U ŽŽ blogu pisca fantastike Aleksandra Rozova (poznatog prvenstveno po svom Meganizijskom ciklusu) objavljen je zanimljiv post o ideji „vakcinacije protiv nasilja“, koju primenjuje etnos Senoi u Maleziji. Preostalim postovima njegovog bloga može se lako zaključiti da Rozov simpatizuje ideju doktrine obuzdavanja (DO) — njeni manifesti se kod njega pominju sa zavidi vrednom redovitošću.
U čemu je onda za nas interesovna kultura Senoija? To je izuzetno primitivan etnos u tehnološkom smislu, gde se kao oružje i dalje koriste duvaljke sa otrovnim strelama. Ipak, Malezijci su krajem 19. veka, prema svedočanstvu Mikluho-Maklaja, očigledno strahovali od toga da ih diraju. Stvar je u tome što se od najranijeg detinjstva svaki Senoi uči netoleranciji prema nasilju. Na bilo kakvu inicijaciju agresije usmerenu ka njemu, on je dužan da primeni kontranasilje, umesto da se pozove na spoljni autoritet. Uvođenje ove ideje odvija se tokom celog života — porodice Senoija svako jutro tokom doručka pričaju jedni drugima svoje snove, i kako su se suprotstavili opasnosti, ako ju je u njima bilo.
Rozov
izdvaja glavne tačke društva
Senoija:
1. S jedne strane – Senoi očigledno nisu ljudi koji su skloni da trpe nasilje nad sobom (Malezijci se ne bi fearovali oružjem ovih gotovo prvobitnih likova na drugačiji način, i ne bi pričali o tome koliko vremena treba da umre čovek pogođen borbenim elementom oružja Senoija).
2. S druge strane, plemenski običaji Senoija očigledno nisu agresivni i ne grade se na nasilju.
3. Mikluho-Maklaj je smatrao da su Senoi izumirajući etnos (pošto su očigledno stajali na nižem nivou socio-tehničkog razvoja od okružnih Malezijaca). Ali sada, 150 godina nakon istraživanja Mikluho-Maklaja, broj stanovnika Senoija je približno isti kao tada. Drugim rečima, to je sasvim stabilna populacija.
I
donosi glavni zaključak:
„Aktivno suprotstavljanje pretnji. Kako se ispostavilo, ova osobina uopšte ne protivreči mirnim, neagresivnim običajima. Naprotiv, to je dopunski element. Onome ko ume i ko je spreman da se brani — lakše je biti neagresivan.“
Prijateljski domorodi i njihovo smrtonosno oružje
Opisani primer pokazuje da za uspešnu implementaciju doktrine odvraćanja uopšte nisu neophodni supermoderni dronovi veličine pčele ili nuklearne rakete. Potrebna je samo spremnost što većeg broja ljudi u društvu da primene kontranasilje, povećavajući troškove pokretanja agresije. To što će konkretno biti povećano nema veliki značaj. Čak i blago ismevanje, pljuvanje, skrenuti pogled, ignorisanje, bojkot, šejming i druge radnje koje uopšte ne uključuju nasilje, ali ih primenjuje veliki broj ljudi, učiniće život bilo kog političara nepodnošljivim i naterati ga da prestane da radi za stacionarnog banditu (u terminima doktrine odvraćanja: troškovi od kontranasilja će premašiti korist od pokretanja nasilja, odnosno uslovnu platu koju prima od stacionarnog bandite, koji je, sa svoje strane, dobio ta sredstva kroz prisiljavanje građana na plaćanje poreza).
Može se čak izvesti zavisnost: što je više ljudi u konkretnom društvu netolerantno prema nasilju, to je manje moćno (i, shodno tome, tehnološki složenije) oružje neophodno za uspešno odvraćanje agresora. Ako je u nekoj zemlji samo jedna (!) osoba spremna da primeni kontranasilje protiv agresora nivoa SAD, onda je jedina opcija odvraćanja nuklearno oružje sa sistemom automatskog pokretanja „mrtva ruka“ (što je izuzetno teško i ludo skupo), ali ako je 90% stanovništva spremno da primeni kontranasilje, biće dovoljno i duvaljki. Rat u Somaliji (invazija i potonje povlačenje vojske SAD) je to savršeno pokazao.
