Тег: činovnici

Kako biti sa ljudima koji sada rade za državu ili od nje dobijaju pomoć?

Voluntarista

Značajan deo stanovništva čine takozvani državni službenici – radnici državnih struktura i korporacija. Prema različitim procenama, u Rusiji oko 30% radno sposobnog stanovništva čine upravo državni službenici. I sasvim opravdano može proizaći pitanje – šta sa njima u slučaju postizanja slobodnog društva? Oni su ipak navikli da rade prema državnim standardima, koji često zaostaju za zahtevima u privatnom sektoru. Na primer, profesionalizam državnih nastavnika ili lekara veoma često ustupa mesto profesionalizmu privatnih radnika. Ako ne bude države, ti ljudi neće moći da se realizuju u privatnom okruženju, jer je malo verovatno da će sa njihovom relativno niskom kvalifikacijom, a samim tim i slabom sposobnošću da privlače klijente i donose prihod organizaciji, uopšte ikome biti potrebni. A prolazak dodatne kvalifikacije za ljude koji već dugi niz godina rade istim tempom bez ikakvih promena, prilično je težak zadatak.

Da li će se zaista svi budžetski zaposleni u jednom trenutku naći na ulici? Ali tada će doći do katastrofe, jer oni čine previše veliki deo stanovništva. Najverovatnije će zahtevati povratak svoje uobičajene monopolske i prinudne vlasti, jer pod njom barem nisu imali problema sa tim kako da prežive; država im je davala sredstva čak i ako su donosili prilično malo koristi drugim ljudima. Prema Hirschleiferovim kriterijumima, stabilno slobodno društvo zahteva da u njemu ne bude ljudi koji su gurnuti preko granice preživljavanja, jer oni nemaju šta da izgube, uradiće bilo šta, uključujući i akte nasilja, a što više takvih ljudi, to će više biti nasilja; ono može dostići razmere koje ugrožavaju očuvanje nenasilnog društvenog poretka.

Pored budžetskih zaposlenih, ne zaboravljamo ni ljude koji od države primaju pomoć bez koje jednostavno ne mogu preživeti. Invalidi, penzioneri, siročad, da li ih zaista možemo lišiti dobara koja primaju za preživljavanje, a time ih dovesti do kratkog siromašnog života od milostinje ili čak do smrti?

Međutim, ovo pitanje ima najmanje dva rešenja koja, naravno, neće moći da pokriju apsolutno sve probleme državnih službenika i ljudi koji primaju socijalnu pomoć, ali bi trebalo da se izborim sa njihovom većinom.

Prvo rešenje će se pojaviti samo od sebe u procesu prakse agorizma. Kreiranje alternativnih društvenih institucija državnim institucijama još tokom samog postojanja monopolske vlasti države veoma je važno iz razloga da ljudi ne ostanu ni sa čim, već da imaju mogućnost da se prebace u tempu koji im odgovara sa državnog posla na rad u sličnim nezavisnim organizacijama. Ovo ublažava problem, jer zaposleni u državnom sektoru neće biti stavljeni u položaj u kojem ih čeka samo otkaz u jednom danu i potreba da odmah traže alternativu. Ne, oni će moći da traže alternative imajući mogućnost da nastave svoj uobičajeni život još neko vreme, ne brinući o sopstvenom opstanku.

Takođe, u procesu prakse agorizma nastajaće razne zajednice po interesima, i zaposleni u državnom sektoru ih mogu koristiti za organizaciju sistema uzajamne pomoći. Isti ovaj odgovor se primenjuje i na socijalno nezaštićene slojeve stanovništva, u takvim sistemima oni takođe mogu pronaći svoje mesto.

Ako vam se ovaj odgovor čini neubedljivim, onda postoji još jedna opcija. Postizanje slobodnog društva ne sastoji se u eliminisanju države kao organizacije, ne, ovaj proces je usmeren samo na uništenje njene strukture sile, koja omogućava nametanje monopolskog poretka svima preko pretnje nasiljem, i na izravnavanje Balansa Potencijala Nasilja među svim subjektima društva, kako niko ne bi mogao jednostavno silom ponovo uspostaviti vlast. To se takođe naziva scenariom nenasilne države. Na taj način mi samo težimo pojavi alternativa državnoj organizaciji, koje mogu koristiti svi želeći, ali ne njenom potpunom uništenju.

