Diskusija o doktrini odvraćanja, koju vodimo mi sa Bitarchom, s jedne strane, i javnost Antidržava s druge strane, se nastavlja.

Da se ne biste zbunili, evo istorije:
1. Doktrina odvraćanja – prisiljavanje na neagresiju. Ancap-tjan, 8. maj, dopune unete 14. maja.
2. Povodom doktrine odvraćanja. Ved, 9. maj (odgovor na prvu verziju originalnog članka).
3. Ponovo o „doktrini odvraćanja“ i prisiljavanju na NAP. Ved, 16. maj (odgovor na drugu verziju originalnog članka).
4. Doktrina odvraćanja, odgovor na kritiku. Bitarch, 17. maj.
i, konačno, najnovije:
5. Malo o demokratiji, doktrini odvraćanja i politEKY. Ved, 26. maj.

1. Opisala sam razvoj ideje o doktrini odvraćanja, odnosno o sprečavanju rata putem označavanja neprihvatljive pretnje za protivnika. Tvrđeno je da je jedina neprihvatljiva pretnja za totalnu modernu državu pretnja njenim liderima, dok pretnje ekonomiji, infrastrukturi, vojsci i običnim građanima ne sprečavaju rat, već čak, naprotiv, mogu dovesti do totalnog sukoba do potpunog uništenja jedne od strana.

2, 3. Ved je odgovorio da uništenje lidera dovodi ili do njegove zamene uz zadržavanje prethodnog kursa, ili do raspada države, ili do toga da javnu politiku zameni deep state, a nama povratak od demokratije nije koristan. A navika na taktiku terora nosi rizik da se na nju navikneš, počneš da koristiš to sredstvo levo-desno, kao Dejeniris svoj drakaris, a zatim ispostavi se da si ljudima gori od bilo koje države. Evo, to je nešto drugo kod kriptoanarhista: razvijaju svoj bitcoin, potpuno nenasilno, i ništa im ne možeš suprotstaviti.

4. Bitarch je parirao da za formiranje ugovornih jurisdikcija korporativnog tipa, odnosno više provajdera državnih usluga, doktrina odvraćanja možda zaista i nije baš najbolja. Ali ugovorne jurisdikcije političkog tipa, odnosno više provajderi načina života, poput katoličkih, liberalnih ili tranzhumanističkih EKY, razlikuju se po većoj motivaciji svojih članova, te će stoga biti skloni upotrebi sile. I ovde će doktrina odvraćanja biti najmanje zlo, jer se u okviru nje pretpostavlja da se sila samo demonstrira.

5. I, na kraju, Ved je u svom prilično opširnom članku naveo da ne samo da usluga „neprihvatljiva šteta kroz garantovano uništenje lidera“ iz kategorije luksuza, dostupnog samo supersilama, kako se tehnologija razvija migrira u masovni segment, već će i usluge pogodne zastave, офšor jurisdikcija itd. takođe jeftinjeti i sve šire prodirati u poslovnu praksu, bez obzira na to koliko se velike države pokušavale boriti protiv toga. Stoga će sistematska politička delatnost na razvijanju alternativa teritorijalnim državama dati potreban rezultat bez ikakvog mahanja doktrinom obuzdavanja.

Kao i obično, ako nekoliko pametnih ljudi korektno diskutuje, ispostavlja se da govore otprilike o istom, samo iz malo različitih pozicija. Zaista, lideri države se teško će pomiriti sa tim da će neki privatni lica smeti da ugroze njihovu vlast. To je za njih uobičajena teroristička pretnja, i sa njom će se boriti uobičajenim antiterorističkim metodama. Zato nije važno samo to što je agresija država protiv privatnih lica kažnjena štetom za lidere države agresora. Važno je i preneti agresoru misao da se zapravo radi o međudržavnom sukobu, sukobu između ravnopravnih subjekata prava, koji se ne rešava jednostrano, čak i ako je to u početku izgledalo kao obična demontaža morske platforme.

Zato u hipotetičkom sukobu u Andamanskom moru ugovorna jurisdikcija, koja želi da izvrši ugovor o zaštiti od agresije strane kraljevstva Tajland, mora jasno definisati da je bračni par koji je kupio platformu njihovi građani, agresija protiv njih je casus belli, sukob se može rešiti na međunarodnom sudu, ali ako Tajland odbije, to znači da će biti rata. To se ne radi iz običnog zadovoljstva osećajem pravde, već da bi se proširilo razumevanje države i državne jurisdikcije.

Bez pregovora neće se uspeti stvoriti presedan. Ali bez jasne pretnje neće biti nikakvih pregovora. Predstavnici države će jednostavno odbiti da priznaju ugovornu jurisdikciju kao državu, a samim tim i kao subjekt međunarodnog prava.

Može se prigovoriti da su resursi države i privatne kompanije nesrazmerni, ali to je čudan argument. Prvo, mogu biti uporedivi. Drugo, ovde je kao sa računarskim kapacitetima. Ako je za konkretan zadatak dovoljan laptop, to što država raspolaže superkompjuterom ne daje joj ozbiljnu prednost. Drugim rečima, doktrina odvraćanja počinje da funkcioniše upravo onda kada cena postane pristupačna ljudima. U ovoj situaciji pojedini državni čelnici mogu malo da se iznacite, ali će brzo shvatiti da je najisplativija strategija biti ljubazni i zaista čuvati interese ljudi. Kao da je stara dobra teritorijalna država ni po čemu gora od novomodnih EKU.

Ved piše o širenju prakse офšorskih jurisdikcija, ali, kao što vidimo, postojeći ofšori su prilično bespomoćni pred političkim pritiskom velikih sila. Čak je i Švajcarska dozvolila da joj se vežu ruke – prvo u oblasti bankarske regulative, a nedavno i u pitanjima posebnih poreskih režima za strane kompanije (tj. u velikoj meri je izgubila svoju sposobnost da postane pogodna ugovorna jurisdikcija). Šta tek reći o nekoj Kipru? U međuvremenu, upotreba doktrine odvraćanja može pomoći i ofšorima u zaštiti od političkog pritiska tradicionalnih država.

Kretanje ka željenoj budućnosti, u kojoj će monopol teritorijalnih država na agresivno nasilje biti porušen, a suverenitet pojedinca, naprotiv, pobediti, odvija se kroz nekoliko vektora odjednom, a rasprave o tome koji je od njih jedini važan, a koji su uopšte nepotrebni, odaju veću subjektivnost. Neki ljudi podrivaju teritorijalnost država, stvarajući eksteritorijalne analoge. Drugi podrivaju mogućnost država da pljačkaju ljude putem emisije novca i razvijaju kriptovalutnu industriju. Treći podrivaju samu monopol na nasilje, čineći oružje jeftinim, preciznim i diskretnim, kako bi pokrenuli doktrinu odvraćanja i sprečili doktrinu totalnog rata.

Prema tome se može odnositi na različite načine, ali progres u tom pravcu već ide i ništa se protiv njega ne može učiniti. U našoj je moći samo formulisati doktrinu primene novih sredstava za vođenje ratnih radnji, kako bi se minimizovala šteta i maksimizovala korist. Doktrina se sastoji od utemeljenih političkih zahteva, potkrepljenih pretnjom uništenja lidera protivnika, što se može ilustrovati neletalnim demonstracijama.