Slika je klikabilna. Jedinice moći su uslovne, matematički aparat za doktrinu odvraćanja u ovom pravcu nije razvijan
Odmah ću napomenuti da je ovo mentalni eksperiment i provera filozofskog koncepta, a ne rasprava o tehnološkoj implementaciji.
Smisao ideje je veoma jednostavan. Postoji potencijalni agresor u vidu grupe ljudi (kriminalna grupa). Verovatno već slutite o kome je reč. Iako, pored vestfalske države, to može biti i agresivna EKJ ili teritorijalna zajednica. Grupi ljudi su protivtež pojedinac koji poseduje tehnologiju koju ćemo uslovno nazvati MinMAD.
Ova tehnologija obezbeđuje uzajamno garantovano uništenje (MAD) samo dve osobe — ako žrtva agresije umre, odmah umire jedna osoba iz kriminalne grupe (na primer, nasumični državni službenik, bez obzira na njegov odnos prema konkretnom slučaju). Žrtva agresije može koristiti obično oružje za suprotstavljanje kriminalnoj grupi (na primer, ispaliti mitraljez prema policijskom odred koji je poslat da ga zadrži) i ostati živ sve dok ga agresor ne uništi. Ali, ako nakon toga u njegovu kuću uleti kruta raketa i on pogine, trenutno će umreti nasumični član kriminalne grupe. Takođe, on može samostalno aktivirati MinMAD, na primer, ako bude zarobljen. U tom slučaju, odmah će umreti i on sam i jedan nasumični učesnik kriminalne grupe.
Iz uslova zadatka je jasno da kriminalna grupa i žrtva nisu anonimni. Pretpostavimo da na određenoj teritoriji čak 10-20% stanovnika poseduje MinMAD. Pitanje: da li je moguće očuvanje institucionalizovanog prisila (države) na toj teritoriji?
Moja pretpostavka je apsolutno „ne“: niko neće želeti da učestvuje u kriminalnoj grupi (državi), znajući da sa veoma velikom verovatnoćom može umreti. Shodno tome, postiže se neophodni odvraćajući efekat, zahvaljujući kojem su državni službenici primorani da odustanu od prisile i traže druge načine zarade koji nisu zasnovani na pljački (čime su u suštini „porezi“).
Ancap-tjan komentar
Povodom perspektiva takve doktrine, ja i Bitarch smo se raspravljali, i sada iznosimo raspravu na vaš sud.
Pretpostavljam da već živimo u društvu gde je ovaj eksperiment sproveden i doveo do rezultata koji se značajno razlikuju od onih koji su bili zamišljeni. Ranije je država bila relativno kompaktna, a one koji su se protiv nje protivili, pogubala je. To je dovelo do pojave taktike individualnog terora od strane otpora, što je snažno demotivisalo državne službenike da obavljaju svoje dužnosti. Ali od tada se država prilagodila ovoj pretnji i, prvo, izuzetno proširila broj državnih službenika, zaposlenih u državnom sektoru i drugih korisnika postojećeg sistema, a drugo, prestala je da ubija svoje protivnike, preferirajući više „vegetarijanske“ metode, sa kratkim zatvorskim kažnjama i novčanim kaznama. Tako je, s jedne strane, onaj ko se opire demotivisan za samopožrtvovanje, jer mu preti samo privremeno nezgodnost – a s druge strane, rizik od smrti za državne službenike postao je znatno manji, jer državnih službenika sada ima milione.
Dakle – ne. Savremena doktrina odvraćanja treba da podrazumeva eliminaciju upravo onoga ko izdaje nalog za pokretanje nasilja, i što je njegova pozicija u državnoj hijerarhiji viša, to bolje. Takođe, savremena doktrina odvraćanja treba da, u meri u kojoj je to moguće, izvuče onoga ko je praktikuje iz zone udara, umesto ponosnog samopožrtvovanja. Doktrina odvraćanja na minimumu je za državu kao vakcina protiv bolesti, umesto same bolesti.