Naravno, ostaće mnogo ljudi naviknutih na državu. Čak i bez prisile, oni će joj plaćati za usluge koje im se pružaju. Mnogim ljudima su državne škole, poliklinike i druge ustanove jednostavno uobičajene, pa će stoga nastaviti da koriste upravo njih čak i u uslovima slobode. A to znači da zaposleni u državnom sektoru neće izgubiti svoja mesta. Takođe, neće izgubiti svoje socijalne isplate ni socijalno ugroženi slojevi stanovništva.

Naravno, nenasilna država će, kako bi preživela u uslovima slobode, morati da postane efikasna i konkurentna organizacija. Može se očekivati da će to službenicima koji njome upravljaju uspeti, jer će sada imati neophodne tržišne instrumente za procenu efikasnosti svog delovanja, jer će se pojaviti smisao poređenja prihoda sa rashodima (trenutno je takvo poređenje besmisleno, jer se bilo koji rashodi mogu pokriti oporezivanjem i korišćenjem monopolskih privilegija). Pored toga, moraću da rade pošteno, bez obmane, korupcije i krađe, inače će država-organizacija bankrotirati, a oni će ostati na ulici u siromaštvu i dugovima. Takođe je sasvim očekivano i to da će se rukovodstvo države, kada ona postane konkurentna organizacija, prilično brzo dopuniti ljudima koji umeju da rade u tržišnom okruženju, jer je to, ponovo, takođe veoma dobra prilika da se izbegne bankrot.

Čak i ako država ne postane efikasna u uslovima slobode, ona će i dalje moći da izdrži neko vreme zahvaljujući ljudima koji su na nju navikli. Vredi povući analogiju sa strahom od progresa. Neki ljudi se plaše da će nove tehnologije dovesti do gomile radnika izbačenih na ulicu koji su postali suvišni. Međutim, to ne funkcioniše tako; ako, recimo, izumite dovoljno dobar autopilot koji bi mogao da zameni žive taksiste, biće potrebno mnogo godina, ako uopšte desetina godina, da on postane sveprisutan. Profesija taksiste će nestajati postepeno, što će omogućiti trenutnim taksistima da završe svoj rad, samo se neće pojavljivati potražnja za novim taksistima, a ljudi koji trenutno biraju svoj profesionalni put jednostavno će gledati u druge, aktuelnije opcije.

Isto važi i ovde. Ako država, postajući privatna organizacija, bude postepeno propadala, trenutni državni zaposleni i korisnici socijalne pomoći moći će da provedu svoj život onako kako su planirali, samo će novi radnici i potrebni ljudi tražiti posao i primati pomoć već od alternativnih organizacija. U scenariju nenasilne države, onaj dan kada će se sve u jednom trenutku raspasti, teško da će doći.

Zašto ne bi trebalo raditi za državu

Mnogi ljudi ne vide ništa loše u tome da na razne načine sarađuju sa državom, uzimaju njene grantove, rade kao državni službenici, ili čak izgrade čitavu svoju karijeru u državnom sektoru. Neki mogu smatrati da u ovoj oblasti postoje određene perspektive, drugi misle da će im država pomoći, a treći smatraju da na taj način rade za dobrobit društva. Ali hajde da vidimo šta zapravo znači povezati se sa državom.

1) Lako vas je uplovit u zamku

Radeći u državnom sektoru ili se čak samo na bilo koji način povezujući sa državom, automatski prihvatate rizik da vam budu pripisani zločini drugih, uticajnijih državnih službenika, ili da ćete čak završiti iza rešetaka samo zato što im se niste svideli. Politici su karakteristični slučajevi u kojima jedni birokrate prebacuju svoje greške na druge birokrate, podređene ili druge agente koji su sa njima povezani, i šalju ih u zatvor. U privatnom sektoru pokušaj namestanja može koštati značajnih reputacionih i pravnih troškova. U slučaju državnog aparata, namestanje ne košta ništa, naročito imajući u vidu to da je pravni sistem pod zaštitom same države.

Nepravilan primer ovakvog fenomena pokazuje nam slučaj „Sedme studije“. Osnivaču ove pozorišne trupe i nekim njegovim kolegama, državni grantovi su na kraju skočili preko glave. Dobar primer zašto ne treba povezivati sa državom, čak i ako ona obećava pomoć.

2) Nećete postići ništa

Ako ste odlučili da učite zanat u oblasti koja je ili strogo regulisana i potčinjena, ili je u potpunosti monopolizovana od strane države, teško je da će iz toga ispasti nešto dobro. U privatnom okruženju različite organizacije konkurišu jedna protiv druge za radnike. One imaju stimulans da povećavaju plate i poboljšavaju uslove rada. Ali u slučaju državnog sektora nema nekih alternativnih konkurentskih agenata. Upravo zbog toga nema ni ekonomskih stimulansa za povećanje plata i poboljšanje uslova rada. Običnim radnicima u državnom sektoru nema šta da uhvate!

