se odreći svoje kulture, svog jezika, svojih bližnjih i poznanika, uobičajenog životnog okruženja, snositi značajne finansijske troškove, ispuniti niz uslova u vezi sa raskidom prethodnog državljanstva (ponekad teško ostvarivih, poznajem jednog čoveka koji nije mogao da se odrekne državljanstva Rusije zbog potrebe da „vrati dug Otadžbini“), takođe ispuniti niz uslova u cilju dobijanja novog državljanstva (ne možete se preseliti u drugu zemlju samo kupovinom nekog nekretnine ili pronalaženjem posla, odnosno dobijanjem odobrenja nekog od lokalnih stanovnika, potrebno je još i odobrenje države) itd.

Proces promene države suočava se sa značajnim troškovima. Običan čovek se neće preseliti u drugu zemlju samo zato što loše poznaje lokalni jezik i nema dovoljno sredstava. Većina ljudi će bežati iz svoje zemlje samo u slučaju da vlada počne prosto da puca u sve bez razlikovanja (međutim, takve vlade obično još i zatvaraju granice). U bilo kojoj drugoj situaciji, koliko god ona bila loša, veći deo stanovništva ostaje tamo gde je i bio.

Može se reći da jednostavno ne treba pripadati većini, da je potrebno nekako napredovati, truditi se, učiti druge jezike, svim mogućim metodama prikupiti sredstva za preseljenje, dokazati drugoj državi svoju pouzdanost i korisnost, i tada će sve uspeti, a pošto to ne radiš – znači da ne želiš previše da menjaš stvari u svom životu.

Međutim, čak i ako se potrudite i uspešno preselite da živite na teritoriju druge države – to i dalje neće dati nikakva garancije u pogledu politike novog suverena. Bez obzira na okolnosti, većina stanovništva bilo koje države (ona ista koja nikada neće odseliti) nigde neće pobeći od plaćanja poreza i podlijeganja državnim regulativama. Država ima mogućnost da koristi te ljude i njihova sredstva, jureći sopstvene ciljeve. To joj daje mogućnost da pravi greške u svojoj politici, ili čak donosi veoma neadekvatne i iracionalne odluke, jer uvek ima čime da pokrije nastale troškove.

Privatnoj organizaciji je neophodno da funkcioniše što efikasnije, jer u potpunosti živi od prodaje svojih proizvoda i usluga. Za nju je nedopustivo pokazivanje bilo kakve neefikasnosti, jer će to dovesti do toga da dobra koja pruža budu ili skuplja, ili lošijeg kvaliteta od dobara njenih konkurenata, čime će izgubiti klijente i svoje prihode.

Državi, pak, nije potrebno težiti ka najvećoj efikasnosti. Konkretnoj vladi je dovoljno da sprovodi samo toliko efikasnu politiku koliko je potrebno da zadrži ogorčenost građana ispod nekog kritičnog nivoa. Ali ništa više od toga.

Države nimalo ne liče na privatne organizacije, one ne konkurišu za ljude, već eksploatišu stanovništvo koje im pripada. Država je uvek ropstvo. Govoriti da su države tržišne i konkurentske organizacije – to je glupost!

Komentar Ankap-tjan

Svaku analogiju ne treba shvatiti potpuno doslovno. Naravno, države konkurišu za ljude, iako to nipošto ne poništava tezu da teže da ih eksploatišu u cilju ostvarivanja prihoda – da takvog cilja nema, onda ne bi ni bilo smisla konkurišati. Državljanstva različitih država imaju različitu vrednost, iako, naravno, različiti ljudi cene različite prednosti koje daje to ili ono državljanstvo.

Ali sa istim uspehom možemo posmatrati i preferencije robova u pogledu toga kod kog je gospodara bolje biti u vlasništvu. Poznato je da su neki robovi uspešno menjali gospodare u skladu sa svojim preferencijama, iako većinsini to nije polazilo za rukom, ili to čak nisu ni shvatali kao potrebu.

Ukratko, slogan „ako ti se ne sviđa – odlazi“ nikada ne treba stavljati po strani. Povodom toga želim da podsetim na odličan članak Savve Šanaeva Matematika na straži libertarijanstva, kao i na moj kratki komentar na taj članak.

Kako će raditi privatni komunalni preduzeća? Pa cevovod je ipak samo jedan, kako svima isporučivati vodu po različitim cenama?