P.S. Inače, pošto se već desilo da je u Bitarhovom stvaralaštvu doktrina odvraćanja toliko izražena, on je napravio poseban public na VKontakte, gde odlaže sve materijale na ovu temu kako bi pristup njima bio praktičniji.
Drago mi je da vam predstavim novi video našeg tima Libertarian band. U prvih pet smo dali kratak uvod u to zašto je libertarijanizam aktuelan, kojim putem ide i kuda ide. Sada smo odlučili pozabaviti se detaljima. U ovom šestominutnom videu kratko govorimo o tome zašto je rat svih protiv svih besmislena zastrašujuća priča, odakle je država potekla i zašto se nakon njenog ukidanja teško može očekivati da će ponovo oživeti.
Nadam se da ćete ceniti povećan umetnički nivo. Kažu da je glavnom junaku videa potpuno nerealno udarila navlaka po licu, oduševljena njegovim herojstvom i ljubavlju prema umetnosti.
Može se imati različit stav prema istinitosti priča opisanih u Bibliji, ali to ne ukida njihov filozofski smisao. Prilično interesantna ideja opisana je u knjizi „Izlazak“, poznata kao „Deset egipatskih pošasti“. Ona u suštini prenosi ideju primene strategije poznate danas kao „deterrence by punishment“ ili doktrina odvraćanja (DO), dva milenijuma pre istraživanja korporacije RAND sredinom 20. veka.
Ovaj biblijski zaplet, u modernim terminima, opisuje borbu za pravo na secesiju određene grupe manjina od države. Onima koji nisu čitali Bibliju ili se već ne sećaju o čemu je reč, podsetićemo na suštinu. U Starom Egiptu, Jevreji su bili u statusu robova, a faraon je kategorički odbijao da ih pusti. Mojsije, vođa jevrejske zajednice, zapretio faraonu nesrećama za njega samog i njegove podanike sve dok on ne pristane da pusti Jevreje. Te nesreće („egipatske pošasti“) svaki put su postale sve teže — od sasvim bezopasnog crvenila vode u Nilu i invazije žaba, do smrti prvorođenaca kod faraona i njegovih podanika. Devet puta je faraon odbijao da pusti Jevreje, a deseti put je pustio.
Na taj način je faraon neprestano inicirao agresiju prema Jevrejima, držeći ih u ropstvu. Troškovi njihovog zadržavanja bili su minimalni, a dobit ogromna. Nakon što je Mojsije započeo „kampanju odvraćanja“, faraonovi troškovi su počeli postepeno da rastu (odnosno, dobit i moralno zadovoljstvo od zadržavanja Jevreja su počeli da opadaju). U određenom trenutku, troškovi zadržavanja su premašili ukupnu dobit od njihovog zadržavanja, i faraon se predao.
Kako se ovo može primeniti na savremeni svet? Veoma jednostavno — smatrati sve pristalice etatizma svojim neprijateljima koji neprestano iniciraju agresiju protiv nas preko institucije države. Neprestano povećavati troškove iniciranja nasilja, sve dok korist od plate, socijalnog statusa ili moralnog zadovoljstva ne postane manja od štete koja će im biti naneta.
Da li neko poziva na mučenje opozicionara lancima? Fotografije, ime i adresa se pojavljuju u javnosti, i takvoj osobi se miran život završava. Da li starice iz Putinovih jedinica upadaju u vašu kancelariju? Imate puno pravo da upotrebite protiv njih makar biber spray (iako će, naravno, biti bezbednije imati pritom licencu obezbeđenja i ugovor sa Navaljevim štabom, u koji te starice upadaju). Da li vas nastavnici u školi nazivaju petom kolonom i neprijateljima naroda? Njihove fotografije se pojavljuju u ulazima, bravama na ulaznim vratima se na neki čudan način zaglave, morate kupovati rastvarače za čišćenje vrata i zidova, budite se od udaraca sneška u prozor, i tako dalje.
Naravno, to nije dovoljno, jer Mojsije nije samo molio Gospodara da pošalje katarze, već je i opominjao faraona. Dakle, potrebno je ne samo izražavati svoj stav protiv pristalica države, već i objašnjavati željenu alternativu i nagrađivati za pokajanje, inače će im poslane katarze izgledati kao besmislen progon, što će ih samo okrutnije učiniti ili ih baciti u ponore apatije.