Iako, naravno, određena grupa radnika može lobirati za svoje interese i dobiti željeno, u ovoj situaciji preći ćemo na tačku broj 3.

3) A ako i postignete – koliko će vas to koštati i šta ćete postati?

Pretpostavimo da ste uspeli da postignete nešto u državnoj sferi. Koristeći svoje socijalne veštine, veze, podmićivanje i druge korupcijske metode, ili ste stekli određene privilegije za sebe, ili ste uopšte zauzeli važnu funkciju u državnom aparatu. U tom slučaju vam je, izgleda, dobro. Ali to „dobro“ je isto kao „dobro“ kod lopova koji je opljačkao druge ljude, ili silovatelja koji maltretira svoje žrtve.

Za razliku od tržišnog okruženja, gde svako u svojim privatnim okvirima može promovisati svoje ideje bez sukoba sa drugim subjektima, politika je uvek konflikt. I pobedom u tom konfliktu vi samo stičete koristi na račun nasilnog potčinjavanja drugih subjekata. Ovde su vaši interesi važni, dok se interesima drugih može okrutno zanemariti.

Ako vam se takvo stanje stvari dopada – očigledno je kakve zaključke se može izvući o vama. Vi ste pljačkaš, silovatelj i manijak! I ne pokušavajte da se opravdate time da radite za dobro celog društva. Imate određene postavke i programe koji zahtevaju realizaciju konkretnih ideja u odnosu na celo društvo odjednom, zanemarujući želje onih koji se ne slažu i koji bi želeli nešto drugo. Ponovo, u tržišnom okruženju svako može pokušati da realizuje svoje ideje i bez nasilne borbe sa onima čije su ideje potpuno suprotne; nikome uopšte nije potrebno da potčinjava druge ljude svojim idejama da bi one funkcionisale (političke ideje, pak, bez toga ne mogu funkcionisati).

Osim toga, ne zaboravimo na tačku broj 1. Kakve god privilegije imali sada, ne zna se čemu će one dovesti u budućnosti. Možda se nećete svideti nekim najvišim državnim zvaničnicima, zbog čega ćete morati da „sušite krekere“ (doživite težak period). Ili možda vlast promeni, pa ćete i vi otići daleko kao pristalica pogrešnih ideja.

Mešati se sa državom je na sopstvenu štetu. Možete postati žrtva namere, teško da vas čeka nešto dobro u državnoj sferi ako ste običan radnik, a ako i postignete nešto, to će biti samo na račun pljačke i nasilja nad drugim ljudima. Očigledno, to se ne isplati!

Vitalij Tizun

Servis deanonimizacije kao razarač etatizma

Bitarkha kolumna

Ankap-tjan je u svojoj objavi o LPR i silovcima žalila na to da se libertarijanska partija prilikom direktnog sukoba sa državom ne ponaša u skladu sa svojom javnom retorikom o onome što je ispravno, već kao obični mirni, zakoniti građani. Može se koliko god govorilo o tome da je država bandit, da postoji sankcija agresora koja omogućava uklanjanje državnih službenika bez suđenja i istrage i slično, ali to se, kao što vidimo, ne pretvara u stvaran program delovanja i, očigledno, neće se pretvarati.

Zašto se to dešava? Većina će verovatno reći da su ljudi „jednostavno zastrašeni i boje se da ne traže provokaciju“, „država je jača“ i slične besmislice. Ali vlada Ruske imperije nipošto nije bila „slatko zeče“, i u pogledu surovosti je daleko nadmašivala Putinovu. Ipak, protiv nje su se suprotstavljali odlučni ljudi sa svojom često samoubilačkom doktrinom individualnog terora. To je bio neuporedivo veći ekstremizam od ponašanja modernih ruskih opozicionara, koji se ne usuđuju čak ni na ono što intenzivno praktikuju u modernom Hong Kongu, na primer, da izađu na ulicu sa maskom, zaslepe policiju slabim laserom u oko, a zatim pobegnu neidentifikovani.