анонимный вопрос

Prilično sam detaljno odgovorila na slično pitanje, analizirajući sve faze snabdevanja vodom na slobodnom tržištu, od pronalaženja izvora vode do njene isporuke cevima krajnjem potrošaču. Ali vas ne zanima toliko to kako će različiti tržišni akteri međusobno dogovarati usklađivanje geoloških istraživanja, eksploatacije, polaganja i popravke cevi – već koji će mehanizmi uticati na tarife za krajnjeg potrošača. I, očigledno, imate strah da će bez centralnih kontrolnih organa tarife uzleteti u nebo.

Ovde vam predlažem da se upoznate sa mojom ranijom analizom takvog mehanizma za snabdevanje električnom energijom. Za tržište vode, strogo ograničenje tarifa odozgo predstavlja cena proizvodnje ili snabdevanja vodom od strane samog potrošača: to može biti kupovina flaširane vode u prodavnici, prikupljanje kišnice, desalinizacija, reciklaža – u zavisnosti od toga šta predstavlja potrošač. Ali malo pre nego što cena udari u ovu prirodnu barijeru, delovaće faktor konkurencije i elastičnosti potražnje: skupa voda će se štedeti, i od nekog trenutka dobavljač će shvatiti da mu je isplativije zarađivati na obimu, a ne na uvećanju cena, naročito ako alternativni dobavljači vode neće podizati svoje cene i preuzeti tržište dok škrtica pokušava da iscedi svoje malo brojnih klijenata do kraja.

Pri tome, naravno, ne isključujem da će se voda različitim kućama isporučivati od strane iste kompanije po različitim cenama, uzimajući u obzir dužinu cevi, na primer, ili različito konkurentsko okruženje u različitim delovima grada. Konačno, dodatak ceni vode obezbeđuje i kompanija koja upravlja zgradom, ako takva postoji. Tako, na primer, u Tajlandu, gde sam odmarala u proleće, čini se da u svakom kondominijumu postoji svoja cena vode, jer se u jednom zaliva bašta, u drugom je bazen veći, u trećem manji, i tako dalje. To je normalno.

Evo vam primera kondominijuma gde će voda sigurno koštati skupo

Kako će ankapovi rešavati problem sa ciganskom EKJ?

Koliko mogu da sudim, Roma imaju ekstrateritorijalnu jurisdikciju koja nije ugovorna. Ne možeš jednostavno doći sa strane i upisati se u Rome. Ova jurisdikcija može sklapati neformalne ugovore sa drugim ekstrateritorijalnim jurisdikcijama mafijaškog karaktera, ili ostati relativno izolovana od drugih jurisdikcija u prirodnom stanju.

Kakve su karakteristike romske zajednice? To je prilično obično nomadsko pleme koje je sačuvalo niz arhaičnih crta, naročito to što strance ne smatra pravosposobnim subjektima. U odnosu na svoje, Romi se vode običnim i svima jasnim ankap principima poštovanja vlasništva, uz neke komplikacije u regulisanju ličnog i porodičnog života, što je, međutim, karakteristično i za mnoge druge etnose. Što se tiče stranca, njega možeš prevariti, opljačkati ili ubiti, to se ne smatra nemoralnim i ne progoni se u okvirima romske jurisdikcije, a jedini regulator je utilitarianizam: ako preteraš, morać ćeš da kreneš dalje ranije nego što si želeo.

Međutim, prenesimo se u svetlu budućnost gde na nekoj prilično značajnoj teritoriji dominira ankap, i tamo se pojavljuju Romi. Za početak, zemlja u ankap sistemu je ili ničija ili privatna. Tako će taboru za naseljavanje biti potrebno ili da pronađe komad ničije zemlje, što obično znači određenu udaljenost od naseljenih prostora, ili da iznajmi plac.

Iznajmiti Romima zemlju za stanovanje? Zašto da ne, ako uzimaš novac unapred i imaš dovoljno snage da ih silom izbaciš sa tog mesta. Dakle, ako Romi žele da žive bliže svojoj bazi hrane, morali bi da odstupite od svojih principa i plate. Upravo takav odnos će uglavnom sređivati među svima ostalima: samo zaštićene transakcije. U tome nema ničeg užasnog, na kraju krajeva, neki kripto-tržišta i sada tako rade. Sredstva između nepoznatih lica uvek zahtevaju mehanizme koji omogućavaju njihovo sprovođenje uprkos nedostatku poverenja između njih. Najjednostavniji takav mehanizam je poverenik – treća strana koja nadgleda poštovanje uslova ugovora.

