Bitarch kolumna

Odmah ću napomenuti da je ovo mentalni eksperiment i provera filozofskog koncepta, a ne rasprava o tehnološkoj implementaciji.

Smisao ideje je veoma jednostavan. Postoji potencijalni agresor u vidu grupe ljudi (kriminalna grupa). Verovatno već slutite o kome je reč. Iako, pored vestfalske države, to može biti i agresivna EKJ ili teritorijalna zajednica. Grupi ljudi su protivtež pojedinac koji poseduje tehnologiju koju ćemo uslovno nazvati MinMAD.

Ova tehnologija obezbeđuje uzajamno garantovano uništenje (MAD) samo dve osobe — ako žrtva agresije umre, odmah umire jedna osoba iz kriminalne grupe (na primer, nasumični državni službenik, bez obzira na njegov odnos prema konkretnom slučaju). Žrtva agresije može koristiti obično oružje za suprotstavljanje kriminalnoj grupi (na primer, ispaliti mitraljez prema policijskom odred koji je poslat da ga zadrži) i ostati živ sve dok ga agresor ne uništi. Ali, ako nakon toga u njegovu kuću uleti kruta raketa i on pogine, trenutno će umreti nasumični član kriminalne grupe. Takođe, on može samostalno aktivirati MinMAD, na primer, ako bude zarobljen. U tom slučaju, odmah će umreti i on sam i jedan nasumični učesnik kriminalne grupe.

Iz uslova zadatka je jasno da kriminalna grupa i žrtva nisu anonimni. Pretpostavimo da na određenoj teritoriji čak 10-20% stanovnika poseduje MinMAD. Pitanje: da li je moguće očuvanje institucionalizovanog prisila (države) na toj teritoriji?

Moja pretpostavka je apsolutno „ne“: niko neće želeti da učestvuje u kriminalnoj grupi (državi), znajući da sa veoma velikom verovatnoćom može umreti. Shodno tome, postiže se neophodni odvraćajući efekat, zahvaljujući kojem su državni službenici primorani da odustanu od prisile i traže druge načine zarade koji nisu zasnovani na pljački (čime su u suštini „porezi“).

Ancap-tjan komentar

Povodom perspektiva takve doktrine, ja i Bitarch smo se raspravljali, i sada iznosimo raspravu na vaš sud.

Pretpostavljam da već živimo u društvu gde je ovaj eksperiment sproveden i doveo do rezultata koji se značajno razlikuju od onih koji su bili zamišljeni. Ranije je država bila relativno kompaktna, a one koji su se protiv nje protivili, pogubala je. To je dovelo do pojave taktike individualnog terora od strane otpora, što je snažno demotivisalo državne službenike da obavljaju svoje dužnosti. Ali od tada se država prilagodila ovoj pretnji i, prvo, izuzetno proširila broj državnih službenika, zaposlenih u državnom sektoru i drugih korisnika postojećeg sistema, a drugo, prestala je da ubija svoje protivnike, preferirajući više „vegetarijanske“ metode, sa kratkim zatvorskim kažnjama i novčanim kaznama. Tako je, s jedne strane, onaj ko se opire demotivisan za samopožrtvovanje, jer mu preti samo privremeno nezgodnost – a s druge strane, rizik od smrti za državne službenike postao je znatno manji, jer državnih službenika sada ima milione.

Dakle – ne. Savremena doktrina odvraćanja treba da podrazumeva eliminaciju upravo onoga ko izdaje nalog za pokretanje nasilja, i što je njegova pozicija u državnoj hijerarhiji viša, to bolje. Takođe, savremena doktrina odvraćanja treba da, u meri u kojoj je to moguće, izvuče onoga ko je praktikuje iz zone udara, umesto ponosnog samopožrtvovanja. Doktrina odvraćanja na minimumu je za državu kao vakcina protiv bolesti, umesto same bolesti.

P.S. Inače, pošto se već desilo da je u Bitarhovom stvaralaštvu doktrina odvraćanja toliko izražena, on je napravio poseban public na VKontakte, gde odlaže sve materijale na ovu temu kako bi pristup njima bio praktičniji.