Političarka Ekaterina Šulman stalno govori o svetskom trendu smanjenja nasilja i jačanja vrednosti bezbednosti. Prema Inghartovoj mapi vrednosti, za Ruse su posebno karakteristične vrednosti individualizma i bezbednosti, pa nije iznenađujuće što njihovo ponašanje toliko ne liči na ponašanje stanovnika Hong Konga koji zastupaju vrednosti razvoja. Dakle, strategije borbe moramo graditi polazeći od te činjenice. Ako želimo da stvorimo masovni pokret otpora stacionarnom banditu, metode koje on koristi moraju biti što manje nasilne.

Kao što smo pisali u prethodnim člancima, smisao doktrine odvraćanja je povećanje troškova pokretanja nasilja za agresora. Pritom nije važno na koji tačno način će se povećavati troškovi za zvaničnike i silovce. Ali pošto želimo da stvorimo masovnu kampanju (kako bi u njoj učestvovao što veći broj ljudi), metode moraju biti maksimalno nenasilne, a neophodne radnje za učesnike (nivo težine) moraju biti najjednostavnije.

Takvo sredstvo je, naravno, servis za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika silovnih struktura. Aleksandar Litreev je pokrenuo projekat sličnih ciljeva „Ruski slon“, ali tamo dodaju samo ime, prezime i fotografiju pripadnika silovnih struktura koji su pokazali okrutnost. Čak i bez kućne adrese. Litreev svoj projekat pozicionira kao „apsolutno legalan“ (ispravno se treba čitati ovako: „koji izvršava sve naredbe stacionarnog bandite“), stoga on neće imati nikakav ozbiljan uticaj na državu. Glupo je nadati se pobedi igrajući po pravilima bandita koja oni sami pišu za sebe.

Za stvarno povećanje troškova stacionarnih bandita, ja zamišljam približno ovakav servis:

1) Izvršava se u obliku sajta, ali radi pod TOR-om, kao svi sajtovi u darknetu poput Hidre. To pruža maksimalnu bezbednost uz očuvanje jednostavnosti korišćenja. TOR brauzer već sada imaju mnogi ljudi (dovoljno je preuzeti i pokrenuti, sve radi „iz kutije“) na svim platformama (Windows/Linux, Android/iOS). Uprkos poznatim slučajevima hakovanja .onion sajtova sa naknadnom instalacijom malicioznog skripta za deanonimizaciju korisnika, sve su ih sproveli FBI, CIA i NSA. Tetka Sem je, naravno, isti takav stacionarni bandit kao i Pinya, ali on nikada neće početi da pomaže Pinji da pritiska svoje protivnike. Tako da čak i običan TOR brauzer bez dodatnih sredstava anonimizacije (VPN, šifrovanje diskova, Linux umesto Windowsa, izlazak na mrežu preko anonimnog telefona i SIM kartice) TOR obezbeđuje praktično 100% anonimnost protiv lokalnih čuvara stabilnosti, tj. protiv FSB-a. Nizak prag ulaska omogućiće privlačenje maksimalnog broja ljudi, čak i onih koji nisu tehnički potkovani. Takođe, to značajno pojednostavljuje razvoj (kreira se kao običan sajt, a zatim se postavlja na .onion).

2) Na sajtu se prikuplja baza podataka zvaničnika i pripadnika silovnih struktura svih činova, objavljuju se apsolutno sve informacije koje su uspele da se pronađu — ime, prezime, adrese stanovanja, telefoni, profili na društvenim mrežama, mesto zaposlenja žene, veze sa ljubavnicama, registarski broj automobila. Mi obuzdavamo bandite, stoga je poštovanje njihovog sopstvenog „zakona“/naredbe „O zaštiti ličnih podataka“ vrh apsurda!

3) Sajt popunjavaju korisnici koji nisu ravnodušni. Cela baza je dostupna javnosti, njen otisak se svakodnevno objavljuje za preuzimanje offline (kako se ne bi izgubila ako FSB ipak uspe da zapleni server). Podaci se pojavljuju na sajtu nakon provere moderatora, kako bi se isključilo namerno unošenje ljudi koji nisu povezani sa stacionarnim banditima.

4) Svaki profil službenika i pripadnika snaga bezbednosti imaće krandfanding (kao na Kickstarteru) za sprovođenje kampanje za „povećanje troškova agresije“ (odmazdu) određenoj osobi. Ljudi će uplaćivati bitkoine, predlagati opcije, vršiti odmazdu i slati izveštaje moderatorima. Ako je sve u redu, izvršilac će dobiti sav novac iz fonda tog službenika/bezbednosnika. Na sličan način se može motivisati i prikupljanje podataka o određenom službeniku (kućna adresa, broj automobila, broj mobilnog telefona i slično).