Na primer, postoji velika amorfna zemlja na severu kontinenta, tamo je hladna klima, malo vrednih resursa, i živi slobodom voljan narod, gde skoro svaki ima AK ispod kreveta. Gradovi u Ankapistanu postoje, tamo red čuvaju privatne kompanije i mala privatna vojna kompanija za specijalne operacije. Odjednom u ovoj prelepoj zemlji pronađu neki vredan resurs. Pored nje se nalazi država Etatistan, obična država sa korupcijom i stalnim oružanim silama (takvim takvim). I Etatistan je odlučio da zauzme taj resurs. Tržišnim metodama nije uspeo (vlasnik zemlje nije prodao svoju zemlju, a ni ucenom je nije uspeo da dobije), i Etatistan proglašava rat Ankapistanu. I imam pitanje, kako se Ankapistan može odbraniti, tako da odbrani svoju nezavisnost i ostane Ankapistan. Kako će naoružan narod, koji ima mnogo vatrenog oružja i laganu oklopnu tehniku (poput džipova i BMP), moći da se suprotstavi vojsci sa vazduhoplovstvom i teškom tehnikom?
Pekar
Pitanje vise već dugo, bilo me je lenjo da odgovorim na njega, jer sam jednom već odgovorila na veoma slično. I onda izlazi post na kanalu Freedom pride, gde se dotiče srodna tema. Kako ne iskoristiti takvu priliku?
Kao što se lako može videti, tema direktnog vojnog sukoba nevladinog društva i državne vojne mašine zanima veoma mnogo ljudi, jer je rat istorijski najvažnija stvar koju je država morala da zna da radi ako je želela da preživi, i zahvaljujući svojim kompetencijama u vojnim poslovima, danas je praktično cela Zemlja podeljena između država, dok nevladina društva vode marginalno postojanje na marginama civilizacije.
Citirani Zolotorev stavlja naglasak na to da je ankap-zajednica, uz druge jednake uslove, nesumnjivo bogatija od države, zahvaljujući decentralizaciji može sebi priuštiti fleksibilniju taktiku, a troškovi implementacije države od nule na teritoriji Ankapistana koju je država osvojila biće za državu nesrazmerno veliki, odnosno, trud se neće isplatiti.
Freedom pride pokazuje zašto bi pojedinačnoj bandi u uslovima već uspostavljenog ankap-sistema bilo teško da preuzme vlast. Ali tamo se takođe govori i o tome da, kada bi to nije bila banda, već država, to bi postao problem.
Zato u zaključku želim da vam predložim da pročitate moj longread o doktrini odvraćanja, gde je upravo prikazano da, kako te država ne bi napala, sredstvo je već izmišljeno – to je pretnja garantovanog uništenja lidera države. Država je centralizovana, i to je njena najslabija tačka: dovoljno je demotivisati veoma mali krug ljudi za napad, i napad se neće dogoditi.
Dakle, naravno, AK pod jastukom je odlična sportska oprema, ali ključnu ulogu u sukobu igraće upravo ta mala privatna vojna kompanija (PMCs) za specijalne operacije koju ste opisali. Ova služba za rad sa teškim klijentima u osiguravajućem društvu će, u slučaju početka ratnih radnji, jednostavno locirati vrhovnog komandanta Etatistana i zategnuti mu testise sve dok on ne pristane da povuče vojsku i plati ugovornu kaznu. A ako ne uspeju da ga uhvate živog – znači, problem će biti rešen sa desetak Tomahawka ili nečim sličnim. To je znatno jeftinije od teške oklopne tehnike i drugih sredstava za uništenje velikih vojnih jedinica kojima Etatistan raspolaže.
Napomenem da Etatistan ne može odgovoriti simetrično, jer u Ankapistanu nema vlade. Čak će i sabotaža na vojnoj bazi PMCs dovesti samo do toga da će osiguravajuće društvo jednostavno morati da angažuje drugu PMCs negde drugde, ili će jednostavno odrediti solidnu nagradu za glavu diktatora Etatistana.
