Bitarch kolumna
Holon Sinergijski je objavio članak sa kritikom doktrine odvraćanja, o kojoj povremeno pišemo. Razjasnimo neke tačke.
1) Ne treba mešati doktrinu odvraćanja i terorizam. DO je strategija povećanja troškova iniciranja agresije. Metode povećanja troškova uopšte ne moraju podrazumevati upotrebu fizičkog nasilja. Možda Holon nije pročitao sve naše članke o DO i propustio ovaj. Ako je DO nenasilna, državi je teže da libertarijancima zalepi etiketu terorista.
2) Za DO nisu potrebne nikakve vunderwaffe (robo-pčele, genetički modifikovani virusi, a još manje oružje sudnjeg dana). Oslanjanje na vunderwaffe nije nikakva libertarijanska strategija, jer su one izuzetno složene, skupe i biće dostupne malima (što znači da će ti ljudi na kraju moći da prisiljavaju ostale, ponovo uspostavljajući status kvo). Za održivo slobodno društvo, prema Hiršlejferu, potreban je balans potencijala nasilja (BPN), odnosno oružje i strategije odvraćanja moraju biti izuzetno jednostavni i dostupni maksimalnom broju ljudi.
3) Za oružje odvraćanja, za razliku od oružja za klasične ratove, praktično je neprimenljivo takmičenje „projektila i oklopa“. Neprihvatljivu štetu se može naneti na milion različitih načina, pri čemu se stalno pojavljuju novi. Nije uzalud nakon pojave nuklearnog oružja počelo da se govori o nuklearnom odvraćanju, a ne o razvoju neutralizatora nuklearnih bombi.
Za zaštitu od svake od vrsta oružja odvraćanja potreban je poseban „oplonak“. Na primer, ako strana koja odvraća ima balističke rakete, krilašne rakete i mikro-drone, za presretanje odmazdnog udarca potrebno je imati PVO/PVO za svaki tip, i to sa velikom rezervom. Načina da se nekome nanese bol može se smisliti toliko da za odbranu neće biti dovoljno čak ni skoro neograničenog vojnog budžeta SAD.
4) Istorijski osvrt na srednjovekovne protopanarhije pokazuje da zahtev za sličnim institucijama postoji dugo, a sada je i teorija bolje razvijena, i tehnološki nivo viši. Uz to, u DO nije neophodno uključiti celo društvo. Čak i mali broj ljudi će stvarati pozitivnu eksternaliju za ostale, što primer sa Femgericht odlično demonstrira.
5) Što se tiče opšte transparentnosti, na njenoj osnovi se takođe može kreirati samostalna strategija odvraćanja. Libertarijanska jurisdikcija uopšte ne bi mogla imati nikakvo oružje za uzvratni udar na državne objekte, već samo mnogo kamera i striming na mrežu (na server koji je nepodložan cenzuri i preko kanala koji je nemoguće potisnuti – na primer, Elonov Starlink, gde se koristi usmereni snop). Ako statični bandit pokuša da napadne ovu jurisdikciju, prenos napada na mrežu sa svim njegovim sočnim momentima udariće na legitimitet vlasti (tolerancija na nasilje je trenutno izuzetno niska, i razni zaštitnici ljudskih prava počeće da podrivaju karijeru onih koji su izdali nalog za napad). Stanovnicima takve libertarijanske jurisdikcije neće biti potrebno oružje složenije od predmeta svakodnevne upotrebe – samo da bi slika bila upečatljivija, inače kratkotrajni šou „upali i uhapsi“ neće dobiti kritičnu masu pregleda.
Sličnom strategijom uspešno su se koristili američki borci za jednaka prava crnaca 1950-ih. Crni aktivisti su sedali u autobusima na mesta za bele, odbijali da ih oslobode po zahtevu konduktora, i policija bi ih uhapsila. Javne organizacije su im često plaćale kazne kako bi uvećale broj učesnika sličnih akcija. Takvi slučajevi su aktivno izveštavani u medijima, i u društvu je počelo da raste nezadovoljstvo prema zvaničnicima koji podržavaju segregaciju. Na kraju su pristalice segregacije morale da popuste.