5) Kao metode odmazde dozvoljene su isključivo nenasilne metode (nije dozvoljeno ubijanje ili nanošenje fizičke povrede zdravlju). Zabranjeno je postavljati decu službenika i pripadnika snaga bezbednosti kao mete odmazde. Na taj način kreatori servisa neće moći biti predstavljeni javnosti kao bezobzirni teroristi, a ni bliski saradnici bandita neće biti toliko razbesnjeni kao u slučaju njegove smrti, dok će oni koji žele da ga zamene biti zadovoljni. Evo približnih dozvoljenih metoda odmazde: lepljenje letaka sa fotografijom u ulazu, pisanje po vratima, prepunjavanje brave lepkom, pisanje po automobilu, prijavljivanje nečega ženi na poslu, prepunjavanje stana odorantom, polivanje zelenim bojama. Nedozvoljeno: probijanje glave, polomiti noge, polivanje kiselinom, paljenje stana. Uvek zapamtite: suzdržavanje nije rat!

Kao što vidite, ovaj servis ne zahteva primenu nasilja i jednostav je za korišćenje, što daje dobre šanse za privlačenje velikog broja ljudi.

Libertarianski orao je anonimizovan i nalazi se na sigurnom, bandit je takvog luksuza lišen

Ovde sam imao spor sa pristalicom ideja Žaka Freska.

Njegova ideja je da je država u vidu birokrata loša (on se slaže sa mnom u vezi toga). Samo što je njegovo rešenje problema drugačije. Šta ako to ne budu birokrate, već kompjuter koji će sve savršeno izračunavati. Kompjuter nije podložan korupciji. Njegov argument protiv kapitalizma je taj što se u kapitalizmu resursi troše neefikasno, što usporava razvoj čovečanstva. Kaže da je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tj. postoji nedostatak nečega – to stimuliše preduzetnike koji pokušavaju da zadovolje potražnju za deficitom i ostvare dobit. Mislim da treba razraditi ovu temu, ako to već nije učinjeno.

Postoji uobičajeno mišljenje da bi svaki IT stručnjak radije zamenio bilo kog birokrate jednim jednostavnim skriptom. Na slobodnom tržištu se upravo tako i dešava: veštačkom inteligencijom se zamenjuju različiti profesionalci prosečnih sposobnosti, uglavnom, naravno, oni koji rade glavom, a ne rukama: novinari, pravnici, berzanski trgovci, dizajneri i tako dalje. Tako da tehnički nema problema ni sa ukidanjem birokrate, ali postoji nerelačnost birokrate da bude ukinut, jer je državna birokratija najjači sindikat na Zemlji.

Dakle, ako se administracija države uvodi pomoću veštačke inteligencije, a da se prethodno ne ukinu birokrate, to je izuzetno resursno zahtevan zadatak koji uopšte ne leži u okvirima ideala Žaka Freska. Oni će proces uvođenja opštim mnoštvom birokratskih odobrenja, za izvršenje bilo koje komande elektronske uprave tražiće potvrdu sa mokrim pečatom, i naravno će se pobrinuti da sve radi na domaćem hardveru i domaćem softveru sa bekdorima za službe bezbednosti.

Mnogo je efikasnije prvo ukinuti birokrate, a kada se pojavi deficit usluga administracije, tržišna ekonomija već ume da reši taj zadatak – jer je u tržišnoj ekonomiji deficit postavljen kao mehanizam motivacije. Tako će preduzetnici brzo obezbediti tržišnu potražnju za uvođenjem veštačke inteligencije radi rešavanja zadataka koordinacije.

Iskreno govoreći, po mom mišljenju, Fresko je nešto poput Antikejnsa. Kejns kaže da se izlazak iz krize postiže povećanjem potrošnje putem državne regulacije, a Fresko mu pridružuje: ne, ljudi moraju da odustanu od svojih nepotrebnih potreba zahvaljujući državnoj regulaciji, tada će resursi biti u izobilju, ah, kako će naša ekonomija orijentisana na resurse procvetati! Pa, to je jednostavno Eskobarova aksioma u čistom obliku. Ali pristalice Žaka Freska to ne moraju sve da govore, dovoljno je ponuditi pametan tržišni način realizacije njihovog sna, opisan u prethodnom pasusu.

Otprilike ovako bi, iz perspektive aktuelnih zvaničnika, elektronski službenik trebalo da izgleda: analogni interfejs za postavljanje potpisa, pečata, rukovanja, primanje mitovanja i stavljanje lisica. I obučen prema dres kodu.