Naravno, ako Romi budu ponašali se u ankapu onako kako su navikli, nakon nekog vremena može se postaviti pitanje odgovornosti po ugovorima koje su nametnuli poverljivim građanima, a koje nisu želeli da ispune. Od davnih vremena na takve prigovore tabor ima jednostavan odgovor: iseljavanje. Tehnički napredak, međutim, smanjuje troškove progona dužnika brže nego troškove iseljavanja. Ipak, juriti nomade i izvući od njih dugove je naporno, pa bih onima koji nameravaju da imaju posla sa Romima u ankapu predložila jedno jednostavno sredstvo: depozit.

Depoziti se aktivno koriste već sada, kada se, na primer, prijavljujete u hotel. On se naplaćuje prilikom prijave i pokriva približan iznos vaše moguće odgovornosti za oštećenja u sobi. Ako odete bez upozorenja ili nešto ukradete – gubitak će biti pokriven iz depozita. Ako odete po standardnom proceduri – dobijete svoj depozit na recepciji. Potpuno istu stvar možete praktikovati izdajući taboru kamp mesto ili zemljište za izgradnju: od vas se traži zakupnina unapred za mesec dana i depozit u visini jednogodišnje zakupnine. Bilo kakvi novčani zahtevi prema članu tabora – ili ih prekršilac lično izmiruje u okviru mirnog sporazuma, ili, ako uspe da se dogovori sa tužiocem oko arbitraže, onda po sudu – ili se iznos tužbe jednostavno skida sa depozita. Ako proživite godinu dana bez trošenja depozita – bravo, za sledeću godinu depozit se može malo smanjiti.

A ako taj ili onaj tabor uspe da napravi štetu veću od depozita i odmah se iselji, na sledećem mestu depozit može biti znatno veći.

Dosledno uvođenje kulture poštene trgovine postepeno će dovesti do toga da moral u romskoj zajednici postane univerzalniji, i da će prevara stranca postati neprihvatljiva. A sva ostala kultura može mirno ostati, jer je kultura dobar izvozni proizvod.

Matematika na straži libertarijanstva: kratki zaključci iz članka

Pošto sam već počela da govorim o eksperimentalnim potvrđama libertarijanske doktrine, vredi pomenuti i način provere tvrdnji kao što je matematičko modelovanje.

Pročitala sam ovde veoma dobar članak na freedom pride o tome kako je izgrađen model sa prilično realističnim pretpostavkama, koji je dalje, u zavisnosti od ulaznih podataka, demonstrirao šta bolje funkcioniše: ugovorne jurisdikcije, demokratija ili ankap.

Smisao modelovanja je u tome da se vidi kako se smanjuju troškovi članova društva u zavisnosti od toga kakve mehanizme prilagođavanja društvu i uticaja na društvo imaju.

U članku su zaključci izloženi prilično težakim jezikom, pa ću ih prevesti za sebe, jednostavnije.

  1. Demokratija ne odgovara dobro kao mehanizam za optimizaciju sopstvenih troškova postojanja u društvu. Ovde ne mogu a da se ne pozovem na sopstveni longread na ovu temu.
  2. Umesto da se težiš unazad kroz demokratske mehanizme, mnogo je pouzdanije smanjivati troškove kroz „glasanje nogama“ – napustiš društvo koje ti ne odgovara i preseliš se u ono koje odgovara.
  3. Što su relativni troškovi finansiranja javnih dobara niži, to je ankap isplativiji. Što su viši, to su ugovorne jurisdikcije isplativije. I za ovaj poslednji zaključak sam veoma zahvalna autorima članka: oni tvrde da je to argument za UJ, ali za mene to znači da će, kako tehnički napreduje, ankap postajati sve isplativiji.

Kako će se u Ankapu rešavati nesrećni slučajevi? Na primer, ja, branići se od bandita, slučajno pogodim komšiju i ubijem ga iz svog automata.

