Sigurno ste više puta čuli sledeće: „Tržište će sve rešiti“. Ako je poslodavac tiranin, plaća mrvice i tera ljude da rade vikendom za „hvala“, nevidljiva ruka tržišta jednostavno treba da ga ošamari. Ljudi će otići, novi neće doći, i firma će se ili popraviti ili bankrotirati.
Zvuči lepo. Samo što tržištu, da bi radilo, trebaju informacije. Ako kupujete auto, želite da znate da li je udaren. Ako prodajete svoj rad, želite da znate da li je kupac bezosećajni psihopata koji će vas prevariti oko bonusa. I tu na scenu stupa stacionarni bandit (država) sa svojom palicom, pomažući korporacijama da polome mehanizam povratnih informacija.
Vrlo često radnike primoravaju da potpišu NDA. A posebno treba istaći klauzule o „Non-disparagement“ (zabrani diskreditacije/kritike). To je pravni novogovor koji se prevodi ovako: „Plaćaćemo ti ispod tržišne vrednosti, vikati psovkama na sastancima i terati te na prekovremeni rad, ali ako o tome napišeš na društvenim mrežama ili ostaviš recenziju na Glassdoor-u/Habr Career-u – tužićemo te do gole kože, a naš poslušni državni sud će nam u tome pomoći“.
Zašto ovo kvari tržište? U ekonomiji postoji termin „tržište limuna“ ekonomiste Džordža Akerlofa. Ako kupac ne može da razlikuje dobar auto od smeća, prodavci smeća istiskuju poštene prodavce. Sa poslom je isto. Loša kompanija plaća advokatima da sastave drakonske ugovore. Zaposlenom se kaže: „Potpiši da nemaš primedbi i obavezuješ se da ne govoriš loše o nama, inače nećeš dobiti otpremninu ili preporuku“.
Čovek, prislonjen uz zid stambenim kreditom i decom, potpiše i ćuti. A novi kandidat ne zna da u kompaniji vlada pakao. Tržišni signal je iskrivljen. Toksični biznis nastavlja da postoji jer mu stacionarni bandit pruža silovnu podršku kako bi osigurao robnički ugovor. Umesto poštene reputacije, koja bi u libertarianskom društvu trebalo da bude glavna valuta, dobijamo sterilan prostor gde su sve kompanije „bele i pufnaste“, sve dok u njih ne uđete.
Najsmešnije je što državni sudovi ponekad ipak ne izdrže ovaj apsurd. Da, država je mašina nasilja, ali čak i toj mašini ponekad pregore osigurači od drskosti korporacija. Evo nekoliko primera kada je pravo na istinu pobedilo pravo korporacije na tišinu:
1) Slučaj McLaren Macomb i NLRB (SAD, 2023). Nacionalni savet za radne odnose (NLRB) u Sjedinjenim Državama presudio je da je samo predlaganje zaposlenom da potpiše ugovor o poverljivosti i zabrani kritike prilikom otkaza – nezakonito. Logika je jednostavna: to krši prava zaposlenih da se udružuju i razgovaraju o uslovima rada. Takođe, ne sme se terati ljude da biraju između otpremnine i slobode govora.
2) Slučaj Glassdoor. Sudovi su više puta stali na stranu platformi sa recenzijama kada su kompanije zahtevale izdavanje IP adresa autora negativnih komentara. Priznali su da je mišljenje zaposlenog o „toksičnoj atmosferi“ jednostavno subjektivna procena, zaštićena Prvim amandmanom (u SAD), a ne kleveta.
3) Ruska praksa (da, i to se dešava). Čak i u našim krajevima sudovi priznaju kao ništavne odredbe u ugovorima o radu koje zaposlenima zabranjuju rad kod konkurencije ili otkrivanje visine svoje plate. Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i širenje informacija i dalje funkcioniše u određenim sferama, koliko god HR direktor želeo suprotno.
Šta da radi normalan čovek? Čitajte šta potpisujete (možete koristiti AI modele za pronalaženje „skrivenih zamki“). Ako vidite klauzulu Non-disparagement bez jasnih vremenskih okvira i definicija – to je crvena zastavica. Setite se „Streisand efekta“. Ako se kompanija tuži sa bivšim zaposlenim zbog recenzije da je tamo loše raditi, to je najbolja reklama za to da je tamo zaista loše raditi. Pored toga, ne zaboravite da živimo u eri kripto-anarhizma i Tor-a. Sada ništa ne sprečava da ispunite moralnu obavezu i anonimnokažete svima za toksičnog poslodavca, bez posledica po sebe.