Iako mi je, iskreno govoreći, lično ne baš jasno zašto tržišnim sredstvima nije uspelo da se kupi nalazište. Sve ima svoju cenu, i ako se ponudi cena po akciji sa velikom premijom u odnosu na tržište, koja je svrha odbijanja? Ali pošto je to uslov zadatka, reč ide Tomahawkom, pošto su akcionari nalazišta spremni da za to plate.
Institut superheroizma postoji već sada, iako bez posebnih specijalnih efekata. Gle, Vilijam Brauder se uvredio što je RF ubila njegovog zaposlenog, obukao je moćnu opremu i krenuo po lobiste, da bi na kraju kaznio prekršioce NAP-a Magnickim spiskom. Mihail Hodorkovski je obukao moćnu opremu i počeo da finansira istragu ubistva njegovih zaposlenih u CAR, a takođe kreira svoj Ševčenkov spisak. Aleksandar Litreev je obukao moćnu opremu, leti noću i deanonimizuje sramne policajce zajedno sa Rosgvardijcima koji su im se pridružili.
S obzirom na to koliko loše država funkcioniše u oblasti istrage određenih incidenta, ne možemo garantovati da superheroji već sada ne deluju i u oblasti neposredne fizičke kazne prekršilaca NAP-a. Gle, nedavno se neki vlasnik nagrađenog oružja za zasluge u aneksiji Krima nep pažljivo počeo tim oružjem. Hajde da se smejemo prekršiocu bezbednosnih pravila, neka superheroj ostane iza scene. Tajne podmornice, naravno, takođe tone bez ikakvog učešća superheroja.
Naravno, kada glavni neprijatelj svakog superheroja – država – bude poražen, moći će da se okrene borbi protiv sitnijih bandita. Biće mu lakše, čak će moći sebi da priušti da povremeno suptilno upadne u kadar u svojoj moćnoj opremi, jer je strah od osvete najvažniji element doktrine odvraćanja.
Ja sam malo dopunila onajdanju članak sa odgovorom Aleksandru Jelesevu. Kao dopuna – reklama za novi projekat Aleksandra Litreeva i misteriozna želja da se ne jede žuti sneg.
Takođe dupliram ovde iz članka pominjanje o prikupljanju ideja o primeni doktrine obuzdavanja na državu.
Ako imate sveže interesantne ideje, kakve bi se nenasilne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Takođe, pošto se već desila takva prilika, upoznala sam se bliže sa projektom Dobroum, koji se ispostavio kao prilično interesantan fenomen, i o njemu bih volela da pričam detaljnije.
Kao i moj projekat, Dobroum se gradi oko sopstvenog sajta, ali ima znatno veći prodor u različite društvene mreže, od kojih je najrazvijeniji i najinteresantniji YouTube kanal (skoro 20 hiljada pretplatnika). Na sajtu se navodi da je Aleksandra na kreiranje projekta inspirisao Freedomain Radio – kanal kanadskog blogera Stefana Molinjua, koji ima prilično skandaloznu slavu u englesko govorom okruženju, a u rusko govorom okruženju ga samo povremeno pominje Mihail Svetov. Sa sadržajem Molinjuaih ideja praktično nisam upoznata, ako ne računamo na veoma sažetu stranicu na Wikipediji, tako da ne uzimam u obzir da sudim o kontinuitetu između Jeleseva i Molinjua u ideološkom smislu.
Sam Aleksandar u svojim video snimcima i člancima forsuira dve glavne ideje:
Koren državnog nasilja prema ljudima je u unutarporodičnom nasilju. Kako se nasilje u porodicama iscrpljuje, smanjuje se i nasilje u društvu u celini. Zato je izuzetno važno odgajati sopstveno potomstvo u nenasilnom duhu i širiti odgovarajuću ideju što je šire moguće.
Razumnost uređenja društva, njegova sposobnost razvoja i prevazilaženja predrasuda – direktno je povezana sa prosečnim IQ-om u tom istom društvu. IQ je, međutim, mnogo više uslovljen naslednošću nego obrazovanjem. Zato su za društvo korisne takve prakse kao što su ograničavanje imigracije iz nepovoljnih zemalja, odsustvo podrške problematičnim porodicama, podsticanje nataliteta među intelektualnom elitom.