анонимный вопрос

U sličnim mutnim situacijama uvek ima smisla početi identifikovanjem kruga zainteresovanih lica: predstavnici pokojnog komšije, predstavnici pokojnih bandita, preživeli članovi bande, možda i druga lica čija je imovina u ovoj pucnjavi takođe bila ugrožena. Zatim se rekonstruiše slika onoga što se dogodilo, iz koje postaje jasno da li ste delovali u dogovoru sa banditima, kolika je bila mera učešća svih članova bande, kako se komšija našao na liniji vatre, kako ste ga vi pogodili, i ko je na kraju kakvu imovinsku štetu pretrpeo.

Dalje se definišu zahtevi različitih strana sporazuma jedni prema drugima, sud donosi presude o opravdanosti tih zahteva, a zatim sledi pregovaranje dok se ne utvrdi ko kome koliko duguje. Sud se zapravo ispostavlja kao moderator ovog složenog spora koji, iako ima odlučujući glas, ima interes da po završetku spora međusobnih zahteva, po mogućstvu, ne ostane.

Jasno je da će u većini ovakvih slučajeva onaj ko je slučajno upucao nevinu osobu snositi značajne troškove. Jasno je da se delimično ovi troškovi mogu nadoknaditi iz imovine napadača. Jasno je da u situaciji kada ubijeni komšija nije bio apsolutno nikome zanimljiv, svi će se jednostavno veoma mnogo rastužiti zbog takvog propusta, i stvar se može svesti na ritualna žrtvovanja tipa „svake nedelje je palio sveću za dušu pokojnika i plaćao molitve u znak sećanja tokom deset godina“. Osećati krivicu za neprijatnost čiji ste nehotice postali uzrok – to je normalno za čoveka, a tržište će svakako obezbediti načine za naknadno iskupljenje krivice, čim postoji očigledna potražnja za takvim.

Čudan način nadoknade troškova za ateiste, čak i u slučaju da subjekt kojem se oni nadoknađuju više ne postoji.

Etatistom u oko ili postati levac jednom?

anonimno pitanje

Uprkos šaljivom karakteru pitanja, nije teško videti da ono sadrži prilično ozbiljnu i interesantnu aluziju na srodnost libertarijanske i AUE ideologije. Nuacho – i tamo i ovde postoji oštar odbacivanje saradnje sa državom, sopstveni jasan sistem pojmova o etici i pravu – u svakom slučaju, hvala što ste primetili 🍴

Ipak, uprkos prilično agresivnoj anarhističkoj retorici, libertarijanac je u svojim postupcima prema državi uglavnom prilično neupadljiv. O nasilnom svrgavanju države uopšte nije reči, jer smrt Kaščeja nije u dvorcu – državu treba izbaciti pre svega iz glave.

U trenutnoj realnosti, država retko unapred stavlja čoveka pred navedenu dilemu. Češće samo, tako reći, udari etatistu u oko zbog neuzbudljivog načina razmišljanja, kojem pripada, na primer, repost nečega opozicionog. Čovek u takvoj situaciji obično pokušava da što pre zameni svoje okruženje manje toksičnim – kod mene su, recimo, nekoliko članova partije otišlo u inostranstvo kako bi izbegli državne sankcije.
Ali ako je dilema već postavljena direktno i oštro – na primer, potpiši ovde štetnu etatističku odluku, ili ćemo pokrenuti postupak zbog takvih i takvih izmišljenih prekršaja – tada libertarijanska ideologija ne nameće čoveku nikakve stroge postavke. Sam odlučuj, sam snosi odgovornost, svesnost postupaka je važnija od dogmatskog sledenja jedino ispravnog učenja. Zamisli šta će se promeniti ako ne potpišeš, i čiji će se život pogoršati ako potpišeš. Odmeri svoje lične troškove, o kom tačno izboru postupanja ćeš se lično više žaliti – i delaj. Drugi libertarijanci mogu na ovaj postupak reagovati različito. Ne postoji direktiva da si jednom skrenuo levo, sada si levo zauzeteč forever. Nanio si ljudima štetu – može se dogovoriti oko nadoknade. Ali ne postoji ni suprotna direktiva da je lični interes opravdanje za bilo kakvu sranja. Baš briga što je hipoteka, to nije razlog da ideš tamo gde ne treba.

Šta je, momci, AUE?

Donacije u bitcoinima, zaobilazeći bankarski sistem, to je dobar način da se izbegne etatistički sram čak i po najstrožim pravilima, tako da slobodno šaljite novac: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8