Тег: posao

„Potpiši ovde i zaboravi da smo budale“: kako NDA ubijaju istinu o poslodavcima

Sigurno ste više puta čuli sledeće: „Tržište će sve rešiti“. Ako je poslodavac tiranin, plaća mrvice i tera ljude da rade vikendom za „hvala“, nevidljiva ruka tržišta jednostavno treba da ga ošamari. Ljudi će otići, novi neće doći, i firma će se ili popraviti ili bankrotirati.

Zvuči lepo. Samo što tržištu, da bi radilo, trebaju informacije. Ako kupujete auto, želite da znate da li je udaren. Ako prodajete svoj rad, želite da znate da li je kupac bezosećajni psihopata koji će vas prevariti oko bonusa. I tu na scenu stupa stacionarni bandit (država) sa svojom palicom, pomažući korporacijama da polome mehanizam povratnih informacija.

Vrlo često radnike primoravaju da potpišu NDA. A posebno treba istaći klauzule o „Non-disparagement“ (zabrani diskreditacije/kritike). To je pravni novogovor koji se prevodi ovako: „Plaćaćemo ti ispod tržišne vrednosti, vikati psovkama na sastancima i terati te na prekovremeni rad, ali ako o tome napišeš na društvenim mrežama ili ostaviš recenziju na Glassdoor-u/Habr Career-u – tužićemo te do gole kože, a naš poslušni državni sud će nam u tome pomoći“.

Zašto ovo kvari tržište? U ekonomiji postoji termin „tržište limuna“ ekonomiste Džordža Akerlofa. Ako kupac ne može da razlikuje dobar auto od smeća, prodavci smeća istiskuju poštene prodavce. Sa poslom je isto. Loša kompanija plaća advokatima da sastave drakonske ugovore. Zaposlenom se kaže: „Potpiši da nemaš primedbi i obavezuješ se da ne govoriš loše o nama, inače nećeš dobiti otpremninu ili preporuku“.

Čovek, prislonjen uz zid stambenim kreditom i decom, potpiše i ćuti. A novi kandidat ne zna da u kompaniji vlada pakao. Tržišni signal je iskrivljen. Toksični biznis nastavlja da postoji jer mu stacionarni bandit pruža silovnu podršku kako bi osigurao robnički ugovor. Umesto poštene reputacije, koja bi u libertarianskom društvu trebalo da bude glavna valuta, dobijamo sterilan prostor gde su sve kompanije „bele i pufnaste“, sve dok u njih ne uđete.

Najsmešnije je što državni sudovi ponekad ipak ne izdrže ovaj apsurd. Da, država je mašina nasilja, ali čak i toj mašini ponekad pregore osigurači od drskosti korporacija. Evo nekoliko primera kada je pravo na istinu pobedilo pravo korporacije na tišinu:

1) Slučaj McLaren Macomb i NLRB (SAD, 2023). Nacionalni savet za radne odnose (NLRB) u Sjedinjenim Državama presudio je da je samo predlaganje zaposlenom da potpiše ugovor o poverljivosti i zabrani kritike prilikom otkaza – nezakonito. Logika je jednostavna: to krši prava zaposlenih da se udružuju i razgovaraju o uslovima rada. Takođe, ne sme se terati ljude da biraju između otpremnine i slobode govora.

2) Slučaj Glassdoor. Sudovi su više puta stali na stranu platformi sa recenzijama kada su kompanije zahtevale izdavanje IP adresa autora negativnih komentara. Priznali su da je mišljenje zaposlenog o „toksičnoj atmosferi“ jednostavno subjektivna procena, zaštićena Prvim amandmanom (u SAD), a ne kleveta.

3) Ruska praksa (da, i to se dešava). Čak i u našim krajevima sudovi priznaju kao ništavne odredbe u ugovorima o radu koje zaposlenima zabranjuju rad kod konkurencije ili otkrivanje visine svoje plate. Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i širenje informacija i dalje funkcioniše u određenim sferama, koliko god HR direktor želeo suprotno.

Šta da radi normalan čovek? Čitajte šta potpisujete (možete koristiti AI modele za pronalaženje „skrivenih zamki“). Ako vidite klauzulu Non-disparagement bez jasnih vremenskih okvira i definicija – to je crvena zastavica. Setite se „Streisand efekta“. Ako se kompanija tuži sa bivšim zaposlenim zbog recenzije da je tamo loše raditi, to je najbolja reklama za to da je tamo zaista loše raditi. Pored toga, ne zaboravite da živimo u eri kripto-anarhizma i Tor-a. Sada ništa ne sprečava da ispunite moralnu obavezu i anonimnokažete svima za toksičnog poslodavca, bez posledica po sebe.

