Svi znate tu staru priču o malim miševima koje je svako maltretirao i jeo bez razloga. Tada su miševi otišli kod mudre sove i pitali je šta treba da urade kako ih više ne bi maltretirali.
– Miševi, – rekao je mudri sova, – postanite ježevi. Ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira.
Miševi su se obradovali, a onda su se zapitali i rekli:
– Kako onda da postanemo ježevi?
– Ostavite me na miru, to je taktika, a ja se bavim strategijom, – odgovorio im je mudri sova.
Ali vam još niko nije rekao šta se desilo dalje. Pa, slušajte.
Rekao im je, dakle, sova o strategiji, rugajuće je huknuo, pojeo jednu mišku i odleteo u svoje šuplje stablo, a miševi su u strahu pobegli kućama. Posle su se malo smirili i zaključili: zapravo, ježevi imaju bodlje, niko ih ne maltretira. Hajdemo kod ježa.
Došli su miševi kod ježa i rekli:
– Ježe, mi smo mali miševi, svi nas maltretiraju. A ti si takav, sa bodljama, niko te ne dira, uzmi nas za žene.
Jež je frknuo i odgovorio:
– Ja sam jež, ponosna ptica. Ježa ne možeš ni da dotakneš. Taj vaš društveni teret mi nije potreban. Ja tebe ne diram, i ti ne diraj mene! Jesam li jasno objasnio?
Miševi su mahali šapicama, trzali brkovima i pisali:
– Ježe, nemoj tako misliti, mi nismo besplatnjaši, kod nas je sve pošteno. Možda i tebi nešto treba? Možemo ti doneti nekih zrna.
– Uh, od vaše ugljikohidratne dijete, – promrmlja jež, – evo, par crva bih mogao da pojedem.
Ovde su se miševi skupili u gomilu, prošaputali, pomerali repovima, a onda se okrenuli i svečano objavili:
– Jež! Imaćeš crviće! I skakavce, i razne druge muve. Mi to ne jedemo, ali ćemo za tebe nabaviti. A ti nas ne ostavljaj na milost i nemilost. Dogovoreno?
Ni jež nije bio lud da aprove za svaki priliku, ali je tada razmišljao: to je to, nema više zamornog noćnog lova, hrana sa dostavom na kućni prag, koliko će se samo slobodnog vremena osloboditi!
– Dogovoreno, – kaže.
I tako je jednom lisica izašla da lovi miševe. Pronašla je rupu, osetila miris miševa, obradovala se, misleći da će je odmah iskopati. A odatle je jež ispravio bodlje i tako udario!
Lisica je počela da zavija: nos me boli, šape me bole, i ništa ne mogu da uradim. Zavijala je, zavijala, pa je odohla na hrampanje da traži lakši i nezaštićeniji plen. A miševi su ostali da žive sa ježem, da se slažu i da stekaju bogatstvo.
I to je kraj bajke, ali dalje počinje priča. Šuma je počela da odzvanja glasovima, i druge životinjice su takođe počele da pomažu jedna drugoj u odbrani od predatora. Ranije su se, nekada, skrivale ili razbežavale, pa bi predator uzeo jednog za ručak i time bio zadovoljan. Ali sada im više nisu dozvoljavali takvu pljačku bez posledica.
Neki predatori su zauvek pobegli iz šume, drugi su se nekako prilagodili i prešli na skromniju dijetu. Jedno je pratilo drugo: privatna svojina, podela rada, slobodna trgovina i doktrina obuzdavanja. Život zajedno postao je praktičan, isplativ i bezbedan. Tako smo postepeno izgradili naš Zveropolis.