U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.

Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.

Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.

Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.

Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.

Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.

Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.

Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.

Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).

Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.