Kao primarnu metodu Aleksandar koristi „zaključivanje iz prvih principa“, drugim rečima dedukciju u duhu Rothbarda. Istovremeno, kao što vidimo po slučaju sa IQ-om, on je sklon da veruje istraživanjima u oblasti prirodnih nauka i da na njihovoj osnovi donosi zaključke o željenom uređenju društva, što je opasno blizu različitim scijentističkim praksama socijalnog inženjeringa, toliko popularnim u 20. veku. Ideje spontanog poretka i evolucioni pristup mu, koliko mogu da sudim, nisu bliski.
Aleksandar živi u SAD, tako da kada raspravlja o ruskim događajima, taj momenat treba uzeti u obzir. Za revanche, snimci koji se tiču same američke problematike kod njega su veoma interesantni.
Uglavnom, pretplatila sam se na njegov Jutjub kanal, a na telegram nisam – tamo ima previše svega trenutnog, po mom ukusu, a ja sam već blizu granice mogućnosti percepcije, pa moram veoma pažljivo da pristupim pretplatama kako ne bih trošila previše snage na preskakanje sadržaja. A vi, naravno, odlučite sami. U svakom slučaju, među ruskojezičkim kanalima ovo je prilično jedinstven i sasvim simpatičan primer takvog pomalo naivnog liberalno-konzervativizma.
naslovni video na kanalu Dobroum – očigledno se pretpostavlja da sa njim treba upoznati prvo
Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.
Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.
Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.
Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.
Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.
Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.
Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:
Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.
Šta možemo videti iz ove matrice?
Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.
Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.
Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.
Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.
Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.
Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.
Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.
I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.
Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.
Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.
Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.
Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.
Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.
Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.
Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.
Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.
Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).
Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.
1. Opisala sam razvoj ideje o doktrini odvraćanja, odnosno o sprečavanju rata putem označavanja neprihvatljive pretnje za protivnika. Tvrđeno je da je jedina neprihvatljiva pretnja za totalnu modernu državu pretnja njenim liderima, dok pretnje ekonomiji, infrastrukturi, vojsci i običnim građanima ne sprečavaju rat, već čak, naprotiv, mogu dovesti do totalnog sukoba do potpunog uništenja jedne od strana.
2, 3. Ved je odgovorio da uništenje lidera dovodi ili do njegove zamene uz zadržavanje prethodnog kursa, ili do raspada države, ili do toga da javnu politiku zameni deep state, a nama povratak od demokratije nije koristan. A navika na taktiku terora nosi rizik da se na nju navikneš, počneš da koristiš to sredstvo levo-desno, kao Dejeniris svoj drakaris, a zatim ispostavi se da si ljudima gori od bilo koje države. Evo, to je nešto drugo kod kriptoanarhista: razvijaju svoj bitcoin, potpuno nenasilno, i ništa im ne možeš suprotstaviti.
4. Bitarch je parirao da za formiranje ugovornih jurisdikcija korporativnog tipa, odnosno više provajdera državnih usluga, doktrina odvraćanja možda zaista i nije baš najbolja. Ali ugovorne jurisdikcije političkog tipa, odnosno više provajderi načina života, poput katoličkih, liberalnih ili tranzhumanističkih EKY, razlikuju se po većoj motivaciji svojih članova, te će stoga biti skloni upotrebi sile. I ovde će doktrina odvraćanja biti najmanje zlo, jer se u okviru nje pretpostavlja da se sila samo demonstrira.
5. I, na kraju, Ved je u svom prilično opširnom članku naveo da ne samo da usluga „neprihvatljiva šteta kroz garantovano uništenje lidera“ iz kategorije luksuza, dostupnog samo supersilama, kako se tehnologija razvija migrira u masovni segment, već će i usluge pogodne zastave, офšor jurisdikcija itd. takođe jeftinjeti i sve šire prodirati u poslovnu praksu, bez obzira na to koliko se velike države pokušavale boriti protiv toga. Stoga će sistematska politička delatnost na razvijanju alternativa teritorijalnim državama dati potreban rezultat bez ikakvog mahanja doktrinom obuzdavanja.