Voluntarist, Bitarh

Zašto ne bi trebalo raditi za državu

Mnogi ljudi ne vide ništa loše u tome da na razne načine sarađuju sa državom, uzimaju njene grantove, rade kao državni službenici, ili čak izgrade čitavu svoju karijeru u državnom sektoru. Neki mogu smatrati da u ovoj oblasti postoje određene perspektive, drugi misle da će im država pomoći, a treći smatraju da na taj način rade za dobrobit društva. Ali hajde da vidimo šta zapravo znači povezati se sa državom.

1) Lako vas je uplovit u zamku

Radeći u državnom sektoru ili se čak samo na bilo koji način povezujući sa državom, automatski prihvatate rizik da vam budu pripisani zločini drugih, uticajnijih državnih službenika, ili da ćete čak završiti iza rešetaka samo zato što im se niste svideli. Politici su karakteristični slučajevi u kojima jedni birokrate prebacuju svoje greške na druge birokrate, podređene ili druge agente koji su sa njima povezani, i šalju ih u zatvor. U privatnom sektoru pokušaj namestanja može koštati značajnih reputacionih i pravnih troškova. U slučaju državnog aparata, namestanje ne košta ništa, naročito imajući u vidu to da je pravni sistem pod zaštitom same države.

Nepravilan primer ovakvog fenomena pokazuje nam slučaj „Sedme studije“. Osnivaču ove pozorišne trupe i nekim njegovim kolegama, državni grantovi su na kraju skočili preko glave. Dobar primer zašto ne treba povezivati sa državom, čak i ako ona obećava pomoć.

2) Nećete postići ništa

Ako ste odlučili da učite zanat u oblasti koja je ili strogo regulisana i potčinjena, ili je u potpunosti monopolizovana od strane države, teško je da će iz toga ispasti nešto dobro. U privatnom okruženju različite organizacije konkurišu jedna protiv druge za radnike. One imaju stimulans da povećavaju plate i poboljšavaju uslove rada. Ali u slučaju državnog sektora nema nekih alternativnih konkurentskih agenata. Upravo zbog toga nema ni ekonomskih stimulansa za povećanje plata i poboljšanje uslova rada. Običnim radnicima u državnom sektoru nema šta da uhvate!

Iako, naravno, određena grupa radnika može lobirati za svoje interese i dobiti željeno, u ovoj situaciji preći ćemo na tačku broj 3.

3) A ako i postignete – koliko će vas to koštati i šta ćete postati?

Pretpostavimo da ste uspeli da postignete nešto u državnoj sferi. Koristeći svoje socijalne veštine, veze, podmićivanje i druge korupcijske metode, ili ste stekli određene privilegije za sebe, ili ste uopšte zauzeli važnu funkciju u državnom aparatu. U tom slučaju vam je, izgleda, dobro. Ali to „dobro“ je isto kao „dobro“ kod lopova koji je opljačkao druge ljude, ili silovatelja koji maltretira svoje žrtve.

Za razliku od tržišnog okruženja, gde svako u svojim privatnim okvirima može promovisati svoje ideje bez sukoba sa drugim subjektima, politika je uvek konflikt. I pobedom u tom konfliktu vi samo stičete koristi na račun nasilnog potčinjavanja drugih subjekata. Ovde su vaši interesi važni, dok se interesima drugih može okrutno zanemariti.

Ako vam se takvo stanje stvari dopada – očigledno je kakve zaključke se može izvući o vama. Vi ste pljačkaš, silovatelj i manijak! I ne pokušavajte da se opravdate time da radite za dobro celog društva. Imate određene postavke i programe koji zahtevaju realizaciju konkretnih ideja u odnosu na celo društvo odjednom, zanemarujući želje onih koji se ne slažu i koji bi želeli nešto drugo. Ponovo, u tržišnom okruženju svako može pokušati da realizuje svoje ideje i bez nasilne borbe sa onima čije su ideje potpuno suprotne; nikome uopšte nije potrebno da potčinjava druge ljude svojim idejama da bi one funkcionisale (političke ideje, pak, bez toga ne mogu funkcionisati).

Osim toga, ne zaboravimo na tačku broj 1. Kakve god privilegije imali sada, ne zna se čemu će one dovesti u budućnosti. Možda se nećete svideti nekim najvišim državnim zvaničnicima, zbog čega ćete morati da „sušite krekere“ (doživite težak period). Ili možda vlast promeni, pa ćete i vi otići daleko kao pristalica pogrešnih ideja.

Mešati se sa državom je na sopstvenu štetu. Možete postati žrtva namere, teško da vas čeka nešto dobro u državnoj sferi ako ste običan radnik, a ako i postignete nešto, to će biti samo na račun pljačke i nasilja nad drugim ljudima. Očigledno, to se ne isplati!

Vitalij Tizun