Kao i obično, ako nekoliko pametnih ljudi korektno diskutuje, ispostavlja se da govore otprilike o istom, samo iz malo različitih pozicija. Zaista, lideri države se teško će pomiriti sa tim da će neki privatni lica smeti da ugroze njihovu vlast. To je za njih uobičajena teroristička pretnja, i sa njom će se boriti uobičajenim antiterorističkim metodama. Zato nije važno samo to što je agresija država protiv privatnih lica kažnjena štetom za lidere države agresora. Važno je i preneti agresoru misao da se zapravo radi o međudržavnom sukobu, sukobu između ravnopravnih subjekata prava, koji se ne rešava jednostrano, čak i ako je to u početku izgledalo kao obična demontaža morske platforme.
Zato u hipotetičkom sukobu u Andamanskom moru ugovorna jurisdikcija, koja želi da izvrši ugovor o zaštiti od agresije strane kraljevstva Tajland, mora jasno definisati da je bračni par koji je kupio platformu njihovi građani, agresija protiv njih je casus belli, sukob se može rešiti na međunarodnom sudu, ali ako Tajland odbije, to znači da će biti rata. To se ne radi iz običnog zadovoljstva osećajem pravde, već da bi se proširilo razumevanje države i državne jurisdikcije.
Bez pregovora neće se uspeti stvoriti presedan. Ali bez jasne pretnje neće biti nikakvih pregovora. Predstavnici države će jednostavno odbiti da priznaju ugovornu jurisdikciju kao državu, a samim tim i kao subjekt međunarodnog prava.
Može se prigovoriti da su resursi države i privatne kompanije nesrazmerni, ali to je čudan argument. Prvo, mogu biti uporedivi. Drugo, ovde je kao sa računarskim kapacitetima. Ako je za konkretan zadatak dovoljan laptop, to što država raspolaže superkompjuterom ne daje joj ozbiljnu prednost. Drugim rečima, doktrina odvraćanja počinje da funkcioniše upravo onda kada cena postane pristupačna ljudima. U ovoj situaciji pojedini državni čelnici mogu malo da se iznacite, ali će brzo shvatiti da je najisplativija strategija biti ljubazni i zaista čuvati interese ljudi. Kao da je stara dobra teritorijalna država ni po čemu gora od novomodnih EKU.
Ved piše o širenju prakse офšorskih jurisdikcija, ali, kao što vidimo, postojeći ofšori su prilično bespomoćni pred političkim pritiskom velikih sila. Čak je i Švajcarska dozvolila da joj se vežu ruke – prvo u oblasti bankarske regulative, a nedavno i u pitanjima posebnih poreskih režima za strane kompanije (tj. u velikoj meri je izgubila svoju sposobnost da postane pogodna ugovorna jurisdikcija). Šta tek reći o nekoj Kipru? U međuvremenu, upotreba doktrine odvraćanja može pomoći i ofšorima u zaštiti od političkog pritiska tradicionalnih država.
Kretanje ka željenoj budućnosti, u kojoj će monopol teritorijalnih država na agresivno nasilje biti porušen, a suverenitet pojedinca, naprotiv, pobediti, odvija se kroz nekoliko vektora odjednom, a rasprave o tome koji je od njih jedini važan, a koji su uopšte nepotrebni, odaju veću subjektivnost. Neki ljudi podrivaju teritorijalnost država, stvarajući eksteritorijalne analoge. Drugi podrivaju mogućnost država da pljačkaju ljude putem emisije novca i razvijaju kriptovalutnu industriju. Treći podrivaju samu monopol na nasilje, čineći oružje jeftinim, preciznim i diskretnim, kako bi pokrenuli doktrinu odvraćanja i sprečili doktrinu totalnog rata.
Prema tome se može odnositi na različite načine, ali progres u tom pravcu već ide i ništa se protiv njega ne može učiniti. U našoj je moći samo formulisati doktrinu primene novih sredstava za vođenje ratnih radnji, kako bi se minimizovala šteta i maksimizovala korist. Doktrina se sastoji od utemeljenih političkih zahteva, potkrepljenih pretnjom uništenja lidera protivnika, što se može ilustrovati neletalnim demonstracijama.
Doktrina tenkovskih klinova. Nekada veoma progresivna)))
